Хронологија потискивања украјинског језика представља списак административних мера усмерених на ограничавање утицаја и значаја украјинског језика.

Језичка ситуација у украјинским земљама пре 19. века мини|Прва страница Трећег литванског статута (1588), написаног на рутенском (староукрајинском) језику.

Пре руске владавине, у Украјини је постојало неколико писаних језика. У верским текстовима доминирала је украјинска варијанта црквенословенског језика (такође називана мелетијанска, по реформама које је спровео Мелетије Смотрицки, полоцки архиепископ). Након пољске анексије галицијског дела Краљевине Галиције и Волиније, прво латински, а затим пољски језик уведени су као административни језици већ у 15. веку.

Полонизација украјинске елите довела је до употребе пољског језика у другим областима, па је у 17. веку постао главни језик верских полемика. Украјинци који нису били језички полонизовани користили су црквенословенски у текстовима високог стила (литургијски, теолошки, драмски текстови и поезија). Књижевни рутенски језик, познат као „проста мова” (prosta mova), користио се у приповеткама и приватним документима. Првобитно се развио на белоруским територијама и имао је многе карактеристике говорног белоруског језика, али је с временом преузео особине локалног језика на украјинским територијама, а такође је много позајмио из црквенословенског и пољског. Овако обликован језик постао је језик администрације у Козачком хетманату, а почео је да се користи и као језик књижевности, постао је стандардизован и удаљио се од говорног језика.

Крајем 18. века украјински писац и друштвени активиста Иван Котљаревски покренуо је процес формирања модерног књижевног украјинског језика, заснованог на југоисточним дијалектима и „простој мови”. Ограничења која је наметнула руска влада довела су до тога да се развој украјинског језика пресели у западну Украјину, што је довело до промена у језику, названих „галицизми”.

Систематско потискивање украјинског језика од стране Русије почело је освајањем Леве обале Украјине (16541667) и ликвидацијом Козачког хетманата и Запорошке Сиче 1764. и 1775. године. Сличних административних препрека за развој украјинског књижевног језика у западној Украјини, која је била део Аустријског царства, није било, али због његовог подређеног статуса (званични језици били су немачки и пољски) и недостатка украјинскофоне интелигенције, развој украјинског језика био је отежан.

Хронологија 1718. век мини|Штампарија Кијево-печерске лавре у Кијеву. 1620 – Московски патријарх Филарет баца анатему која ће трајати до краја века на „књиге литванског отиска” (мислећи на украјинске и белоруске), практично једине световне књиге доступне у Русији. 1693 – Московски патријарх Адријан дозвољава штампање само кратких дела на „локалном дијалекту” и забрањује њихову дистрибуцију ван украјинских епархија. Он је следио учење патријарха Јоакима, који је увео обавезну доктрину, потискујући све посебности, укључујући украјинску редакцију црквенословенског језика и око 300 књига објављених у Кијеву током 17. века. 1720 – Петар Велики забрањује штампарији у Чернигову и штампарији Кијево-печерске лавре у Кијеву штампање било каквих књига осим верских, а и њих само уз употребу „великоруског језика”, под чим се у суштини подразумева руска верзија црквенословенског. У пракси, то значи забрану коришћења украјинске редакције црквенословенског језика у штампи. 1766 – Свети синод, управно тело Руске православне цркве, наређује штампаријама Печерске лавре и Чернигова да престану са слањем захтева за објављивање нових књига, и уместо тога штампају само оне претходно штампане у Москви, без мењања њиховог садржаја или језика. У периоду 1765–1786. административни језик Хетманата је постепено русификован, што је до краја тог периода довело до потпуног усвајања руског као језика администрације у украјинским земљама, уместо рутенског језика. Као резултат тога, рутенски језик био је ограничен на приватну употребу и на дела која нису била намењена за штампу.

19. век 1863 – Циркуларно писмо министра унутрашњих послова Русије Петра Валујева (Валујев циркулар) којим се цензорима забрањује давање дозволе за објављивање украјинске духовне и популарне образовне литературе. 1861 – Резолуција аустријског Државног министарства од 26. јула дозвољава наставу читања на матерњем језику. 1864 – Усвајање Статута за основне школе по којем је настава морала да се изводи искључиво на руском језику. 1866 – Резолуција Сабора Галиције и Лодомерије од 31. децембра даје право одлучивања о наставном језику у основним школама народу и институцијама које одржавају школу. У случају јавних школа, ову одлуку доносила је локална власт; када је састав школе био мешовит, школа је морала бити двојезична (резолуција је уведена 22. јуна 1867). 1867 – Аустријски Децембарски устав гарантује свим становницима Цислајтаније право на образовање на матерњем језику. 1869 – Пољски језик замењује немачки као званични језик образовања и администрације у аустријској Краљевини Галицији и Лодомерији. 1876 – Емски указ Александра II којим се забрањује штампање и увоз из иностранства било каквог текста на украјинском језику, са изузетком белетристике и историјских записа; такође су забрањене позоришне представе, јавна рецитовања и школовање на украјинском језику, а наређено је и уклањање свих украјинских књига из школских библиотека. Учитељи који су били осумњичени за украинофилство требало је да буду пребачени ван Украјине. 1881 – Модификација Емског указа дозволила је употребу украјинског језика са руским писмом у речницима, као и позоришне представе уз дозволу локалних гувернера.

