Пресељење у трећу земљу, или пресељење избеглица, је, према УНХЦР-у, једно од три трајна решења (добровољна репатријација и локална интеграција су друга два) за избеглице које су напустиле своју домовину. Пресељене избеглице имају право на дугорочни или стални боравак у земљи пресељења, а могу имати и право да постану држављани те земље.

Пресељене избеглице се такође могу називати квотним или контингентним избеглицама, јер земље примају само одређени број избеглица сваке године. Током 2016. године било је 65,6 милиона присилно расељених људи широм света, а око 190.000 њих је пресељено у трећу земљу. Канада предњачи у свету у пресељењу избеглица; преселила је више од 47.600 појединаца 2022. године. Сједињене Америчке Државе су деценијама предњачиле у свету у пресељењу избеглица све до 2018. године.

Историја пресељења Међународна организација за избеглице преселила је преко милион избеглица између 1947. и 1951. године. Били су расејани широм Европе после Другог светског рата. (Већина немачких избеглица укључена је у Западну и Источну Немачку). 80% њих је пресељено ван Европе. Пример за оне пресељене унутар Европе је 150.000 пољских војника и њихових породица који су пресељени у Уједињено Краљевство до 1949; већина се плашила одмазде совјетских власти. Због совјетске инвазије на Мађарску 1956. године, 200.000 Мађара је побегло у Југославију и Аустрију. Готово свих 180.000 Мађара који су побегли у Аустрију пресељено је у 37 трећих земаља у року од три године. Совјетска инвазија на Чехословачку 1968. имала је исти ефекат; многи Чехословаци су побегли из своје земље и потом су пресељени. Већина азијске мањине је протерана из Уганде 1972. године и око 40.000 угандских Азијата је пресељено у треће земље. Након државног удара у Чилеу 1973. године, 5.000 избеглица из суседних земаља је пресељено. 650.000 вијетнамских избеглица пресељено је у Сједињене Америчке Државе током и после Вијетнамског рата. Између априла 1992. и јуна 1997. године, након првог Заливског рата, око 21.800 Ирачана је прихваћено за пресељење из Саудијске Арабије. У контексту распада Југославије, између 1992. и јула 1993. преко 11.000 заточеника из места за притвор у Босни и Херцеговини отишло је у треће земље. До јуна 1997, УНХЦР је био директно укључен у пресељење око 47.000 избеглица из бивше Југославије. Више од 100.000 избеглица из Мјанмара пресељено је из избегличких кампова на Тајланду од 2004. године, а исто толико људи пресељено је из Малезије у истом периоду. 600.000 Јеменаца пресељено је из своје домовине у Јемену у треће земље од 2014. године након сукоба против побуњеника Хута.

Фазе пута пресељења Постоје три фазе пута пресељења: предодлазак се дешава из њихове земље порекла, одлазак је током процеса пресељења, а постдолазак се дешава у њиховој новој земљи.

Предодлазак Одабир према рањивости

Предуслов за пресељење је да сте регистровани као избеглица код УНХЦР-а или државе домаћина и да сте прошли процес утврђивања избегличког статуса (РСД) на основу дефиниције избеглице из Конвенције о избеглицама из 1951. Међу тим избеглицама, УНХЦР или друге организације (нпр. RefugePoint или ХИАС) дају препоруке за пресељење ако идентификују висок ниво ризика и рањивости док су у првој земљи азила. Избеглице не могу саме да се пријаве за пресељење. Процедуре одабира могу да варирају између канцеларија УНХЦР-а али се углавном користе следећи критеријуми: Физичка безбедност и законска права су угрожени у земљи азила Претходно искуство насиља и тортуре Значајне медицинске потребе које се не могу задовољити у земљи азила Родно засновани ризици у земљи азила Деца и адолесценти су угрожени у земљи азила Пресељење је једини начин за спајање породице Пресељење је једини начин за изградњу трајне будућности Ако је испуњен један или више ових критеријума, и даље треба проценити да ли је пресељење у трећу земљу најприкладније трајно решење у поређењу са добровољним повратком и локалном интеграцијом.

