Бејат ер-Ридван или Бејат еш-Шеџере је догађај у исламској историји који се одиграо у месецу Зул-ка'де 6. хиџретске године односно у марту 628. н.е. у месту Худејбија. Том приликом су асхаби дали заклетву верности (бејат) посланику Мухамеду да ће се борити против Курејша и да неће побећи, чак ни по цену живота. Повод је била гласина да су Курејшије убиле Османа ибн Афана, кога је Мухамед послао да преговара са њима, након што су Курејшије спречиле муслимане да уђу у Меку иако су дошли ради умре а не ради борбе. Када је муслиманима стигла гласина о Османовом убиству, Мухамед им је рекао: „Нећемо отићи док се не сукобимо са народом” и позвао их на заклетву, коју су му и дали.
Процењује се да је број асхаба који су присуствовали Бејат ер-Ридвану око хиљаду и четири стотине. Заклетва је дата под дрветом које је касније названо Шеџерет ер-Ридван („Дрво задовољства”). Назив потиче из Курана, где се наводи да је Алах задовољан асхабима који су присуствовали овој заклетви. У сури Ел-Фетх, 18. ајет, каже се: Због тога сунитски муслимани верују да су сви учесници ове заклетве становници раја, што потврђују и бројни хадиси, попут оног: „Неће ући у ватру нико од оних који су дали заклетву под дрветом.”
Позадина Након што је у сну видео себе и своје следбенике како улазе у Месџид ел-Харам, Мухамед је наредио својим друговима да се припреме за обављање умре у Меки. Позвао је и бедуине из околине да му се придруже. Повео је са собом курбане и обукао ихрам како би Курејшијама ставио до знања да долази као ходочасник. Кренуо је из Медине у понедељак првог дана месеца Зул-ка'де 6. хиџретске године, са својом женом Ум Селемом и отприлике 1.400 до 1.500 асхаба. Носили су само оружје за путовање (сабље у корицама) и повели су 70 грла стоке намењених курбану. За управника Медине поставио је Нумејлу ибн Абдулаха ел-Лејсија, према неким предањима Абдулаха ибн Ум Мактума.
Сазнавши за Мухамедов долазак, Курејшије одлучише да га спрече да приђе Каби и послаше 200 коњаника предвођених Халидом ибн Велидом да запоседну главни пут ка Меки. Мухамед је, након што га је код Усфана обавестио Бишр ибн Суфјан о курејшијској војсци, кренуо заобилазним путем, предвођен водичем Хамзом ибн Амром ел-Еслемијем, док није стигао до бунара Худејбија, удаљеног око 9 миља од Меке. Тада му дођоше људи из племена Хуза'а давајући му савете, а Мухамед им рече: „Ми нисмо дошли да се с било ким боримо, већ смо дошли да обавимо умру. Курејшије су исцрпљени ратом и он им је нашкодио. Ако желе, даћу им примирје и нека ме пусте према људима. Ако желе да уђу у оно у шта су ушли и други људи, нека то учине. У супротном, освежени су. Ако одбију све осим борбе, тако ми Онога у чијој је руци моја душа, борићу се с њима за ову моју ствар све док ми глава не одлети, или док Алах не изврши своју заповест.” Преневши ову поруку Курејшијама, они им послаше Хулејса ибн Алкаму ел-Кинанија, поглавара Ахабиша, савезника Курејшија. Видевши га, Мухамед рече: „Овај је из народа који поштује веру, па изведите курбане пред њега да их види.” Када је Хулејс видео курбане како долазе долином са својим огрлицама, оглодане длаке због дугог задржавања на испаши, вратио се Курејшијама не обавивши разговор са Мухамедом, из поштовања према виђеном, и рекао им: „Седите, јер сте ви само бедуини, немате знања.” Онда им рече: „О Курејшије, тако ми Бога, ми се нисмо са вама заклели на савезништво и склопили уговор да бисте одбијали од Алахове куће онога ко јој долази с поштовањем! Тако ми онога у чијој је руци Хулејсова душа, или ћете пустити Мухамеда да обави оно по шта је дошао, или ћу дићи Ахабише на оружје све одједном.” Они му рекоше: „Полако, Хулејсе, суздржи се док не пронађемо решење које нам одговара.” Затим Курејшије послаше Урву ибн Месуда да преговара с муслиманима, а Мухамед му понови исти предлог. Вративши се у Меку, Урва рече: „Тако ми Бога, никада нисам видео краља кога његови пратиоци поштују онако како Мухамедови пратиоци поштују Мухамеда. Тако ми Бога, он не пљуне пљувачку, а да она не падне на длан неког од њих, па је он размаже по лицу и кожи. Када им нареди нешто, одмах похрле да изврше. Када се умива, умало се не побију око воде којом се умио. Када говори, стишавају гласове пред њим. Не загледају се у њега из поштовања. Он вам је понудио разуман план, прихватите га.”
