Одбрана права жене: са освртом на политичка и морална питања () је есеј из 1792. године који је написала британска филозофкиња и заговорница права жена Мери Вулстонкрафт. Сматра се феминистичким, или прецизније протофеминистичким делом, и једним од пионирских радова у традицији која је данас позната као феминистичка филозофија.
У овом есеју, Вулстонкрафтова оповргава образовне и политичке теоретичаре осамнаестог века који нису веровали да жене треба да добију потпуно образовање. Она тврди да жене морају имати образовање које одговара њиховом положају у друштву, наглашавајући да су жене кључне за нацију јер образују њену децу и јер би могле бити „сапутнице” својим мужевима, а не само супруге. Уместо да на жене гледа као на украсе друштва или имовину којом се тргује у браку, она инсистира на томе да су оне људска бића која заслужују иста основна права као и мушкарци. Вулстонкрафтова посебно позива на равноправност полова у одређеним областима живота, нарочито када су у питању морална одговорност и приступ образовању. Неизвесност у вези са тим да ли је веровала да жене треба да имају пуно право гласа или друга политичка права отежава њено дефинитивно сврставање у модерне феминисткиње; поред тога, сама реч феминисткиња појавила се тек деценијама након њене смрти.
Као духовни наставак њеног дела Одбрана права мушкараца (1790), Одбрана права жене инспирисана је читањем извештаја Шарла Мориса де Талеран-Перигора из 1791. године упућеног Националној скупштини у револуционарној Француској, у којем је стајало да жене треба да добију искључиво кућно образовање. Из реакције на овај конкретан догађај, покренула је широк напад на двоструке стандарде, оптужујући мушкарце да подстичу жене на препуштање претераним емоцијама. Вулстонкрафтова је пожурила да заврши ово дело као директан одговор на тадашња дешавања; намеравала је да напише и промишљенији други том, али је преминула пре него што га је завршила.
Дело Одбрана права жене наишло је на генерално добар пријем када је први пут објављено 1792. године. Модерна претпоставка да је књига наишла на неодобравање представља заблуду. Заправо, Мери Вулстонкрафт је постала омражена тек када су, након њене смрти, испливали детаљи из њеног приватног живота, након што је њен супруг Вилијам Годвин објавио Мемоаре ауторке Одбране права жене (1798). Биографкиња Емили В. Санстин назвала је ово дело „можда најоригиналнијом књигом у њеном веку”. Рад Вулстонкрафтове имао је значајан утицај на заговорнике права жена у деветнаестом веку, посебно на конвенцију у Сенека Фолсу 1848. године, на којој је донета Декларација осећања, која је поставила циљеве покрета за право гласа жена у Сједињеним Државама.
Историјски контекст Одбрана права жене написана је у турбулентном периоду Француске револуције и дебата које је она изазвала у Британији. У живахном и понекад жестоком рату памфлетима, који се данас назива Револуционарном расправом, британски политички коментатори бавили су се темама од представничке владе до људских права и одвајања цркве од државе, при чему су многа од ових питања прво била покренута у Француској. Вулстонкрафтова се у ову расправу први пут укључила 1790. године делом Одбрана права мушкараца, као одговором на дело Размишљања о револуцији у Француској (1790) Едмунда Берка.Macdonald and Scherf, "Introduction", 11–12. У својим Размишљањима, Берк је критиковао став многих британских мислилаца и писаца који су поздравили ране фазе Француске револуције. Док су они револуцију видели као аналогну британској Славној револуцији из 1688. године, која је ограничила моћ монархије, Берк је тврдио да је одговарајућа историјска аналогија Енглески грађански рат (1642–1651) у којем је Чарлс I погубљен 1649. године. На Француску револуцију гледао је као на насилно свргавање легитимне владе. У Размишљањима је тврдио да грађани немају право да се побуне против своје владе јер је цивилизација резултат друштвеног и политичког консензуса; њене традиције се не могу непрестано оспоравати — резултат би био анархија. Један од кључних аргумената Мери Вулстонкрафт у Одбрани права мушкараца, објављеној само шест недеља након Беркових Размишљања, јесте да се права не могу заснивати на традицији; права, како она тврди, треба да се додељују јер су разумна и праведна, без обзира на њихово утемељење у традицији.Wollstonecraft, Vindications, 43–44.