Такође је могуће да више избеглица буде предложено за пресељење ако деле специфичне околности, као што су слични разлози за бекство и без изгледа за повратак. Примери за групно пресељење били су Изгубљени дечаци Судана из Кеније, Либеријци из Гвинеје и Сијера Леонеа, Бурундијци из Танзаније и Еритрејци из Етиопије и Саудијске Арабије.

Пристрасности у процесу одабира

Земље пријема обично користе сопствене критеријуме за одабир избеглица за пресељење. Многе владе дају приоритет женама и комплетним породицама и не дају приоритет самцима. Ово се дешава како би се умањили потенцијални безбедносни ризици.

Чак и службеници УНХЦР-а за пресељење који достављају досијее избеглица потенцијалним земљама пријема могу и сами бити пристрасни у одабиру. На пример, откривено је да је особље УНХЦР-а у Најробију изнуђивало новац од избеглица за места за пресељење. Осим тога, већа је вероватноћа да ће велике породице бити разматране за пресељење него самци, јер службеници за пресељење морају да обрађују мање досијеа по предложеној особи када упућују велике породице. Такође, мања је вероватноћа да ће самци бити предложени, јер је вероватно да ће проћи темељнију и дуготрајнију безбедносну проверу од стране држава за пресељење.

Бити упућен на пресељење може укључивати напорну игру са избегличким лидерима, особљем агенције или обезбеђењем. Лидери могу помоћи у измишљању прича или могу игнорисати стварне безбедносне проблеме. Саме избеглице могу манипулисати процесом одабира. Можда неће поменути да су се недавно венчали како не би одложили свој одлазак или се представљају млађима или старијима како би, наводно, повећали своје шансе за пресељење. Можда чак и преувеличавају свој ниво рањивости, као што је примећено у Какуми: мушкарци су инсценирали насилне нападе на себе или своје настамбе, а жене су лажно пријављивале силовања; можда крију своју војну или побуњеничку прошлост, или мењају етничку припадност, како би припадали одређеној прогањаној групи.Брам Ј. Јансен, African Affairs, 2008: Between vulnerability and assertiveness: Negotiating resettlement in Kakuma Refugee Camp, Kenya.

Земље бирају

Након што су избеглице предложене за пресељење и пристану да буду пресељене, предлажу се одговарајућим земљама које воде програме пресељења. Свака влада учесница може бирати између предлога, а саме избеглице не могу да бирају своју земљу пресељења. Иако земље пријема не би требало да бирају избеглице према сопственим критеријумима, могуће је да друштвене и политичке жеље утичу на то које групе избеглица се примају. Земље доносе одлуке на основу само досијеа или након интервјуа са избеглицом. Након што је процес одабира завршен, следе додатни владини интервјуи и безбедносне провере. Процес интервјуа може бити тежак за децу и младе. Према студији о Изгубљеним дечацима Судана, 74% од 304 анкетирана суданска избеглица у локалним програмима избегличког хранитељства повезаним са Програмом за малолетне избеглице без пратње у САД изјавило је да су им имиграциони интервјуи и обрада били емоционално тешки.

Када се безбедносне провере заврше, следе здравствене процене и обука о културној оријентацији. Ова последња треба да нагласи потенцијалне изазове за избеглице у земљи пријема. Обуке о културној оријентацији се не одржавају увек и разликују се по трајању и дубини. На пример, Програм заштите капије (Gateway Resettlement Programme) је некада пружао две недеље културне оријентације када је покренут 2004. године; међутим, то се смањило на три сата 2016. године. Поред тога што помаже избеглицама да почну да се припремају за живот у новој земљи, културна оријентација такође може допринети неизвесности и стресу повезаним са пресељењем.

Одлазак Избеглицама се помаже да отпутују у земљу пријема, обично авионом. Од тренутка када су одабране за пресељење до стварног доласка у САД, обично прође између 18 и 24 месеца. Избеглице које су пресељене у САД морају да врате зајам за своје авионске карте који обезбеђује Међународна организација за миграције (ИОМ).

