Херменеутика феминизма у исламу је систем тумачења светих текстова те религије, Курана и Суне. Херменеутика„hermeneutics” . Collins English Dictionary. је теорија и методологија тумачења, нарочито светих текстова, а исламски феминизам има дугу историју на коју се може ослонити. Муслиманске феминисткиње реинтерпретирају родно одређене исламске текстове и оспоравају традиције тумачења (нпр. егзегезу, јуриспруденцију, збирке хадиса) како би промовисале идеје родне равноправности.
Херменеутика феминизма у исламу поставља родну равноправност и правду као темељ исламског морала, критички деконструишући историјске исламске перцепције жена. Она користи различите алате и методе аргументације. То укључује фокусирање на жене (супротстављање конвенционалној мушко-центричној родној пристрасности), давање примата једнакости и родној правди, реинтерпретацију релевантних верских текстова, као и истраживање, оспоравање и разоткривање историјских контекста верских текстова и конзервативних тумачења која узрокују перпетуирање неправде и неједнакости.
Историја и контекст
На друштвено, културно и политичко понашање муслиманских појединаца, група, институција и држава данас дубоко утиче исламска литература о саветима, укључујући традиције верског тумачења.
Према мишљењу неколико научника, међу којима је и Шамим Берни Абас, многи хадиси су искварени или чак измишљени након Мухамедове смрти. Абасова поставља тезу да је стварање хадиса можда била рекреативна активност, дељење прича ради јавне забаве; за друге, то је била прилика да се искористи искривљено тумачење за стечене интересе у култури жестоко конкурентне динамике моћи. Према Абасовој, патријархална тумачења се не користе само да би се жене склониле из политичке конкуренције, задржавајући мушкарце на власти потискивањем жена у подређене улоге, већ и за експлоатацију њихових огромних ресурса. Према Маргерити Пики, маргинализација жена у тумачењу Курана резултирала је хијерархијским родним улогама и лажном тврдњом о супериорности мушкараца над женама.
Према Пикијевој, у контексту појављивања феминистичких ставова крајем 19. и почетком 20. века, почели су да се појављују тефсири, односно тумачења од стране муслиманских жена. Према Пикијевој, у контексту муслиманки, када је дошао први талас феминизма, и секуларне и верски склоније групе жена почеле су да користе религиозне аргументе како би пропагирале своје тврдње. Међутим, приступ модернистичком верском образовању прве генерације муслиманских феминисткиња био је ограничен, па су морале углавном да се ослањају на аргументе које су износили учени модернистички мушкарци. Из тог разлога, уз неколико изузетака, систематско поновно читање исламских текстова је још увек недостајало у напорима прве групе муслиманки које су тражиле равноправност. Ефикасна родно егалитарна феминистичка херменеутика куранске литературе почела је да се појављује на књижевним хоризонтима до последње четвртине 20. века, а постала је приметна до 1990-их широм глобалних муслиманских средина. Овај процес муслиманске феминистичке књижевне еманципације одвијао се у значајној конкуренцији са ревивалистичким исламским тенденцијама, при чему су се чак и неке научнице дистанцирале од феминистичких захтева за равноправношћу ставши на страну конзервативних ставова о прихватању мушке доминације и патријархалних тумачења.
С обзиром на то да патријархална култура инхерентна класичном тумачењу производи родно пристрасну интерпретацију, када се у куранско тумачење уведе идеја родне равноправности и правде, за феминисткиње је до краја 20. века родна равноправност и правда постала веома живо питање. Исламске феминистичке интелектуалке почеле су да доводе у питање родне пристрасности у тумачењу Курана. Оне проучавају Куран и тумаче куранске стихове из феминистичке перспективе. Критика родне пристрасности у класичним тумачењима изродила је феминистички херменеутички метод за тумачење Курана.
