мини|Жене на такмичењу у бикинију се вреднују по сексуалној привлачности својих тела уместо других особина.
Сексуална објектификација је чин третирања особе искључиво као објекта сексуалне жеље (секс-објекта). Објектификација у ширем смислу значи третирање особе као робе или објекта без обзира на њену личност или достојанство. Објектификација се најчешће проучава на нивоу друштва (социологија), али се може односити и на понашање појединаца (психологија), и представља врсту дехуманизације.
Иако и мушкарци и жене могу бити сексуално објектификовани, концепт се углавном повезује са објектификацијом жена, и важна је идеја у многим феминистичким теоријама, као и у психолошким теоријама произашлим из њих. Многе феминисткиње тврде да сексуална објектификација девојчица и жена доприноси родној неравноправности, док многи психолози повезују објектификацију са низом ризика по физичко и ментално здравље код жена. Истраживања сугеришу да су психолошки ефекти објектификације код мушкараца слични онима код жена, што доводи до негативне слике о телу међу мушкарцима. Концепт сексуалне објектификације је контроверзан, а неки феминисти и психолози тврде да је барем одређени степен објектификације нормалан део људске сексуалности.
Сексуална објектификација жена
Сексуална објектификација жена подразумева да се оне посматрају првенствено као објекат хетеронормативне мушке сексуалне жеље, а не као целовите личности. Иако се мишљења разликују о томе које су ситуације неприхватљиве, многи сматрају да се објектификација жена дешава у сексуално оријентисаним приказима жена у оглашавању, уметности и медијима, порнографији, занимањима као што су стриптиз и проституција, те када се жене бесрамно процењују или сексуално и естетски осуђују на јавним местима и догађајима, као што су избори лепоте.
Неке феминисткиње и психолози тврде да сексуална објектификација може довести до негативних психолошких последица укључујући поремећаје исхране, депресију и сексуалну дисфункцију, те може женама створити негативну слику о себи због уверења да њихова интелигенција и компетентност тренутно нису, нити ће икада бити, признате од стране друштва. Такође је утврђено да сексуална објектификација жена негативно утиче на учинак жена, њихово самопоуздање и ниво позиције на радном месту. Начин на који је објектификација утицала на жене и друштво у целини је тема академске дебате, при чему неки кажу да девојачко схватање важности изгледа у друштву може допринети осећању страха, срама и гађења током преласка у женскост, док други кажу да су младе жене посебно подложне објектификацији, јер их често уче да се моћ, поштовање и богатство могу извући из нечијег спољашњег изгледа.
Сексуална објектификација мушкараца мини|Мушки стрипери су пример сексуалне објектификације мушкараца.
Опште Случајеви у којима се мушкарци могу посматрати као сексуализовани могу бити у рекламама, музичким спотовима, филмовима, телевизијским емисијама, календарима са мишићавим мушкарцима, женским часописима, мушком стриптизу и догађајима где су жене обучене а мушкарци голи (енгл. clothed female/nude male - CFNM). Жене такође купују и конзумирају порнографију.Цитати:
Унутар геј мушких заједница, мушкарци су често објектификовани. У студији из 2007. утврђено је да је расправа о негативним ефектима објектификације наишла на значајан отпор у заједници. Сексуална објектификација мушкараца не-белаца може их приморати да играју специфичне улоге у сексуалним сусретима које нису нужно по њиховом избору.
Истраживања сугеришу да су психолошки ефекти објектификације на мушкарце слични онима код жена, што доводи до негативне слике о телу међу мушкарцима.
Медији Мушка тела постала су више објектификована него раније, иако због успостављеног погледа друштва на објектификацију жена, новооткривена објектификација мушкараца није толико раширена. Чак и уз ово повећање мушке објектификације, мушкарци се и даље виде као доминантне фигуре, па је фокус и даље првенствено на женама. Оригинални чланак на шпанском.
Мушка сексуална објектификација пронађена је у 37% реклама које приказују делове мушког тела како би се приказао производ. Слично проблемима сексуалне објектификације код жена, уобичајено је да наведена објектификација доведе мушкарце до посрамљивања због изгледа, поремећаја у исхрани и тежње за савршенством. Континуирана изложеност овим „идеалним” мушкарцима подвргава друштво очекивању да се сви мушкарци уклопе у ову улогу.
Мушки глумци који се појављују у ТВ емисијама и филмовима често су у одличној форми и имају „идеална” тела. Ови мушкарци често тумаче главне улоге. Када је друштво изложено мушкарцима који немају идеална тела, обично их видимо као комични одушак. Ретко се виђа да мушкарац који није у форми има главну улогу. Лиен Досон пише да „Постоје временске, културне и географске 'норме' рода и других аспеката идентитета, које се често погрешно сматрају инхерентним или природним.”
У медијима се идеална верзија мушкарца види као снажан, затегнут мушкарац. Идеализована верзија жене је мршава. Процена тела се чешће користи за критику жена него мушкараца, а за мушкарце може попримити различите облике. На пример, процена тела је често усмерена на невербалне знакове мушкараца. Насупрот томе, жене су чешће предмет процене тела у облику сексуалних, понекад увредљивих, вербалних примедби. Мушкарци то обично доживљавају од других мушкараца, док жене то доживљавају од оба пола. Скала интерперсоналне сексуалне објектификације (ISOS) је скала која показује сексуалну објектификацију испитаника, како мушкараца тако и жена. Искуство сексуалне објектификације ствара потребу за сталним одржавањем и критиком сопственог физичког изгледа. Ово доводи до других ствари попут поремећаја у исхрани, посрамљивања због изгледа и анксиозности. ISOS скала се може повезати са теоријом објектификације и сексизмом. Самообјектификација, што је начин на који људи вреднују саме себе, више је концентрисана на жене. Мушкарци је обично доживљавају кроз медијски приказ. У мери у којој мушкарци доживљавају самообјектификацију, студије су показале да мушкарци обично не доживљавају њене негативне ефекте у мери у којој то чине жене. Paper presented at the annual meeting of the International Communication Association, Marriott Hotel, San Diego, CA, May 27, 2003. Види још:
У медијима се сексуална објектификација користи као начин продаје производа широј јавности. Сексуална објектификација се као маркетиншка стратегија користи већ деценијама, наводи Journal of Advertising. Ова специфична стратегија циља јавност у продаји производа због којих ће изгледати и осећати се пожељно и привлачно. Наводи се да ова стратегија добро продаје тако што привлачи пажњу јавности. Часопис наводи да експлицитне рекламе пролазе боље у маркетингу од других неексплицитних реклама.
