Veiqia

мини|десно|alt=Акварел жене која стоји усправно, окренута налево, са дугом мотком преко десног рамена. Кратко је ошишане тамне косе, а око уста има црне тетоваже. Обнажених је груди. Око кукова носи широки појас од биљних влакана, испод кога се назиру тетоваже и шарена кожа, отприлике у облику боксерица. Ноге и стопала су јој боси.|Ра енге, фиџијска племкиња, са тетоважом veiqia (кукови, задњица и горњи део бутина) и (уста), рад Теодора Клајншмита

Veiqia (), или Weniqia, јесте женска пракса тетовирања на Фиџију. Израз означава и сам обичај и тетоваже настале њиме. Жене или девојке које су ушле у пубертет тетовирале су се у пределу препона и задњице, а то су обављале старије специјалисткиње зване или . Обичај је био уобичајен пре доласка хришћанских мисионара 1830-их, који су га обесхрабривали. Почео је да нестаје крајем деветнаестог века, тако да је од 1908. до 1910. забележена само једна активна тетоваторка, по имену Рабали. Пракса је оживљена у двадесет првом веку захваљујући раду уметничког колектива The Veiqia Project. Артефакти повезани са veiqia чувају се у неколико западних музеја, као и у Музеју Фиџија.

У фиџијској култури сматрало се да тетоваже наглашавају женску лепоту. Veiqia су важиле за привлачне и могле су бити пресудан чинилац приликом удаје. Ако би жена умрла без њих, осликале би јој се на телу након смрти како би њен дух могао да настави пут у загробни живот. Примање veiqia било је изразито ритуализовано, уз бројне регионалне разлике. Припрема је могла да обухвата уздржавање од хране или сексуалних односа, као и изазивање повраћања ради чишћења тела. Сам чин тетовирања био је тесно повезан са даривањем прве (сукње са ресама) коју би девојка носила по завршетку veiqia.

За ритуал су се изворно користиле посебне пећине зване . Традиционалне лековите мешавине даване девојкама разликовале су се од краја до краја, а неке су чиниле део припреме за ритуал. За бушење коже употребљавале су се бодље ража, трнови лимуна или зуби ајкула. Мастило се справљало од биљке Acacia richii или чађи каури бора. Међу мотивима су се налазиле корњаче и пругасте спруднице, затим мотиви грнчарије и корпарства. Тетоваторке, познате као (а и као ), за своју су услугу добијале (тапа тканину), (углачане зубе уљешуре) или .

Опис мини|алт=Цртеж оловком са геометријским линијским шарама на папиру из деветнаестог века. Геометрија се састоји од разних детаљних цик-цак орнамената. У доњој десној четвртини правоугаоног папира налазе се ситне белешке.|Дизајн veiqia (комплетан), 1876.

Veiqia (помиње се и као weniqia) традиционалан је облик тетовирања резервисан за жене на Фиџију. Појам може да се односи и на сам обичај и на тетоваже. Кингсли Рот, британски колонијални управник, у свом је раду из 1933. описао да се veiqia урезивало на тело девојака у доба пубертета или некад на почетку прве менструације. Пракса је указивала на то да су девојке спремне за удају и да су физички полно сазреле. Девојке су обично тетовиране у пределу препона и на задњици. Те делове тела обично је прекривала (сукња са ресама).

Обичаји везани за veiqia разликовали су се од региона до региона. Тетовирање стидног предела забележено је у селу Набукеру, на острву Јасава. У областима Ба и Рева, veiqia се ограничавала само на предео покривен , док се у унутрашњости Вити Левуа (главног острва) протезала до кукова, тако да су се шаре виделе изнад и испод . Цео је ритуал био тесно повезан са пубертетом и одрастањем, и тек након што би се тетовирала, девојка је смела да носи . Правили су се и орнаменти око уста, познати као , али они нису означавали прелазак из пубертета, већ касније животне доби, попут удаје или порођаја, иако су подаци о томе када су тачно извођени контрадикторни.