Када је Шарл Морис де Талеран-Перигор представио свој Извештај о јавном образовању (1791) Националној скупштини у Француској, Вулстонкрафтова је била подстакнута да одговори.Kelly, 107; Sapiro, 26–27. У својим препорукама за национални систем образовања, Талеран је написао: Одгајајмо жене, не да би тежиле предностима које им Устав ускраћује, већ да би познавале и цениле оне које им гарантује... Мушкарци су предодређени да живе на позорници света. Јавно образовање им одговара: оно им рано ставља пред очи све призоре живота: само су пропорције другачије. Родитељски дом је бољи за образовање жена; оне имају мање потребе да уче како да се носе са интересима других, него да се навикавају на миран и повучен живот.Talleyrand, "Rapport sur l'instruction publique", reprinted in Vindications, 394–395.
мини|upright|alt=Портрет жене, видљива глава, са сивом периком. Две велике локне налазе се на потиљку. Њена рамена су прекривена прозрачним шалом крем боје.|Олимп де Гуж
Вулстонкрафтова је Одбрану права жене посветила Талерану: „Прочитавши са великим задовољством памфлет који сте недавно објавили, посвећујем вам ову књигу; како бих вас подстакла да преиспитате тему и зрело одвагате оно што сам изнела у вези са правима жене и националним образовањем.”Wollstonecraft, Vindications, 101. Крајем 1791. године, француска феминисткиња Олимп де Гуж објавила је своју Декларацију о правима жене и грађанке, и питање женских права постало је централно у политичким дебатама у Француској и Британији.
Књига је проширење њених аргумената из Одбране права мушкараца. У Правима мушкараца, као што наслов сугерише, она се бави правима одређених мушкараца (британских мушкараца осамнаестог века), док се у Правима жене бави правима која се дају „жени”, апстрактној категорији. Свој аргумент не ограничава на жене из осамнаестог века или британске жене. Прво поглавље бави се питањем природних права и пита ко има та неотуђива права и по ком основу. Одговара да, пошто су природна права дата од Бога, грех је да их један сегмент друштва ускраћује другом.Taylor, 105–106; Kelly, 107. Одбрана права жене тако се не бави само конкретним догађајима у Француској и Британији, већ и ширим питањима која су покретали политички филозофи попут Џона Лока и Жан-Жака Русоа.Sapiro, 182–184.
Теме Ово дело је дугачак есеј (готово 87.000 речи) који све своје главне теме представља у уводним поглављима, а затим им се више пута враћа, сваки пут из друге перспективе. Такође, усваја хибридни тон који комбинује рационални аргумент са ватреном реториком сензибилитета. Вулстонкрафтова није користила формалну аргументацију или логички стил прозе уобичајен за филозофско писање осамнаестог века.Kelly, 110.
Хистерија се некада сматрала физичким феноменом — лекари и анатоми веровали су да ће људи са осетљивијим живцима бити емотивније погођени својим окружењем. Пошто се сматрало да жене имају оштрије живце од мушкараца, веровало се да су емотивније.Barker-Benfield, 9. Емотивни вишак повезан са сензибилитетом теоретски је производио и етику саосећања: они са сензибилитетом лако би могли да саосећају са људима у болу. Тако су историчари приписали дискурс сензибилитета и онима који су га промовисали појачане хуманитарне напоре, као што је покрет за укидање трговине робљем.Barker-Benfield, 224. Али сензибилитет је такође паралисао оне који су га имали превише; како научник Џ. Џ. Баркер-Бенфилд објашњава, „урођена префињеност живаца такође се могла поистоветити са већом патњом, слабошћу и склоношћу ка поремећајима”.
