мини|Икона коцкице за градњу као симбол за ремиксовање, предложена од стране -а и изведена из FreeCulture.org.downloads на creativecommons.org "The building blocks icon used to represent "to remix" is derived from the FreeCulture.org logo."
Култура ремикса (), позната и као култура читања и писања (), је термин којим се описује култура која омогућава и подстиче стварање деривативних дела комбиновањем или уређивањем постојећих материјала. Културе ремикса су толерантне према напорима да се побољша, промени, интегрише или на други начин ремиксује дело других стваралаца. Иако је комбиновање елемената одувек било уобичајена пракса уметника свих домена кроз људску историју, пораст ексклузивних ауторскоправних ограничења у последњих неколико деценија све више ограничава ову праксу путем правног одвраћајућег ефекта. Као реакција на то, професор права на Харварду Лоренс Лесиг, који сматра да је ремиксовање пожељан концепт за људску креативност, радио је од раних 2000-их на преношењу концепта ремиксовања у дигитално доба. Лесиг је 2001. основао организацију Creative Commons, која је објавила разноврсне лиценце као алате за промовисање културе ремикса, будући да је ремиксовање правно ограничено подразумеваним ексклузивним ауторскоправним режимом који се примењује на интелектуалну својину. Култура ремикса за културна дела повезана је са и инспирисана ранијим покретом слободног софтвера и софтвера отвореног кода, који подстиче поновну употребу и ремиксовање софтверских дела.
Опис мини|-{Remix: Making Art and Commerce Thrive in the Hybrid Economy}- аутора Лоренса Лесига из 2008. описује културу ремикса. Сама књига је отворена за ремикс захваљујући доступности под лиценцом CC BY-NC.Remix на lessig.org Лоренс Лесиг описао је културу ремикса у својој књизи -{Remix}- из 2008. године. Користећи терминологију рачунарске технологије, Лесиг је окарактерисао подразумевану медијску културу 20. века као културу само за читање (РО, ) и позвао на прелазак на културу читања и писања (RW, ).
У уобичајеној медијској култури само за читање, култура се конзумира мање-више пасивно. Информације или производе обезбеђује „професионални“ извор, индустрија садржаја, која поседује ауторитет над тим одређеним производом/информацијом. Постоји само једносмерни ток креативног садржаја и идеја због јасног раздвајања улога између произвођача и потрошача садржаја. Појава аналогних технологија масовне производње и умножавања (пре дигиталне револуције и интернета, попут радио-емитовања) омогућила је пословни модел продукције и дистрибуције РО културе и ограничила улогу потрошача на конзумацију медија.
Дигитална технологија нема 'природна' ограничења аналогне технологије која јој је претходила. РО култура је морала бити прекодирана како би се такмичила са „бесплатном“ дистрибуцијом коју је омогућио интернет. То се првенствено ради у облику управљања дигиталним правима (DRM), којим се намећу углавном произвољна ограничења на коришћење. У сваком случају, DRM се показао углавном неефикасним у наметању ограничења аналогних медија на дигиталне медије.
Култура читања и писања има реципрочан однос између произвођача и потрошача. Преузимање дела, попут песама, и њихово присвајање у приватним круговима је пример RW културе, која се сматрала 'популарном' културом пре појаве технологија репродукције. Технологије и закони о ауторским правима који су убрзо уследили, међутим, променили су динамику популарне културе. Како је постала професионализована, људи су научени да производњу препуштају професионалцима.
Дигиталне технологије пружају алате за оживљавање RW културе и демократизацију производње, што се понекад назива Веб 2.0. Блогови објашњавају три слоја ове демократизације. Блогови су редефинисали наш однос према индустрији садржаја јер су омогућили приступ непрофесионалном, кориснички генерисаном садржају. Функција 'коментара' која је убрзо уследила пружила је простор читаоцима да воде дијалог са аматерским сарадницима. 'Таговање' блогова од стране корисника на основу садржаја обезбедило је неопходан слој за филтрирање мора садржаја према интересовању. Трећи слој додао је ботове који су анализирали однос између различитих веб-сајтова бројећи кликове између њих и тако организовали базу података о преференцијама. Три слоја која су радила заједно успоставила су екосистем репутације који је служио да води кориснике кроз блогосферу. Иако нема сумње да многе аматерске онлајн публикације не могу да се такмиче са валидношћу професионалних извора, демократизација дигиталне RW културе и екосистем репутације пружа простор да се чују многи талентовани гласови који нису били доступни у пре-дигиталном RO моделу.
Историја Ремиксовање је одувек било део људске културе. Амерички професор медија Хенри Џенкинс тврдио је да би се „прича о америчкој уметности 19. века могла испричати у смислу мешања, усклађивања и спајања народних традиција преузетих од различитих домородачких и имигрантских популација.” Још један историјски пример ремиксовања је центон, књижевни жанр популаран у средњовековној Европи који се састоји углавном од стихова или извода директно позајмљених из дела других аутора и распоређених у новом облику или редоследу.
Равнотежа између стварања и конзумирања померила се са технолошким напретком у снимању и репродукцији медија. Значајни догађаји су проналазак штампарске пресе за књиге и аналогно снимање и репродукција звука што је довело до озбиљних културних и правних промена.