У одређеним околностима, када избеглице морају одмах да буду евакуисане из животно угрожавајућих ситуација у првој земљи азила, могу бити одведене у Хитне транзитне центре (ЕТЦ). Они пружају привремено сигурно уточиште пре него што земље пријема буду спремне да их приме. Темишварски хитни транзитни центар у Румунији, отворен 2008. године, био је први евакуациони центар у Европи. Хитни транзитни центар у Хумењу у Словачкој отворен је 2009. године. Међутим, ови ЕТЦ-и заједно могу да приме највише 300 људи.

Особље ИОМ-а прати избеглице до земље пријема и може обезбедити медицинску пратњу, ако је потребно. Пошто већина избеглица нема искуства са путовањем авионом, пратња им помаже у припреми за пут и на самом путовању, водећи их и надгледајући током целог пута и док не буду предати служби за постдолазак земље пријема.

Постдолазак Избеглице се дочекују на аеродрому и у већини земаља одмах добијају подршку за интеграцију и оријентацију. По доласку у земљу, избеглице имају право на боравак у земљи и не морају да подносе захтев за азил. Избеглице које су пресељене у САД морају да плаћају кирију након шест месеци. Када се избеглица пресели у трећу земљу, главни фокус је да им се помогне да постану самодовољни.

Избеглице и тражиоци азила суочавају се са вишеструким потешкоћама у одржавању живота у земљама одредишта. Конкретно, проналажење и одржавање смисленог запослења које обезбеђује одржив ниво плате веома је тешко за избеглице у земљама пријема, јер се суочавају са вишеструким препрекама у вези са запошљавањем избеглица. Један од предложених начина за решавање таквих проблема запошљавања избеглица је кроз међусекторску сарадњу, где су предузећа, владине организације, образовне институције и организације за подршку ангажоване да деле ресурсе и знање како би се позабавили питањем пресељења.

Приступи пресељењу Један приступ пресељењу избеглица, посебно у Сједињеним Државама, био је приступ „прво посао”.Брик, Кејт, Кушинг-Сави, Ејми, Елшафи, Самија, Крил, Алан, Сканлон, Меган, Мекглин, и Стоун, Меријен 2010. Пресељење избеглица у Сједињеним Државама: Испитивање изазова и предложена решења. Њујорк: Факултет за међународне и јавне послове Универзитета Колумбија. Резултат овог приступа је повећање стопе запослености јер се избеглицама пружају ресурси — часови језика, израда биографије, вештине интервјуисања, итд. — који их припремају за добијање првог посла. Ограничења овог приступа су занемаривање других фактора који представљају препреке за стопе запослености, укључујући проблеме са менталним и физичким здрављем, непознавање радне и друштвене културе у новом окружењу и „неискоришћеност квалификација” (brain waste), што је термин који се користи за описивање оних који имају професионалне квалификације, али је њихово знање енглеског језика ограничено и спречава их да добију послове који одговарају њиховим вештинама.Фикс, Мајкл, Кејт Хупер и Џи Зонг. 2017. Како су избеглице прошле? Интеграција на нивоу САД и савезних држава. Вашингтон, ДЦ: Институт за миграциону политику. Овај фокус „прво посао” не узима у обзир да избеглице имају ограничено време да се прилагоде свом новом окружењу и улазе у нискоквалификоване послове.Браун, Анастасија, и Тод Скрибнер. „Неиспуњена обећања, будуће могућности: Систем пресељења избеглица у Сједињеним Државама.” Journal on Migration and Human Security, vol. 2, no. 2, 2014, pp. 101–120., doi:10.14240/jmhs.v2i2.27. Штавише, научници примећују да приступ „прво посао” не успева да препозна или ефикасно ублажи финансијске притиске са којима се суочавају избегличке породице, а који их наводе да рано напусте образовне путеве, што додатно инхибира њихове могућности за каријеру. Поред тога, приступ „прво посао” такође занемарује порекло избеглица; ова популација не добија услуге које одговарају њиховим специфичним потребама.