Лезбијке, геј мушкарци, бисексуалне, трансродне и квир (LGBTQ) особе у Русији суочавају се са озбиљним изазовима и дискриминацијом са којима се не-LGBTQ особе не сусрећу. Иако је сексуални однос између пунолетних особа истог пола легалан, хомосексуалност не одобрава велики део становништва, а истополни парови и домаћинства на чијем су челу истополни парови немају право на правну заштиту која је доступна разнополним паровима. Русија не предвиђа законску заштиту од дискриминације за ЛГБТК особе нити посебну категорију злочина из мржње заснованих на сексуалној оријентацији и родном идентитету. Трансродне особе не могу да промене свој правни пол, а родно потврђујућа нега је забрањена. Противзаконито је дистрибуирати материјале који промовишу „нетрадиционалне” сексуалне односе или подстичу интересовање малолетника за промену пола, а „међународни ЛГБТ јавни покрет” означен је као екстремистичка организација.

У децембру 1917, након Октобарске револуције, Руска Совјетска Федеративна Социјалистичка Република (касније Руска СФСР) декриминализовала је хомосексуалност.[Russia Under the Bolshevik Regime. E.H. Carr. 1994] Међутим, Совјетски Савез под Јосифом Стаљином поново је криминализовао секс између мушкараца у марту 1934. додавањем члана 154-а у совјетски Кривични законик, којим се кажњавао добровољни сексуални однос између мушкараца затвором од три до пет година. Ревидирани кривични законик из 1961. наставио је да класификује сексуалне односе између мушкараца као кривично дело, премештајући их у члан 121 и предвиђајући казну од највише пет година затвора за добровољни секс. Западни посматрачи проценили су да је током совјетске ере годишње затварано између 800 и 1000 мушкараца на основу члана 121. Након распада Совјетског Савеза, хомосексуални односи између пунолетних мушкараца поново су легализовани 1993. (никада нису били криминализовани за жене), уклањањем члана 121 из Кривичног законика РСФСР.

Русија већ дуго има изразито конзервативне ставове према хомосексуалности, а анти-ЛГБТК осећања и политика појачани су под председником Владимиром Путином. Године 2010, Европски суд за људска права казнио је Русију због дискриминације ЛГБТИ заједнице, након што су локалне власти систематски одбијале да издају дозволе за параде поноса. Године 2013, Русија је усвојила закон којим се криминализује дистрибуција „пропаганде” која промовише „нетрадиционалне сексуалне односе” међу малолетницима; закон је наишао на осуду међународних политичара, активиста за ЛГБТ права и бораца за људска права, и приписује му се подстицање значајног пораста хомофобичних злочина из мржње у земљи током деценије. У извештају објављеном 13. априла 2017, панел од пет стручних саветника Савета УН за људска права осудио је талас мучења и убистава геј мушкараца у Чеченији.Сјуел Чан, U.N. Experts Condemn Killing and Torture of Gay Men in Chechnya , New York Times (13. 4. 2017).End abuse and detention of gay men in Chechnya, UN human rights experts tell Russia , Канцеларија Високог комесара УН за људска права (13. 4. 2017).

Усред руско-украјинског рата, Русија је појачала своју анти-ЛГБТК политику, посебно против трансродних особа: 2022. закон о „пропаганди” проширен је на све узрасне групе, а такође је забранио дистрибуцију материјала који код малолетника изазивају „жељу за променом пола”. Године 2023, Русија је усвојила закон родно потврђујућу негу и правну промену пола, а 2024. усвојила је закон о забрани усвајања руске деце од стране држављана или сталних становника земаља које дозвољавају промену пола. У новембру 2023, Врховни суд Русије донео је одлуку којом се „међународни ЛГБТ јавни покрет” проглашава екстремистичком организацијом, чинећи илегалним учешће у ЛГБТ активизму; ова одлука је довела до хапшења власника геј барова, као и особа које приказују симболе попут заставе дугиних боја, од стране руских власти под оптужбом за промовисање екстремизма.