Заклетва Мухамед је желео да пошаље неког од асхаба да преговара са Курејшијама о уласку у Меку ради обављања умре. Позвао је Омара ибн ел-Хаттаба, али му овај рече: „Бојим се Курејшија за свој живот. У Меки нема никога од Бену Ади да ме заштити. Курејшије знају за моје непријатељство и грубост према њима. Упутићу те на човека који је тамо поштованији од мене — Османа ибн Афана.” Мухамед тада посла Османа ибн Афана. Осман оде у Меку, где га дочека Ебан ибн Саид ибн ел-Ас и заштити у својој кући. Осман је отишао до Абу Суфјана ибн Харба и курејшијских главешина и обавестио их да муслимани нису дошли да ратују, већ да посете Свету кућу. Они му рекоше: „Ако желиш да обавиш таваф око Кабе, учини то.” Он рече: „Не бих то учинио пре него што то учини Аллахов Посланик, нека му је мир и спас.” Задржали су га због тога три дана, па је међу муслиманима пронешен глас да је Осман убијен. Према другом предању, Осман ибн Афан је ушао у Меку са десеторицом асхаба да посете своје породице, али им имена нису забележена. Када су га Курејшије задржале три дана, пронео се глас да су га убили.
Тада Мухамед рече асхабима: „Нећемо отићи док се не сукобимо са народом”, и позва муслимане на заклетву да ће се борити до смрти. Нареди Омару ибн ел-Хаттабу да позове људе на заклетву, и тако се деси Бејат ер-Ридван под дрветом. Заклетва је, према речима Селеме ибн ел-Еква', била на то да неће побећи: или победа или мученичка смрт. Неки људи су говорили да је заклетва била на смрт, док је Џабир ибн Абдулах говорио: „Аллахов Посланик није тражио од нас заклетву на смрт, већ да не побегнемо.”
Процењује се да је тог дана било око хиљаду и четиристо асхаба који су дали заклетву, а Ибн Хаџер ел-Аскалани рече: „Било их је више од хиљаду и четири стотине. Ко каже хиљаду и петсто, заокружио је навише, а ко каже хиљаду и четиристо, изоставио је остатак. То поткрепљује и предање од Бера'а: „Било нас је хиљаду и четиристо или више.”” Први који је дао заклетву био је Абу Синан ибн Мухсин из племена Есад, брат Уккаше ибн Михсана. Мухамед га упита: „На шта се заклињеш?” Рече: „На оно што ти је у души.” Ибн Омер додаје: „Мухамед рече: 'А шта ми је у души?' Рече: 'Да ударам својим мачем пред тобом док ти Аллах не подари победу или док не погинем.' И он му даде заклетву, а људи се заклеше на заклетву Абу Синанову.” Према неким предањима, Абу Синан ес-Еседи је погинуо приликом опсаде Бену Курејзе пре Худејбије, а заклетву је уместо њега дао Синан ибн Абу Синан. Сви присутни су дали заклетву изузев Џад ибн Кајса из племена Бену Селеме, кога су сматрали лицемером. Џабир ибн Абдулах је говорио: „Тако ми Бога, као да га гледам како се прибио уз своју камилу, сакривајући се иза ње да га људи не виде.”