Ставови о сексуалној објектификацији
Иако је концепт сексуалне објектификације важан унутар феминистичке теорије, идеје се увелико разликују о томе шта чини сексуалну објектификацију и које су етичке импликације такве објектификације. Неке феминисткиње попут Наоми Вулф сматрају да је сам концепт физичке привлачности проблематичан, при чему се неке радикалне феминисткиње противе било каквој процени сексуалне привлачности друге особе на основу физичких карактеристика. Џон Столтенберг иде толико далеко да као погрешну објектификацију осуђује сваку сексуалну фантазију која укључује визуелизацију жене.
Радикалне феминисткиње сматрају да објектификација игра централну улогу у свођењу жена на оно што називају „угњетеном полном класом”. Иако неке феминисткиње масовне медије у друштвима за која тврде да су патријархална виде као оне који објектификују, оне се често фокусирају на порнографију као на ону која игра нечувену улогу у навикавању мушкараца да објектификују жене.
Културни критичари попут Роберта Џенсена и Сута Џалија оптужују масовне медије и оглашавање за промовисање објектификације жена како би помогли у промоцији робе и услуга, а телевизијска и филмска индустрија се често оптужују за нормализацију сексуалне објектификације жена.
Противљење објектификацији жена није новији феномен. У француском просветитељству, на пример, водила се расправа о томе да ли су женске груди само сензуални мамац или пре природни дар. У представи Александра Гијома Муслијеа де Моасија из 1771. La Vraie Mère (Права мајка), насловни лик прекорева свог мужа што је третира само као објекат за своје сексуално задовољство: „Да ли су твоја чула толико груба да на ове груди – угледна блага природе – гледаш само као на украс, предвиђен да украси груди жена?”
Питања која се тичу сексуалне објектификације први пут су проблематизовале феминистичке групе током 1970-их. Од тада се тврди да се феномен женске сексуалне објектификације драстично повећао од његове проблематизације на свим нивоима живота, што је резултирало негативним последицама по жене, посебно у политичкој сфери. Међутим, растући облик нових феминистичких група трећег таласа такође је искористио повећану објектификацију жена као прилику да искористи женско тело као начин моћи.
Неки друштвени конзервативци су прихватили аспекте феминистичке критике сексуалне објектификације. По њиховом мишљењу, међутим, пораст сексуалне објектификације оба пола у западној култури једно је од негативних наслеђа сексуалне револуције. Ови критичари, међу којима се истиче Венди Шалит, залажу се за повратак на стандарде сексуалног морала пре сексуалне револуције, што Шалит назива „повратком скромности”, као противотров сексуалној објектификацији. Неки друштвени конзервативци су тврдили да је сам феминистички покрет допринео проблему сексуалне објектификације жена промовисањем „слободне” љубави (тј. мушкарци и жене бирају да имају нерепродуктивни секс ван брака и за сопствено задовољство).
Други, попут заговорника грађанских слобода и секс-позитивних феминисткиња, оспоравају феминистичке тврдње о објектификацији жена. Камила Паља сматра да је „[п]ретварање људи у секс-објекте једна од специјалности наше врсте.” По њеном мишљењу, објектификација је уско повезана (а можда чак и идентична) са највишим људским способностима према концептуализацији и естетици. Феминистичка ауторка Венди Каминер критиковала је подршку феминисткиња законима против порнографије, тврдећи да порнографија не изазива сексуално насиље и да забрана таквог материјала инфантилизује жене. Она је приметила да су се радикалне феминисткиње често удруживале са хришћанском десницом у подршци овим законима и осуђивању приказа секса у популарној култури, иако се ове две групе снажно не слажу о готово свему осталом. Њене колегинице из ACLU-а, Надин Стросен и Нен Д. Хантер, изнеле су сличне критике. Стросен је тврдила да објектификација сама по себи није дехуманизујућа и да може испунити сопствене фантазије жена. Психолог Најџел Барбер тврди да су мушкарци, а у мањој мери и жене, природно склони да се фокусирају на физичку привлачност супротног пола (или истог пола у случају гејева и лезбејки), те да је то широко погрешно протумачено као сексизам.
Женска самообјектификација мини|усправно|Конобарице у ресторану Tilted Kilt Pub & Eatery у униформи. Tilted Kilt има оскудно одевене конобарице и стога је пример ресторана са оскудно одевеним конобарицама ( breastaurant). Аријел Леви тврди да западне жене које експлоатишу своју сексуалност, на пример, носећи оскудну одећу и упуштајући се у недолично понашање, учествују у женској самообјектификацији, што значи да саме себе објектификују. Иако неке жене виде овакво понашање као облик оснаживања, Леви тврди да је то довело до већег нагласка на физички критеријум или сексуализацију за женску перцепцију сопствене вредности, што Леви назива „простачком културом” (енгл. raunch culture).