Године 2016, Русија је проглашена другом најнепријатељскијом европском државом према ЛГБТ особама од стране ILGA-Europe. Године 2024, статус ЛГБТ права у Русији проглашен је најгорим од 49 испитаних земаља у Европи, а следе Турска на 47. и Азербејџан на 48. месту.

Историја

Прве забележене законске забране мушке хомосексуалности донете су 1716. под царем Петром Великим у оквиру његових напора да западњачки модернизује Руску Империју. То се састојало од забране содомије у војсци, али он није проширио ова ограничења на општу популацију. Године 1832, цар Николај I забранио је содомију, која се кажњавала прогонством у Сибир на четири до пет година.

Совјетска Русија Након Октобарске револуције, Русија је прошла кроз сексуалну револуцију и постала једна од првих земаља која је декриминализовала истополне односе између мушкараца. Бољшевици су преписали устав и „донели два Кривична законика – 1922. и 1926. – и члан који забрањује хомосексуални секс изостављен је из оба.” Нова влада Комунистичке партије укинула је старе законе о сексуалним односима, чиме су хомосексуални односи у Русији практично легализовани, иако су у другим деловима Совјетског Савеза остали илегални, а хомосексуалци у Русији су и даље били прогањани и често отпуштани с посла или суочавани с насиљем.

Под Јосифом Стаљином, Совјетски Савез је поново криминализовао хомосексуалност декретом потписаним 1933. Нови члан 154-а, касније премештен у члан 121 1961. године, кажњавао је сексуалне односе између мушкараца затвором од три до пет година и довео до неколико рација и хапшења. Хомосексуалне жене су такође често смештане у менталне институције. Декрет је био део шире кампање против „девијантног” понашања и „западне дегенерације”. Хомосексуалност је у друштву приказивана као област деловања педофила, фашиста и племства.

Након Стаљинове смрти, дошло је до либерализације ставова о сексуалним питањима у Совјетском Савезу, али су хомосексуални односи остали илегални. Дискриминација ЛГБТ особа наставила се у совјетској ери, а хомосексуалност је званично престала да се води као ментална болест тек 1999.

Совјетски члан 121 често је коришћен за продужење затворских казни и контролу дисидената. Међу затворенима су били познати филмски редитељ Сергеј Параџанов и песник Генадиј Трифонов. Под администрацијом Михаила Горбачова крајем 1980-их, настала је прва геј организација. Московски геј и лезбијски савез предводили су Јевгенија Дебрјанскаја и Роман Калинин, који је постао уредник првих званично регистрованих геј новина, „Тема”.

Руска Федерација Пад СССР-а убрзао је напредак геј покрета у Русији. Појавиле су се геј публикације и представе. Године 1992, председник Борис Јељцин издао је указ о укидању члана 121; међутим, они који су претходно осуђени по овом члану нису званично амнестирани. Године 1999, Русија је усвојила стандарде МКБ-10, чиме је хомосексуалност уклоњена из националног регистра признатих болести.

Године 2004, посланик руске Државне думе поднео је предлог закона о забрани „хомосексуалне пропаганде”, али се канцеларија премијера успротивила, истичући да би то нарушило руски Устав и Европску конвенцију о људским правима. Било је покушаја да се забрани „хомосексуална пропаганда” у Русији 2003, 2004. и 2006, сваки пут уз противљење владе. Human Rights First ове догађаје приписује декриминализацији хомосексуалности и расту личних слобода у Русији, због чега су ЛГБТ особе желеле отвореније да живе; међутим, „хомофобија и антигеј злочини из мржње остали су озбиљни проблеми”.

У априлу 2007, ЛГБТ активисти послали су писмо Министарству здравља, захтевајући да се укине забрана давања крви хомосексуалним мушкарцима, наводећи да је таква забрана „дискриминаторска и деструктивна не само за хомосексуалце”, и да се ревидира наредба Министарства здравља од 14. септембра 2001. Дана 16. априла 2008, министарка здравља Татјана Голикова издала је наредбу „О изменама и допунама Наредбе Министарства здравља Руске Федерације од 14. септембра 2001. бр. 364 'О одобравању Поступка лекарског прегледа даваоца крви и њених компоненти'” чиме је укинута забрана давања крви за мушкарце који имају секс са мушкарцима. Наредба је регистрована у Министарству правде 13. маја 2008. и ступила је на снагу 23. маја.