Међу најистакнутијим присутнима били су Абу Бекр ес-Сиддик, Омар ибн ел-Хаттаб, Али ибн Абу Талиб, Са'д ибн Абу Ваккас, Абдурахман ибн Ауф и Махмуд ибн Меслеме. Неки асхаби су дали заклетву и више пута; тако је Селеме ибн Ел-Еква' дао заклетву три пута, како је забележено у Сахих Муслиму. Касније се испоставило да је вест о Османовом убиству била лажна. Ова заклетва била је један од разлога за Споразум у Худејбији, јер су се Курејшије, сазнавши за њу, уплашиле и разумнији међу њима саветовали су склапање мира. Исламски учењаци такође сматрају Османа ибн Афана учесником заклетве, јер је Мухамед дао заклетву у његово име; ставио је своју десну руку преко леве и рекао: „Боже, ово је за Османа.” О томе је песник у својој „Хамзији” похвалио Османа:
Положај оних који су дали заклетву у исламу „Док смо се враћали из Худејбије, повика гласник Посланика, нека му је мир и спас: 'О људи, заклетва, заклетва! Сишао је Свети Дух.' И пожурисмо Посланику, нека му је мир и спас, који беше под дрветом самура, и дадосмо му заклетву. То је оно што Аллах каже: 'Аллах је задовољан верницима када су ти под дрветом заклетву дали'.” — Селеме ибн Ел-Еква' мини|десно| (Аллахова рука је изнад руку њихових) исписано на једној згради у Нишапуру. Овај текст је део 10. ајета суре Ел-Фетх објављеног поводом Бејат ер-Ридвана.
Учесници Бејат ер-Ридвана уживају висок углед међу муслиманима, посебно код сунита, који их сматрају становницима раја, јер Куран потврђује да је Аллах задовољан њима. Аллах каже: Такође, поводом њих су објављени и други ајети суре Ел-Фетх, укључујући и: У прилог томе говоре и бројни хадиси. Неки од њих су:
Бухари и Муслим преносе од Џабира ибн Абдулаха да је рекао: „Рекао нам је Аллахов Посланик на дан Худејбије: 'Ви сте најбољи становници Земље.' А било нас је хиљаду и четири стотине.” Муслим преноси од Џабира ибн Абдулаха: „Причала ми је Ум Мубашир да је чула Посланика, нека му је мир и спас, како говори код Хафсе: 'Неће ући у ватру, ако Бог да, нико од учесника заклетве под дрветом.' 'Напротив, о Аллахов Посланиче', рече Хафса. А он је укори. Хафса рече: 'Аллах каже: И нема међу вама никога ко неће до ње доћи!' (Куран 19:71). На то Посланик, нека му је мир и спас, рече: 'Аллах је рекао: Затим ћемо спасити оне који су се греха клонили, а насилнике оставити да у њој на коленима клече.' (Куран 19:72).” Муслим преноси од Џабира: „Један роб Хатиба дође Аллаховом Посланику жалећи се на Хатиба, говорећи: 'О Аллахов Посланиче, Хатиб ће сигурно ући у ватру.' Аллахов Посланик му рече: 'Лажеш. Неће ући у њу, јер је учествовао на Бедру и у Худејбији.'”
Дрво и његова локација мини|300п|лево|Панорамски приказ дрвета самура (Acacia tortilis), врсте дрвета под којим је обављена заклетва. Дрво Ридван налазило се у кланцу према Меки, близу бунара Худејбија. Међутим, муслимани су заборавили његову тачну локацију и нису га могли пронаћи када су следеће године дошли ради умре, након споразума. Бухари преноси од Саида ибн ел-Мусејјеба да је рекао: „Причао ми је мој отац, који је био међу онима што су дали заклетву под дрветом, па рече: 'Када смо идуће године кренули, заборавили смо га и нисмо могли да га нађемо.'” Абдулах ибн Омер је слично рекао: „Вратили смо се идуће године, а ни двојица нас се нису сложила око дрвета под којим смо дали заклетву. То је била милост од Аллаха.” Табери такође помиње да је Омар ибн ел-Хаттаб прошао поред места и почео да тражи дрво, говорећи: „Где је било?” Неки рекоше „овде”, неки „онде”. Пошто су се много разишли, Омар рече: „Крећите, то је извештаченост.” Претпоставља се да је дрво нестало; било је то дрво самура, или га је однео поток или нешто слично. Хаким ен-Нејсабури је то потврдио у својој књизи Марифат улум ел-хадис рекавши: „Затим је дрво нестало и нису га нашли. Говорили су да га је однела бујица.” Ибн Хаџер ел-Аскалани је навео да постоји мудрост у нестанку и непознавању дрвета: „Мудрост је у томе да не дође до искушења због добра које се испод њега десило. Да је остало, не би било сигурно да га неки незналица не би почео величати, што би могло довести до веровања да има моћ да користи или шкоди, као што данас видимо и са мање вредним стварима.”