20. век 1903 – Генерални гувернер Кијева, Михаил Драгомиров, дозвољава штампање белетристике на украјинском језику, уз употребу руског писма у часопису Кијевска старина. 1905 – Формално укидање забрана украјинских публикација у Русији. 1911 – Резолуција VII конгреса племства у Москви о искључиво образовању на руском језику и недопустивости употребе других језика у школама у Русији. 1913 – Украјински језик је забрањен у свим јавним школама у Алберти, Канада, која је у то време била дом највеће украјинске дијаспоре у Новом свету. 1914 – Забрана прославе 100. годишњице рођења Тараса Шевченка; указ Николаја II о забрани украјинске штампе. 1914, 1916 – Кампања русификације у западној Украјини, забрана украјинске речи, образовања и цркве. 1922 – Део прокламације Централног комитета РКП (б) и Комунистичке партије (б) о „теорији” борбе између двеју култура у Украјини – градске (руске) и сељачке (украјинске), у којој прва треба да победи. 1924 – Закон Републике Пољске о ограничавању употребе украјинског језика у администрацији, правосуђу и образовању, подређен пољским земљама. 1924 – Закон Краљевине Румуније о обавезама свих „Румуна” који су „изгубили свој матерњи језик” да образују децу само у румунским школама. 1925 – Коначно затварање „тајног” украјинског универзитета у Лавову. 1926 – Стаљиново писмо „другу Кагановичу и осталим члановима Политбироа ЦК КП (б) У” са санкционисањем борбе против „националне пристрасности”, што је био почетак узнемиравања „украјинизације”. 1933 – Стаљинов телеграм да се заустави „украјинизација”. 1933 – Укидање у Румунији Министарске уредбе од 31. децембра 1929. године, која је дозвољавала неколико сати недељно наставе украјинског језика у школама где су већина ученика били Украјинци. 1934 – Посебна наредба Министарства просвете Румуније о отпуштању „због непријатељског става према држави и румунском народу” свих украјинских учитеља који су захтевали повратак украјинског језика у школе. 1958 – У члану 20. Основа законодавства СССР-а и савезних република о јавном образовању унета је одредба о слободном избору језика за учење, односно изучавању свих језика осим руског искључиво на захтев родитеља ученика. 1960–1980 – Масовно затварање украјинских школа у Пољској и Румунији. 1970 – Наредба Министарства просвете СССР-а о одбрани академских теза искључиво на руском језику. 1972 – Забрана партијским органима да славе годишњицу музеја Ивана Котљаревског у Полтави. 1973 – Забрана обележавања годишњице „Енеиде” Ивана Котљаревског. 1984 – Наредба Министарства културе СССР-а о пребацивању процедура у свим музејима Совјетског Савеза на руски језик. 1984 – У СССР-у повећане исплате за 15% на плате за професоре руског језика у поређењу са професорима украјинског језика. 1989 – Указ ЦК КПСС о „законодавној консолидацији руског језика као државног”. 1990 – Врховни совјет СССР-а усваја Закон о језицима народа СССР-а, којим је руском језику додељен статус званичног језика.

21. век 2012 – Нацрт закона Врховне раде Украјине „О принципима државне језичке политике”, који је значајно сузио обим употребе украјинског језика у већини региона Украјине. 2014 – Украјински језик је потиснут на Криму под руском окупацијом, у Луганској Народној Републици, и у Доњецкој Народној Републици (видите Привремено окупиране територије Украјине). 2022 – Након руске инвазије на Украјину, високи руски званичници су више пута негирали постојање украјинског језика (као и украјинске културе и националног идентитета), што је у извештају више од тридесет стручњака наведено као део подстицања на геноцид. Такође се извештава да Руси масовно спаљују украјинске књиге на окупираним територијама, те да доводе своје наставнике на окупиране територије да предају пропагандну историју.

Види још Оптужбе за геноцид над Украјинцима током руске инвазије на Украјину Русификација Украјине Дерусификација у Украјини Језичка дискриминација

Референце

Литература

Категорија:Украјински језик