Мухамед Џафар-хан Гераши (23. новембар 1879 — 3. април 1920; 18. зул-хиџе 1296 — 14. реџеп 1338. АХ), познат под титулом Муктадир ал-Мамалек и књижевним псеудонимом Шејда, био је ирански песник на персијском језику. Рођен је у Герашу и, попут свог оца, деде и стричева, дошао је на власт над регионом Ларестан и лукама у Персијском заливу. Мухамед Џафар-хан је неко време живео у изгнанству у Ширазу, а на крају је убијен у локалном сукобу који се одиграо у округу Сахрај-е Баг. Његово тело је првобитно пренето у Гераш, а након око четири деценије пребачено је и сахрањено у Кербели.
У својим песмама углавном је користио псеудоним „Шејда”, а повремено и „Џафар”, стварајући дела у већини класичних форми персијске поезије. Био је следбеник ерачког стила, а највећи утицај на њега оставиле су песме Хафиза и Саадија. Ипак, био је под утицајем књижевног стила својих савременика, као што су Весал Ширази и Мохамад Бакер Сохбат Лари. Касиде које је Шејда спевао у част исламског пророка и шиитских имама сматрају се успешним делима религиозне поезије у последњем веку. Песме Шејде Герашија дуго су биле изгубљене, све док нису пронађене у Лару, након чега их је његов унук, Ахмад Егтедари, приредио и објавио. Књига Диван Шејде Герашија садржи предговор који је написао Егтедари, као и избор песама Ростам-хана, Шејдиног оца, под насловом Багестан. Нохе Шејде Герашија познате су и делу становништва у Азербејџану, где се рецитују током жалости у месецу Мухарему.
Цистерна за воду коју је Мухамед Џафар-хан изградио у Герашу и даље постоји поред пута Лар—Гераш. Такође, остаци Тврђаве Гераш, у којој је живео, видљиви су на планини Калат. Кућа Кахраман-хана, Шејдиног зета, у којој је Шејда певао нохе, још увек задржава своју функцију и окупља групе људи током церемонија жалости.
Позадина У другој половини тринаестог века по хиџри, власт над Ларестаном прешла је у руке породице Дехбаши, једне од најутицајнијих породица из Гераша. Током око стотину година, на власт је дошло неколико генерација ове породице, која је управљање преузела 1262. године АХ преко Карбалај Алирезе Дехбашија. За време владавине сина Алирезе Дехбашија, Фатхали-хана Бегларбегија, Ларестан је доживео свој најсјајнији период на војном и економском плану. Одржавао је добре односе са породицом Кавам у Ширазу и са каџарским владарима у Техерану, чиме је повећао и учврстио своју моћ. Након успостављања Уставне револуције, власт над Ларестаном је и даље остала у рукама породице Дехбаши, чији су чланови успели да кроз сарадњу са присталицама Устава задрже контролу над овим регионом. Владавина породице Дехбаши коначно је окончана 1308. године СХ, нападом војске Резе Шаха на тврђаву Гераш.
Политичка и безбедносна стабилност успостављена у Ларестану током владавине Фатхали-хана Герашија довела је до напретка у науци и књижевности. На почетку његове владавине, шеик Али Рашти, један од муџтехида из Наџафа, по налогу Мирзе Ширазија отишао је у Гераш и основао верску школу. Културна структура у овом периоду развијала се кроз писање књига са верским и мистичким темама од стране Хаџи Асадулаха, брата Фатхали-хана, и шеика Алија Раштија, што је на крају довело до стварања збирке поезије Багестан аутора Ростам-хана, сина Фатхали-хана и оца Мухамед Џафар-хана, као и до стварања дивана самог Мухамед Џафар-хана.