Године 2007, Human Rights Watch и Међународна асоцијација лезбијки, гејева, бисексуалних, транс и интерсекс особа приметили су да је дошло до напада на грађанска права ЛГБТ особа у Русији, сужавања простора за расправу о хомосексуалности, цензуре у медијима и прогона дисидената.

Према Human Rights Watch-у, јавне изјаве руководства Руске православне цркве показују знаке подстицања мржње према ЛГБТ особама. У јуну 2011, РПЦ је представила Савету Европе извештај руских правника „О праву на критичку процену хомосексуалности и о законским ограничењима наметања хомосексуалности”, чија је суштина, према Московској хелсиншкој групи, напад на ЛГБТ права коришћењем хомофобичних аргумената.

Године 2013, након усвајања федералног закона против „пропаганде хомосексуалности”, појачани су напади на ЛГБТ догађаје. Британски активиста за људска права Питер Тачел приметио је да постоји тенденција ескалације хомофобичне репресије у Русији, укључујући кривичну одговорност за слободу изражавања, забрану усвајања деце од стране страних хомосексуалних парова и проглашавање ЛГБТ организација које добијају грантове из иностранства „страним агентима”. Human Rights First повезује прогон дисидената, укључујући прогон ЛГБТ грађана, са одговором на протесте у Русији 2011—2013. По његовом мишљењу, Путин је почео активно да се супротставља ЛГБТ правима како би ојачао свој утицај у земљи и одвратио пажњу од других проблема.

У мају 2019, ILGA-Europe ставио је Русију на 46. место од 49 европских земаља по питању хомофобије.

Тренутна ситуација Узраст за сексуалну сагласност тренутно износи 16 од 2003, без обзира на сексуалну оријентацију. Хомосексуалност је званично уклоњена са руске листе менталних болести 1999. (након усвајања класификација Светске здравствене организације МКБ-10). Међутим, у Русији постоји покрет за њено враћање. Руска влада је 1. јула 2023. увела нове законе како би ефективно поново увела класификацију хомосексуалности као менталне болести. Самохране особе које живе у Русији, без обзира на сексуалну оријентацију, могу да усвајају децу. Руску децу може усвојити самохрана особа која живи у иностранству, под условом да та земља не признаје ни истополне бракове ни промену пола. Пар може заједно да усвоји децу, као пар, само ако су у браку као хетеросексуални пар. Руски устав гарантује право на мирно удруживање. Ипак, органи власти у Русији одбијају да региструју ЛГБТ организације, а про-ЛГБТ заступничке групе проглашене су екстремистичким организацијама и стога им је забрањено да делују на територији Русије.

Истополне заједнице

Ни истополни бракови ни грађанска партнерства истополних парова нису дозвољена у Русији. У јулу 2013, Патријарх Кирил, поглавар Руске православне цркве, којој припада око 71% Руса,Religion in Russia according to the Religious Belief and National Belonging in Central and Eastern Europe survey by the Pew Forum, 2017 изјавио је да је идеја истополног брака „веома опасан знак апокалипсе”. На конференцији за новинаре 2011. године, шефица Московског матичног уреда, Ирина Муравјова, изјавила је: „Покушаји истополних парова да закључе брак, како у Москви тако и другде у Русији, осуђени су на пропаст. Живимо у грађанском друштву, руководимо се федералним законом, Уставом који јасно каже: брак у Русији је заједница мушкарца и жене. Такав брак не може бити склопљен у Русији.” Огромна већина руске јавности такође је против истополних бракова. У јулу 2020, руски гласачи одобрили су уставни амандман којим се забрањује истополни брак. У предмету Федотова и други против Русије из 2021. године, Европски суд за људска права у Стразбуру пресудио је да представља кршење људских права то што Русија не нуди никакав облик правног признавања истополних заједница. Међутим, Русија је напустила суд 2022. године.

Војна служба