Родна несагласност је стање у којем родни идентитет особе не одговара њеном полу приписаном на рођењу. Ово искуство имају особе које се идентификују као трансродне или транссексуалне, и често резултира родном дисфоријом. Узроци родне несагласности проучавају се деценијама.
Студије мозга трансродних особа, посебно оне на лезбијским транс-женама и геј транс-мушкарцима, ограничене су јер укључују само мали број тестираних појединаца. Студије близанаца указују на то да гени играју улогу у родној несагласности, иако тачни гени који су укључени нису познати нити добро схваћени.
Фактори животне средине, попут пренаталног излагања хормонима, такође су истраживани, али их је тешко тестирати.
Генетика Родни идентитет је генетски наследан, али нису познати убедљиви гени кандидати. Родна несагласност се доводи у везу са одређеним алелима релевантним за стероидогенезу.
Године 2013, једна студија близанаца комбиновала је анкету парова близанаца код којих је један или су оба близанца прошли кроз процес родне транзиције, или су имали планове и медицинско одобрење за то, са прегледом литературе о објављеним извештајима о трансродним близанцима. Студија је открила да су у једној трећини парова једнојајчаних близанаца у узорку оба близанца била трансродна: 13 од 39 (33%) монозиготних или једнојајчаних парова приписаних мушкараца и 8 од 35 (22,8%) парова приписаних жена. Међу дизиготним или генетски различитим паровима близанаца, постојао је само 1 од 38 (2,6%) парова где су оба близанца била трансродна. Знатан проценат парова једнојајчаних близанаца у којима су оба близанца трансродна и готово потпуно одсуство дизиготних близанаца (одгајаних у истој породици у исто време) у којима су оба била трансродна, пружили би доказ да је трансродни идентитет значајно под утицајем генетике уколико би оба сета била одгајана у различитим породицама.
Преглед породичних студија и студија близанаца из 2018. године закључио је да постоје „значајни и конзистентни докази” да је родни идентитет генетски наследан.
Пренатално хормонско окружење Полни хормони у пренаталном окружењу диференцирају мушки и женски мозак. Једна хипотеза сугерише да су трансродне особе можда биле изложене нетипичним нивоима полних хормона током каснијих фаза развоја фетуса, што је довело до структура мозга које нису типичне за њихов пол приписан на рођењу.
Код особа са XX хромозомима, конгенитална адренална хиперплазија (КАХ) доводи до појачаног излагања пренаталним андрогенима, што резултира маскулинизацијом гениталија. Особе са КАХ-ом су обично подвргнуте медицинским интервенцијама, укључујући пренатални хормонски третман и постнаталне реконструктивне операције гениталија. Овакве третмане понекад критикују организације за права интерсексуалних особа као неконсензуалне, инвазивне и непотребне интервенције. Особе са КАХ-ом су обично приписане као женско и углавном развијају сличне когнитивне способности као и типичне жене, укључујући просторну способност, вербалне способности, латерализацију језика, доминантност руке и агресију. Истраживања су показала да су особе са КАХ-ом и XX хромозомима склоније да осете привлачност према истом полу, а најмање 5,2% ових особа развије озбиљну родну дисфорију.
Код особа којима је приписан мушки пол са недостатком 5-алфа-редуктазе, претварање тестостерона у дихидротестостерон је поремећено, што смањује маскулинизацију гениталија. Особама са овим стањем типично се приписује женски пол и одгајају се као девојчице због свог феминизованог изгледа у младости. Међутим, више од половине особа којима је по рођењу приписан мушки пол са овим стањем, а које су одгајане као женско, касније у животу се идентификују као мушкарци. Научници претпостављају да су дефинисање мушких карактеристика током пубертета и виши друштвени статус који се приписује мушкарцима два могућа мотива за транзицију из женског у мушко.
Структура мозга
Студије мозга трансродних особа, посебно оне на лезбијским транс-женама и геј транс-мушкарцима, ограничене су јер укључују само мали број тестираних појединаца.
Неколико студија је открило корелацију између родног идентитета и структуре мозга.За преглед, погледати Студија Џоуа и сарадника (1995), прва те врсте, открила је да је у јастучастом једру stria terminalis (BSTc), регији мозга познатој по сексуалним и одговорима на анксиозност (на коју утичу пренатални андрогени), величина BSTc код шест транс-жена износила колико и нормална величина код жена, слично величинама код лешева цисродних жена из студије. Иако су транс-жене биле на хормонској терапији, а све осим једне су имале операцију прилагођавања пола, то је узето у обзир укључивањем лешева цисродних мушкараца и цисродних жена као контролне групе који су, из различитих медицинских разлога, доживели хормонски преокрет. Контролне групе су и даље имале величине типичне за њихов пол, тако да није пронађена веза са постнаталним нивоом хормона (нити са сексуалном оријентацијом). Друге постморталне студије такође су откриле разлике у мозгу између цисродних и трансродних особа.
Године 2002, накнадна студија Чунга и сар. открила је да се значајан полни диморфизам у BSTc не успоставља пре одраслог доба. Чунг и сар. су изнели теорију да промене у нивоима феталних хормона производе промене у синаптичкој густини, неуронској активности или неурохемијском садржају BSTc-а, које касније доводе до промена у величини и броју неурона у BSTc-у, или алтернативно, да на величину BSTc-а утиче генерисање родног идентитета који није у складу са приписаним полом особе.
У уџбенику Психопатологија и дијагноза код одраслих, 7. издање, Лоренс и Закер су сугерисали да BSTc можда није валидан биомаркер за родну несагласност, будући да разлике у величини могу бити узроковане хормонском терапијом за афирмацију рода или парафилијама, и да се можда не јављају код особа са хомосексуалном транссексуалношћу.