Аналогна ера Почетком 20. века, у освит револуције аналогног снимања и репродукције звука, Џон Филип Суза, амерички композитор и диригент касног романтизма, упозорио је 1906. године на саслушању у Конгресу на негативну промену музичке културе услед сада доступне „конзервиране музике”.Bierley, Paul Edmund, "The Incredible Band of John Philip Sousa". University of Illinois Press, 2006. Page 82Lawrence Lessig, 2008, Remix: making art and commerce thrive in the hybrid economy, London: Bloomsbury Academic. Chapter 1. "These talking machines are going to ruin the artistic development of music in this country. When I was a boy...in front of every house in the summer evenings, you would find young people together singing the songs of the day or old songs. Today you hear these infernal machines going night and day. We will not have a vocal cord left. The vocal cord will be eliminated by a process of evolution, as was the tail of man when he came from the ape."
Специјализовани, скупи уређаји за стварање („читање-писање“) и специјализовани јефтини уређаји за потрошњу („само за читање“) омогућили су централизовану производњу од стране малобројних и децентрализовану потрошњу од стране многих. Аналогни уређаји за потрошаче по ниским ценама, без могућности писања и стварања, брзо су се раширили: новине, џубокс, радио, телевизија. Овај нови пословни модел, индустријска информациона економија, захтевао је и резултирао јачањем ексклузивног ауторског права и слабљењем културе ремикса и јавног домена током 19. и 20. века.
Аналогни уређаји за стварање били су скупи и такође ограничени у својој способности уређивања и преуређивања. Аналогна копија дела (нпр. аудио трака) не може се уређивати, копирати и обрађивати бесконачно пута јер се квалитет континуирано погоршава. Упркос томе, креативна култура ремиксовања опстала је у одређеној ограниченој мери. На пример, композитор Џон Освалд сковао је 1985. термин пландерфоникс у свом есеју -{Plunderphonics, or Audio Piracy as a Compositional Prerogative}- за звучне колаже засноване на постојећим аудио снимцима и њиховом мењању на неки начин да би се створила нова музичка композиција. Слично томе, феномен скреч видеа појавио се на почетку културе ремикса.
Ремиксовање као феномен дигиталног доба мини|IBM Personal Computer XT 1988. године, дигитални уређај за произвођаче-потрошаче (prosumer) који омогућава ремиксовање, доступан масама. Технологија се суштински променила са дигиталном револуцијом. Дигиталне информације могле су се репродуковати и уређивати бесконачно, често без губитка квалитета. Ипак, 1960-их година први дигитални уређаји опште намене са таквим могућностима били су намењени само специјалистима и професионалцима и били су изузетно скупи; први уређаји оријентисани ка потрошачима, попут конзола за видео игре, инхерентно нису имали RW способност. Али 1980-их, долазак кућног рачунара, а посебно IBM персоналног рачунара, донео је масама дигитални prosumer уређај, уређај употребљив за производњу и потрошњу истовремено, по приступачној цени. Слично за софтвер, 1990-их покрет слободног софтвера и софтвера отвореног кода имплементирао је софтверски екосистем заснован на идеји о могућности уређивања од стране свакога.
Интернет и Веб 2.0 Широка распрострањеност интернета и веба крајем 1990-их и почетком 2000-их створила је веома ефикасан начин за поновно успостављање „културе ремикса“ у свим доменима уметности, технологије и друштва. За разлику од ТВ-а и радија, са једносмерним преносом информација (од произвођача до потрошача), интернет је инхерентно двосмеран, омогућавајући равноправну динамику. Ово се убрзало са Веб 2.0 и већом количином кориснички генерисаног садржаја захваљујући могућностима заједничке производње засноване на општим добрима. Ремикси песама, видеа и фотографија лако се дистрибуирају и креирају. Постоји константна ревизија онога што се ствара, што се ради и на професионалном и на аматерском нивоу. Доступност разноврсног софтвера оријентисаног ка крајњем кориснику, као што су GarageBand и Adobe Photoshop, олакшава ремиксовање. Интернет омогућава дистрибуцију ремикса масама. Интернет мимови су интернет-специфични креативни садржаји који се креирају, филтрирају и трансформишу кроз процес вирусног ширења омогућен вебом и његовим корисницима.
Оснивање Creative Commons-а мини|upright|Спектар Creative Commons лиценци између јавног власништва (горе) и сва права задржана (доле). Са леве стране су дозвољени случајеви коришћења, са десне компоненте лиценце. Ремиксовање је дозвољено у две зелене групе лиценци. Као одговор на рестриктивнији систем ауторских права (Sonny Bono Copyright Term Extension, DMCA), који је почео да ограничава цветајуће активности дељења и ремиксовања на вебу, Лоренс Лесиг је 2001. основао Creative Commons. Creative Commons је 2002. објавио скуп Creative Commons лиценци као алате за омогућавање културе ремикса, дозвољавајући уравнотежено, фер омогућавајуће објављивање креативних дела, „нека права задржана“ уместо уобичајеног „сва права задржана“. Неколико компанија и владиних организација прилагодило је овај приступ и лиценце у наредним годинама, на пример flickr, DeviantART и Europeana користе или нуде опције CC лиценци које дозвољавају ремиксовање. Постоји неколико веб страница које се баве овом културом ремикса, на пример ccMixter основан 2004.
Отворени филм из 2008. аутора Брета Гејлора -{RiP!: A Remix Manifesto}- документује „променљиви концепт ауторског права“.Sinnott, Shane. "The Load-Down ", Montreal Mirror, 29. 3. 2007. Accessed 30. 6. 2008
Године 2012, канадски Закон о модернизацији ауторског права експлицитно је додао нови изузетак који дозвољава некомерцијално ремиксовање. Године 2013, америчка судска пресуда Lenz v. Universal Music Corp. потврдила је да аматерско ремиксовање може потпадати под поштено коришћење и да се од носилаца ауторских права захтева да провере и поштују поштено коришћење пре него што пошаљу DMCA захтев за уклањање.
Ауторско право