Истакнуте исламске феминисткиње Пикијева наводи да Бауер 2015. године и Енциклопедија жена и исламских култура(Suad, et al. 2003–2007) укључују неколико уноса о женама у конзервативном и феминистичком тефсиру. Кук 2001. године сажима један од раних приказа настајућег исламског феминизма. Бадран 2009. године покрива даље сазреле нивое у области исламског феминизма. Часопис Hawwa, који издаје Брил од 2003. године, обухватио је многе муслиманске феминистичке чланке. Кинсилехто 2008. године укључује ефикасан приказ дебата које окружују термин и концепте „исламског феминизма”. Хидајатулах 2014. пружа одличан преглед исламског феминистичког ауторства на Западу.
Исламске феминистичке фигуре које уводе феминистичку херменеутику Курана могу се категорисати у две генерације.Hidayatullah стр. 65—100. Прва генерација су Рифат Хасан, Азиза ел Хибри и Амина Вадуд. Друга генерација су Асма Барлас, Садија Шаих и Кесија Али. Прва генерација је допринела успону куранских тумачења заснованих на феминизму. Ова генерација делује као „пионирска” јер су, стварајући своја дела, биле под огромним притиском, доживљавајући мушку доминацију. Њихов рад је нијансиран против патријархалног система уз тешка и бројна лична искуства која показују да су биле потлачене. Ова генерација је фокусирана на своја респективна дела; нема међусобног цитирања и расправљања о темама којима се баве, нити има узајамне подршке за изнесене ставове.
Друга генерација појавила се 1990-их, подстакнута порастом покрета жена у борби за људска права жена на међународном нивоу, попут Светске конференције о женама у Пекингу 1995. године, која је изродила посвећеност изградњи друштва кроз родну равноправност, и CEDAW-а (Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена), који је изродио посвећеност елиминисању дискриминације. Мисао друге генерације је умеренија према патријархалном систему, а оне се међусобно подржавају и повезане су.
Херменеутика исламског феминизма
Херменеутика је више од тумачилачких принципа или метода којима прибегавамо када непосредно разумевање закаже. Уместо тога, херменеутика је уметност разумевања и чињења себе разумљивим. Начин на који овај метод функционише користи методолошке кораке и принципе модерне теорије херменеутике. Херменеутика феминизма је релативно новија појава. О употреби херменеутике за тумачење Курана се и даље расправља. Неки су то одбили, док су други подржали. Савремени исламски научници, охрабрени свешћу о тренутној стварности и како би задовољили научне стандарде, подржавају употребу херменеутике као метода тумачења Курана.
Исламске феминистичке фигуре које су развиле своје мисли о методологији тумачења Курана укључују Амину Вадуд, Мусдах Мулију, Ајшу А. Хидајатулах и Кесију Али. Амина Вадуд је, кроз своје дело Куран и жена: Поновно читање светог текста из женске перспективе, развила своје мисли о методологији тумачења Курана. Вадуд се позвала на савремену исламску мисао, односно на Фазлура Рахмана, како би разбила родне пристрасности које су до сада бојиле традицију тумачења Курана. Она је анализирала одређене стихове и кључне речи у Курану које су ограничавале улогу жена како појединачно, тако и друштвено. Након проналажења неколико аспеката родне равноправности и правде у Курану, Вадуд је реинтерпретирала родне стихове у Курану из женске перспективе без стереотипа створеног мушким оквиром за тумачење. Вадуд је иницирала херменеутику засновану на феминизму, метод тумачења Курана који се позива на идеју родне равноправности и правде и одбацује патријархални систем. Вадуд је критиковала класично тумачење, како метод, тако и перспективу и садржај. Затим је понудила холистичко тумачење Курана које узима у обзир све методе тумачења различитих друштвених, политичких, културних, моралних, верских и животних питања и жена, и свеобухватно решава проблеме. Вадуд показује теоријске и методолошке везе између тумачења Курана и ствари које су до њега довеле (ко и како). Неки од фокуса концентрације су: шта Куран каже, како Куран то каже, шта се говори против Курана и ко то говори. То је повезано са тренутним разумевањем, односно са оним што није речено. Користећи херменеутику засновану на феминизму, Вадуд реинтерпретира родне стихове у Курану и производи родно праведна тумачења. Родно праведно тумачење није само у тексту, већ се практикује у друштвеном животу. Познати пробој Амине Вадуд догодио се када је постала имамка и проповедница на молитви петком 18. марта 2005. године у англиканској цркви, у кући Синода (Манхетн, Њујорк). Овој молитви петком присуствовало је око стотину верника и верница. Према мишљењу Вадуд, вођство у богослужењу коришћено је као подршка политичком вођству, тако да се та подршка мора разбити.