До тренутка када је Вулстонкрафтова писала књигу, сензибилитет је већ годинама био под константним нападима.Todd, Sensibility, 144. Сензибилитет, који је првобитно обећавао спајање појединаца кроз симпатију, сада се посматрао као „дубоко сепаратистички”; романи, представе и песме који су користили језик сензибилитета заговарали су индивидуална права, сексуалне слободе и неконвенционалне породичне односе засноване само на осећањима.Todd, Sensibility, 136. Штавише, како тврди Џенет Тод, „многима у Британији култ сензибилитета чинио се као да је феминизирао нацију, дао женама непримерен значај и емаскулирао мушкарце”.Todd, Sensibility, 133.
Рационално образовање Један од њених централних аргумената јесте да жене треба да се образују на рационалан начин како би добиле прилику да допринесу друштву. У осамнаестом веку образовни филозофи и аутори приручника за понашање често су претпостављали да жене нису способне за рационално или апстрактно размишљање. Сматрало се да су жене превише подложне емоцијама и превише крхке да би могле јасно размишљати. Вулстонкрафтова, заједно са другим женским реформаторима попут Катарине Маколи и Хестер Шапон, тврдила је да су жене заиста способне за рационално размишљање и да заслужују да се образују. Овај став изнела је у сопственом приручнику за понашање, Размишљања о образовању кћери (1787), у књизи за децу Оригиналне приче из стварног живота (1788), као и у самој Одбрани права жене.Wollstonecraft, Vindications, 169ff; Kelly, 123; Taylor, 14–15; Sapiro, 27–28; 243–244.
Наводећи у предговору да је „мој главни аргумент изграђен на овом једноставном принципу, да ако [жена] није образовањем припремљена да постане сапутник мушкарцу, она ће зауставити напредак знања и врлине; јер истина мора бити заједничка свима”, она тврди да ће друштво дегенерисати без образованих жена, посебно зато што су мајке примарни едукатори мале деце.Wollstonecraft, Vindications, 102; Sapiro, 154–155. Проблем необразованих жена приписује мушкарцима и „погрешном систему образовања, прикупљеном из књига које су на ову тему писали мушкарци који су жене посматрали пре као женке него као људска бића”.Wollstonecraft, Vindications, 109. Жене су способне за рационалност; само се чини да нису, јер су мушкарци одбили да их образују и подстицали их на површност (површне жене описује као „спанијеле” и „играчке”).Wollstonecraft, Vindications, 144.Kelly, 124–126; Taylor, 234–237; Sapiro, 129–130.
Вулстонкрафтова напада ауторе приручника за понашање попут Џејмса Фордајса и Џона Грегорија, као и филозофе образовања попут Жан-Жака Русоа, који тврде да жени није потребно рационално образовање. (Русо у делу Емил или о васпитању тврди да би жене требало да се образују искључиво за задовољство мушкараца).Kelly, 126; Taylor, 14–15; Sapiro, 130–131. У намери да илуструје ограничења која је савремена теорија образовања постављала женама, она пише: „учене од детињства да је лепота женино жезло, ум се обликује према телу, и лутајући по свом позлаћеном кавезу, тражи само да украси свој затвор”,Wollstonecraft, Vindications, 157. инплицирајући да би без ове штетне идеологије младе жене могле постићи много више. Супруге би могле бити рационалне сапутнице својим мужевима и чак градити каријере: „жене би сигурно могле да студирају уметност лечења, да буду лекари као и медицинске сестре... могле би, такође, да проучавају политику... Разне послове би такође могле да обављају.”Wollstonecraft, Vindications, 286; see also Taylor, 14–15.
Феминизам мини|десно|alt=Три жене седе око малог стола, једна шије, једна седи испред мале шоље. Све три су нацртане тако да изгледају готово застрашујуће. Изгледа као да трећа жена има две главе, али можда постоје и четири жене. Главе жена не изгледају као да удобно стоје на њиховим телима. Палета слике је тамноцрвена, црна, смеђа и боја бадема.|Дебитанткиња (1807), аутор Хенри Фусели; „Жена, жртва мушких друштвених конвенција, везана је за зид, приморана да шије и чувана од стране гувернанти. Слика одражава ставове Мери Вулстонкрафт у Одбрани права жене.”