Мотиви на тетоважама темељили су се на разним шарама, одражавајући природно окружење и културу. Белешке аустријског антрополога Анатола фон Хигела описују мотиве коришћене у једном одређеном региону – у заливу Вити Леву – током средине и друге половине деветнаестог века. О дизајнима из других крајева нема података. У њих су спадале: звезде, чамци, корњаче, патке, пругасте спруднице, мотиви грнчарије и корпарства, ожиљци од лепре и други. Били су слични онима утиснутим на фиџијску кору дрвета или урезаним на украшено оружје, као што су ратне батине.

Према шкотској списатељици Констанс Гордон-Каминг, постојале су разлике у шарама између обалних заједница и оних у унутрашњости, при чему су ове друге биле сложеније. Обим истетовираности такође је варирао: Гордон-Каминг пише да су жене на обали имале „изузетно скроман приказ тетовирања”, мислећи притом на најмању количину која је била примерена њиховој култури.

Ритуал мини|алт=Илустрације у блоку са три приказа исте тетовиране жене. Са леве стране видимо леђа жене кратко ошишане косе. На задњици има геометријске шаре тетоважа које се шире око кукова. Горе десно је скица исте жене лицем, без горње одеће. Испод тога је скица њеног стидног предела спреда, са тетоважама на брежуљку и у околини.|Цртежи veiqia аутора Теодора Клајншмита

Тетоваторке се зову или . Изворно су то биле старије жене, а њихово је умеће у фиџијском друштву било веома цењено. Једна од последњих традиционалних била је жена по имену Рабали, која је тетовирала између 1908. и 1910. године. Девојка која је требало да буде тетовирана морала је специјалисткињи дати (тапа тканину), (углачане зубе уљешуре) или .Jenkinson, P. (2011). A whales’ tooth from Fiji, Jenkinson Antiques, стр. 9, 15, 34. [Китов зуб са Фиџија] Иако је тетоваже обично наносила једна старија жена, друге су могле да буду присутне како би придржавале девојку. Начин рада разликовао се. На пример, у речном крају Ваилеву, све жене је тетовирала једна специјалисткиња, припадница клана . Изван Ваилевуа није познато да ли је кланска припадност била важна за све тетоваторке, јер за друге области то није забележено.

Припреме за veiqia варирале су од региона до региона и биле су изразито ритуализоване. Кингсли Рот је 1933. забележио да становници уз реку Ваинимала пре тетовирања нису предузимали никакве припремне радње. Насупрот томе, у области Ноиемалу, карлични делови тела који су требали бити тетовирани мировали су три дана унапред. То је значило да се девојка током дневних послова кретала веома пажљиво и да је спавала подигнутих ногу. Кожа се затим масирала пре него што би се обележила. У Набубукуу, девојке које је требало тетовирати нису смеле да имају менструацију и морале су да посте 24 сата пре захвата. Током поста провеле би и ноћ ловећи слатководне шкампе, које би затим појеле да би прекинуле пост. Такође, морале су да донесу сопствено трње лимуна за израду прибора. У Таилевуу су девојке морале да мирују четири дана са подигнутим ногама, добијале би биљне лекове од дрвета рева (Cerbera manghas) и лиснатог поврћа боро (Solanum viride) ради чишћења, а затим им се давало кокосово млеко. На сам дан ритуала у Таилевуу су их хранили храном која спречава пражњење, попут јама. И саме тетоваторке морале су да се уздрже од полних односа један дан пре посла.

Ритуал наношења тетоважа историјски се одвијао у посебним пећинама званим . Зна се за барем једно такво место, у селу Јаро на острву Киа. Процес је могао потрајати неколико недеља, па и месеци, јер је био изузетно болан, а кожа је морала да зарасте између сесија. Прво су рађене стидне тетоваже, затим кукови и задњица. Није се тетовирало одједном: радило се три дана, потом следи одмор ради зарастања, а онда се ритуалу враћало у зависности од тога колико се кожа брзо привикавала и колико је девојка могла да издржи бол.