Ајша А. Хидајатулах је исламска феминистичка фигура која је развила своје мисли о методологији тумачења кроз своје дело Феминистичке ивице Курана (2014). Ова доценткиња Универзитета у Сан Франциску представља свеобухватну анализу савремених феминистичких тумачења Курана. Она комбинује тумачења Курана заснована на феминизму од стране феминистичких фигура и пружа важан увод у област феминистичког тумачења Курана. Ајша је спровела дубинско истраживање и радикалну критику метода и приступа куранског тумачења заснованих на феминизму.
Ајша је изнела три метода тумачења Курана заснована на феминизму, и то: метод историјске контекстуализације, интратекстуалности и парадигме монотеизма. Метод историјске контекстуализације састоји се у тумачењу Курана обраћањем пажње на контекст времена и позадину стиха или објаве (есбабун-нузул). Овим методом се разликују партикуларни и универзални стихови. Партикуларни стихови се примењују за дефинисање ситуације и стања арапског друштва из 7. века, док су универзални стихови за све људе. Историјски контекстуални методи постављају улогу историје у рађању родних пристрасности и биолошког есенцијализма у класичним тумачењима.
Интратекстуални метод читања третира Куран холистички, што значи праћење како се лингвистички облици користе кроз курански текст и упоређивање једног стиха са другим на исту тему. Начин читања Курана интратекстуалним методом не подразумева читање стихова једног по једног, већ читање стихова унутар исте теме као целине позивајући се на курански принцип правде за све људе. Парадигма монотеизма је повезана са главним концептом ислама, односно монотеизмом. Парадигма монотеизма означава јединство Алаха и Алах се не може делити нити упоређивати. У парадигми монотеизма, прављење родне разлике (сексизам) може се сматрати идолопоклонством, јер су сви људи халифе на земљи. Ако се за жену каже да има несавршен капацитет, онда је то јасно грешка у разумевању Божје намере о људима као халифама на земљи. Ако се жене посматрају као несавршене, оне не могу испунити своју улогу чувара Бога. Према томе, парадигма монотеизма је основа родне равноправности и правде.
Исламска феминистичка фигура из Индонезије која је развила своје мисли о методологији тумачења је Мусдах Мулија кроз своје дело Лепота ислама која изражава родну равноправност и правду (2014). Професорка са Државног исламског универзитета (UIN) Шариф Хидајатулах у Џакарти позната је као упорна и доследна боркиња за родну равноправност и правду. У Индонезији,Mulia. када је реч о роду у верском животу, изазови су озбиљни, а осетљивост велика. Мусдах је оспоравала родну пристрасност у тумачењу Курана и унела идеју родне равноправности и правде у тумачење. Мусдах је одавно свесна да су жене затворене у теолошким затворима, због родних пристрасности у тумачењу Курана. Полазећи од уверења да су људски мужјаци и женке заједно „халифе фил ард” (намесници на земљи), Мусдах је тумачила Куран на основама феминизма и произвела феминистичка тумачења, укључујући тумачење стихова о полигамији и реинтерпретацију концепта нушуза у куранским стиховима. Према Мусдах, полигамија негира људскост жена. Њено тумачење концепта нушуза је да Куран заповеда само покорност Алаху и поштовање према мужевима.