Порекло Мухамед Џафар-хан био је син Ростам-хана, који је био син Фатхали-хана, сина Дехбашија Алирезе, сина Алишаха Герашија. Алишах је пореклом био из Голпајегана и био је војно лице. Почетком каџарске ере постављен је за заповедника Тврђаве Гераш, где се оженио девојком из Гераша која се представљала као потомак Имам-Кули хана. Ова породица је први пут стекла власт над Ларестаном преко Дехбашија Алирезе, због чега су постали познати као Породица Дехбаши Гераши. Дехбаши Алиреза имао је осам синова, међу којима је Фатхали-хан након оца дошао на власт, а управа над Ларестаном је остала у његовој лози. Ростам-хан, отац Мухамед Џафар-хана, био је најстарији син Фатхали-хана, који је након оца преузео власт. Он је, окренувши се суфизму, напустио управљање државом, те су га на крају с власти уклонила његова браћа Аликоли-хан и Алиреза-хан.
Ростам-хан је имао шест синова и пет ћерки. Иза себе је оставио поетску збирку под називом Багестан и њен прозни коментар, у којем је представио неке од својих потомака. Ростам-хан ту наводи да је мајка Мухамед Џафар-хана била жена из места Ашкенан.
Биографија Рођење и породица Мухамед Џафар-хан рођен је 18. зул-хиџе 1296. године АХ у Герашу. Датум његовог рођења забележен је у рукопису тумачења књиге Багестан, коју је написао његов отац: „Рођење Мухамед Џафар-хана, 18. дана светог месеца зул-хиџе, у знаку Водолије, године 1296. по хиџри...”. Женио се два пута. Први пут са госпођом Монавар, ћерком свог стрица Алиреза-хана, с којом је добио две ћерке по имену Нозхат и Анис, те сина по имену Мухамед Али. Његов други брак био је са женом из места Бидшахр, а одржан је 1338. године АХ, само неколико дана пре него што ће бити убијен. Ахмад Егтедари био је син његове ћерке Анис и унук Мухамед Џафар-хана, који је касније приредио и објавио Диван Шејде Герашија.
Владавина Мухамед Џафар-хан је у два наврата обављао дужност генералног гувернера Ларестана и лука Персијског залива: први пут након свог оца Ростам-хана, од 1327. до 1329. године АХ. Након овог периода, из непознатих разлога је пао у немилост Хабибулах-хана Кавам ал-Мулка, гувернера Фарса, и живео је као прогнаник у вртовима Наренџестан Кавам у Ширазу. У овом периоду, његов рођак Хасанкули-хан обављао је дужност његовог заменика у Герашу. Након смрти Хабибулах-хана 1334. године АХ и доласка његовог сина Ебрахим-хана на власт у провинцији Фарс, Мухамед Џафар-хан је ослобођен и вратио се у Гераш. Почетак његове друге владавине различити извори бележе као 1332. или 1333. годину АХ. Током овог периода, који је трајао све до његове смрти 1338. године АХ, управљао је Герашем и његовом тврђавом, а такође је преузео бригу о задужбинама (вакуфима) које су остале иза Фатхали-хана. После њега, као и у међувремену између његова два мандата, власт над Ларестаном држао је Али Мохамед-хан Егтедар ос-Салтане.
Смрт Мухамед Џафар-хан је као владар Гераша, на захтев Ебрахим-хана Кавам ал-Мулка, отишао у округ Сахрај-е Баг како би решио сукобе између шиитског племена Лор-Нафар и сунитског становништва тог округа. Дана 12. реџепа 1338. године АХ, у близини села Дидебан, рањен је хицем из пушке Јусуф-бега Нафара, једног од поглавица племена Лор-Нафар. Преживео је још два дана, али је коначно преминуо у недељу 14. реџепа 1338. године, пре своје четрдесет и друге године. Његово тело је, према личном тестаменту, пребачено у Гераш и смештено у крипту. Тридесет и осам година касније, човек по имену Сејед Казем пренео је његово тело у Кербелу, где је сахрањен иза светилишта Имама Хусеина. Према једној причи, његово тело је приликом вађења из крипте још увек било очувано, до те мере да су на његовим рукама били видљиви трагови кане са церемоније другог венчања, које је одржано само неколико дана пре његовог убиства. Ахмад Егтедари је приликом посете гробу свог деде 1346. године СХ описао натпис на надгробној плочи као нечитљив.