Четири дана по завршетку veiqia најчешће се приређивала обредна гозба. Понекад су је називали ’одбацивање крљушти’ – тада би красте отпале и откриле шаре. На тој би гозби новотетовирана жена добила своју прву , коју је плаћала породица мушкарца за кога би се удала.

Прибор мини|алт=Скице веићија геометријских орнамената оловком. Обухватају многе кривудаве и праве линије које се међусобно укрштају.|Veiqia дизајн (комплетан), 1876.

Прибор за показивао је регионалне разлике. Алат је могао бити у облику малог тесле, а сечиво се израђивало од трна лимуна. Малем званим , начињеним од мбета дрвета, ударало се по задњем делу који је бушио кожу. Дршка за понекад се израђивала од трске. На Лауу, (локални назив за ) прављен је од хибискусовог дрвета; маљеве је било могуће направити и од бодљи репа ража. Кожа се бушила и зубима баракуде или ајкула, као и чешљем са оштрим зупцима од кости или корњачиног оклопа.

У области реке Ваинимала на Вити Левуу, кожа би се пробушила, а потом би се у рану утрљало мастило од биљке Acacia richii. Ово се разликовало од других метода где се сечиво умакало у мастило. У Ревасауу се мастило добијало од чађи каури бора. Мастило од чађи сагорелих плодова свећнице било је резервисано за жене високог друштвеног положаја. Пре поступка мастило се благосиљало молитвама боговима. Неке , попут Рабали, пре почетка рада су чађу скицирале шаре по телу.

Прибор се обично користио за veiqia само једне жене. На Вити Левуу, на пример, затим би се давао девојчиној мајци, која га је чувала заједно са другим важним предметима из њеног детињства, попут пупчане врпце. На Вануа Левуу се (крпа којом се брисала крв и вишак мастила) чувала, а затим се током риболова износила на море и бацала у воду. Након тога би бака девојке упутила благослов.

Када је реч о (тетоважама око уста), извештај са Вити Левуа из 1878. описује како су жени држали главу непомичном, док су трновима лимуна причвршћеним за трску урезивали мастило од смоле биљке Agathis vitiensis у обе стране уста. У другим крајевима Фиџија, рецимо у Нагадију, жене су тетовиране скроз око уста, а не само у угловима.

Културни значај мини|алт=Црно-бела фотографија Фиџијке окренуте ка камери. Има тамне тетоваже око уста. У краткој афро фризури носи цвет, обучена је у викторијанску хаљину светле боје високог изреза.|Непозната Фиџијка са (тетоважама уста), Вануа Леву, 1910–1912, аутор Артур Морис Хокарт

У фиџијској култури veiqia не само да симболизује женску зрелост – било у пубертету, браку или мајчинству – већ се веровало и да појачава лепоту. Жена без тетоважа сматрала би се неуобичајеном и тешко би нашла мужа. Овај став је 1908. забележио колонијални управник Базил Томсон преневши речи поглавице Ватуребе (из Накасалеке на Вити Левуу) да му се „помишљао на брак са нететовираном женом гадила”. Ватуреба је, такође, држао да су тетовиране жене сексуално страственије. Ако би жена умрла без veiqia, приликом сахране би јој тело осликали недостајућим шарама, да у загробном животу не би била кажњена.

Сâм процес стицања veiqia болан је, али је та патња била важан чинилац. Сматрало се да подношење бола преображава девојку и преводи је у ново животно доба, па су veiqia биле извор поноса. И veiqia и могле су се мењати у другим тренуцима живота, на пример након порођаја – тада би се продужила и . Девојке из поглаварских породица добијале су veiqia и у старијој доби од девојака нижег статуса.

мини|алт=Црно-бела фотографија два Самоанца како тетовирају трећег. Трећи мушкарац лежи потрбушке на поду између двојице: један га придржава, а други му удара штапићем по леђима како би направио тетоважу.|, око 1895. – уочите да је прибор углавном сличан оном за веићија