У прегледу доказа из 2006. године, Горен је ранија истраживања сматрао потврдом концепта родне несагласности као „поремећаја сексуалне диференцијације” сексуално диморфног мозга. Дик Сваб (2004) се сложио са тиме.
Године 2008, Гарсија-Фалгерас и Сваб су открили да интерстицијално једро предњег хипоталамуса (INAH-3), које је део хипоталамусног унцинатног једра, има својства слична BSTc-у у погледу полног диморфизма и родне несагласности, што је такође у складу са декларисаним родом трансродних особа, и то без обзира да ли је дошло до хормонске транзиције или не.
МРИ студија коју су 2009. године спровели Лудерс и сар. открила је да су међу 24 транс-жене које нису биле на хормонској терапији, регионалне концентрације сиве масе биле сличније онима код цисродних мушкараца него код цисродних жена, али је постојао значајно већи волумен сиве масе у десном путамену у поређењу са цисродним мушкарцима. Као и у ранијим студијама, истраживачи су закључили да је трансродни идентитет повезан са специфичним церебралним обрасцем. МРИ скенирање омогућава лакше проучавање већих структура мозга, али независна једра нису видљива због недостатка контраста између различитих врста неуролошких ткива, стога су друге студије о нпр. BSTc-у рађене дисекцијом мозга пост мортем.
Рамети и сар. (2011) су проучавали 18 транс-мушкараца који нису били подвргнути хормонској терапији користећи дифузиону тензорску сликовну методу (DTI), МРИ технику која омогућава визуелизацију беле масе, чија је структура сексуално диморфна. Рамети и сар. су открили да је бела маса код транс-мушкараца, у поређењу са 19 цисродних лезбијки, показала веће вредности фракционе анизотропије (FA) у задњем делу десног горњег лонгитудиналног фасцикулуса (SLF), forceps minor-у и кортикоспиналном тракту. У поређењу са 24 цисродна мушкарца, показали су само ниже вредности FA у кортикоспиналном тракту. Утврђено је да су обрасци беле масе код транс-мушкараца померени у правцу цисродних мушкараца.
Преглед из 2011. објављен у часопису Frontiers in Neuroendocrinology открио је да: „Женски INAH3 и BSTc пронађени су код MtF транссексуалних особа. Једина female-to-male (FtM) транссексуална особа која нам је до сада била доступна за проучавање имала је BSTc и INAH3 са јасним мушким карактеристикама. (...) Утврђено је да ови полни преокрети нису под утицајем нивоа циркулишућих хормона у одраслом добу, те се чини да су настали током развоја” и да „сва запажања подржавају неуробиолошку теорију о пореклу транссексуалности, тј. да су величине, број неурона, функције и повезаност можданих структура, а не пол њихових полних органа, изводи из матичне књиге рођених или пасоши, оно што одговара њиховим родним идентитетима”.
У студијама Тазиоа и сар. из 2012. и 2016. године објављено је да су субјекти који пролазе кроз транзицију из мушког у женски пол (MtF) имали инфундибуларна једра слична онима код цис-жена.
Преглед из 2015. године објавио је да су две студије откриле образац разлика у микроструктури беле масе који се удаљава од пола на рођењу трансродне особе, а приближава њиховом жељеном полу. У једној од ових студија, сексуална оријентација није имала утицаја на измерену дифузивност.
Преглед из 2016. године извештава да, за хетеросексуалне трансродне особе, хормонски третман може имати велики утицај на мозак, као и да дебљина кортекса, која је генерално већа у мозгу цисродних жена него цисродних мушкараца, такође може бити већа у мозгу транс-жена, али је присутна на другој локацији у односу на мозак цисродних жена. Такође је наведено да за транс-жене и транс-мушкарце, „хормонски третман за прилагођавање пола утиче на општу морфологију као и на микроструктуру беле масе мозга. Промене се очекују када хормони доспеју у мозак у фармаколошким дозама. Сходно томе, обрасци мозга транссексуалних особа које су примале хормонску терапију не могу се узети као доказ транссексуалног фенотипа мозга јер третман мења морфологију мозга и замагљује образац мозга какав је био пре третмана.”
Преглед из 2019. године у часопису Neuropsychopharmacology открио је да међу трансродним особама које испуњавају дијагностичке критеријуме за родну дисфорију, „дебљина кортекса, волумен сиве масе, микроструктура беле масе, структурна повезаност и облик corpus callosum-а су сличнији онима код цисродних контролних субјеката истог жељеног рода у поређењу са онима истог приписаног пола”.
Преглед студија мозга из 2021. године објављен у часопису Archives of Sexual Behavior открио је да „иако већина неуроанатомских, неурофизиолошких и неурометаболичких карактеристика” код трансродних особа „више личи на њихов пол на рођењу него на њихов доживљени род”, код транс-жена су пронађене женствене и демаскулинизоване особине, и обрнуто код транс-мушкараца. Навели су да због ограничења и контрадикторних резултата у спроведеним студијама, нису могли да извуку опште закључке нити идентификују специфичне карактеристике које се конзистентно разликују између цисродних и трансродних особа. Преглед је такође утврдио разлике приликом упоређивања цисродних хомосексуалних и хетеросексуалних особа, при чему важе иста ограничења.
Хетеросексуалне наспрам хомосексуалних транс-жена Преглед из 2016. године извештава да хетеросексуалне трансродне жене са раним почетком дисфорије имају структуру мозга сличну оној код цисродних жена, а различиту од оне код цисродних мушкараца, али да оне имају свој сопствени фенотип мозга. Такође извештава да се лезбијске транс-жене разликују и од цисродних женских и мушких контролних група у недиморфним областима мозга.