Поезија Стил и статус Мухамед Џафар-хан је у већини својих песама користио псеудоним „Шејда”, али је понекад користио и „Џафар” или оба псеудонима заједно. Мостафа Каргар, песник и универзитетски професор, сматра Шејду Герашија најистакнутијим именом међу песницима из прошлости Гераша. Шејда је имао веома течан песнички израз и стварао је у већини класичних форми персијске поезије, као што су газел, касида, ката, тарџи-банд, таркиб-банд, рубаија и појединачни стихови, али му је највише одговарало писање газела. Шејда је био следбеник ерачког стила, а његов начин изражавања је једноставан и ослобођен сложених фраза. Имао је писаре који су бележили његове песме, а слао их је и Мохамед Али-хан Садид ос-Салтанеу, с којим је водио књижевне преписке и дебате. Његове религиозне песме сведоче о дубокој оданости шиитским имамима, посебно Алију ибн Аби Талибу и Хусеину ибн Алију. Такође, његова кућа и кућа његовог зета, Кахраман-хана, биле су место где су се одржавала традиционална туговања и где се делила храна ожалошћенима. Ове особине су привукле локално становништво његовој личности и створиле слику о њему као народном човеку. Шејда Гераши не само да је писао нохе, већ је био и рецитатор (мадах). Познато је да је током дана жалости ишао међу народ босоног и гологлав, ударао се у груди и рецитовао своје нохе, тако да је становништво Гераша било добро упознато са његовим стиховима. Шејда је био упознат и са музиком; уживао је у звуку неја и тара уметника по имену Голам Шокри Лари, иако највероватније сам није свирао ниједан инструмент. Склоност ка суфизму, коју је наследио од оца, вероватно му је омогућила да се током путовања у Шираз упозна са дервишима из реда Захабија и њиховом ханакахом у Ширазу. Пре тога, током времена проведеног у егзилу у Ширазу, развила се обострана наклоност између њега и једне од ћерки Хабибулах-хана Кавам ал-Мулка, па је она постала инспирација и адресат неких од његових песама. Иако је Шејда неко време провео у прогонству и иако су неки његови рођаци страдали у Уставној револуцији, у његовим песмама нема тема које би представљале похвале или критике његових савременика.
Ахмад Егтедари сматра да се Шејдини газели сврставају међу лепе и чврсте газеле на персијском језику, описујући га као песника префињеног укуса који, у поређењу са другим песницима следбеницима Хафизовог стила, ужива висок статус. У његовој поезији уочљиве су стилске фигуре попут поређења, метафоре и алузије. Користио је историјске референце и интертекстуалност (тазмин) ослањајући се на дела песника пре њега, као што су Фирдуси, Саади и Хафиз, али и својих савременика, попут Весала Ширазија и Сохбата Ларија. Чврстина неких Шејдиних газела указује на снажан Саадијев утицај. Шејда је Саадију доделио титуле као што су „мајстор израза и творац речи” или „творац говора, инжењер поезије”, а Саадијеви мотиви очигледни су у већини његових газела. Уопштено, највећи утицај на стил и размишљање Шејде Герашија имали су Саади и Хафиз, мада је био под утицајем и књижевних школа свог времена, тј. каџарске школе, и својих савременика као што су Јагма Џандаги, Весал Ширази, Мирза Аболхасан Џелве, Моштак Есфахани и Сохбат Лари. Његове касиде углавном су усмерене на похвале Пророку ислама и шиитским имамима. Био је изузетно успешан у писању дугих касида и поседовао је велико лексичко богатство неопходно за креирање бројних рима. Његово широко познавање историјских догађаја, херојских прича, персијског и арапског речника, као и куранских стихова и хадиса очигледно је у његовим делима. Према мишљењу савременог песника и књижевника Мохамеда Алија Моџахедија, Шејдине елегије о догађајима у Кербели убрајају се међу најуспешнија ашурска дела у последњем веку. Поред газела и касида, писао је и у другим формама попут ката, тарџи-банда, мохамаса и рубаија, које су све биле под утицајем књижевног стила каџарске ере. Готово све Шејдине песме написане су на персијском језику, а није познато да је стварао на ачомском језику.
Штампани диван