Државни тероризам је тероризам који спроводи држава против сопствених грађана или грађана друге државе.Selden & So, 2003: Разликује се од државно спонзорисаног тероризма, у којем насилни недржавни актери врше терористичке акте под покровитељством државе.

Владе које су оптужене за коришћење државног тероризма могу оправдати своје поступке као напоре за сузбијање унутрашњег дисидентства, гушење побуна или одржавање националне безбедности, често уоквирујући своје акције у контекст противтероризма или противпобуне. Оптужбе за акте државног тероризма се обично критикују као тешка кршења људских права и међународног права.

Историјски гледано, владе су биле оптуживане за коришћење државног тероризма у различитим окружењима. Тачна дефиниција и обим државног тероризма остају контроверзни, јер неки научници и владе тврде да је тероризам оруђе које користе искључиво недржавни актери, док други сматрају да насиље усмерено од стране државе са намером да терорише цивилно становништво такође треба класификовати као тероризам.

Дефиниција

Не постоји ни академски ни међународни правни консензус у погледу исправне дефиниције речи тероризам. Неки научници верују да се акције влада могу означити као „тероризам”. Користећи термин „тероризам” за означавање насилног деловања које се користи са претежном намером изазивања терора, Пол Џејмс и Џонатан Фридман разликују државни тероризам против небораца и државни тероризам против бораца, укључујући тактику „шока и страхопоштовања”:

Међутим, други, укључујући владе, међународне организације, приватне институције и научнике, сматрају да је термин „тероризам” применљив само на акције насилних недржавних актера. Овај приступ се назива дефиницијом „центрираном на актера” која наглашава карактеристике група или појединаца који користе тероризам; док дефиниције „центриране на чин” наглашавају јединствене аспекте тероризма у односу на друга акта насиља. Историјски гледано, термин тероризам се користио за означавање акција које владе предузимају против сопствених грађана, док се данас чешће перципира као циљање небораца као део стратегије усмерене против влада.

Историчар Хенри Стил Комаџер написао је да „чак и када дефиниције тероризма дозвољавају 'државни тероризам', државне акције у овој области имају тенденцију да се посматрају кроз призму рата или националне самоодбране, а не терора.” Већина држава користи термин „тероризам” само за недржавне актере.

Енциклопедија Британика дефинише тероризам уопштено као „систематску употребу насиља ради стварања опште климе страха у становништву и тиме постизања одређеног политичког циља”, и наводи да „тероризам није правно дефинисан у свим јурисдикцијама”. Енциклопедија додаје да „државни тероризам, који се често назива и државно спонзорисани тероризам, примењују владе — или чешће фракције унутар влада — против грађана те владе, против фракција унутар владе или против страних влада или група.”

Иако се најчешћа модерна употреба речи тероризам односи на политичко насиље од стране устаника или завереника, неколико научника даје шире тумачење природе тероризма које обухвата концепте државног тероризма и државно спонзорисаног тероризма. Мајкл Стол тврди: „Употреба тактике терора је уобичајена у међународним односима и држава је била и остаје вероватнији послодавац тероризма у међународном систему него устаници.” Стол међутим појашњава да „нису сви акти државног насиља тероризам. Важно је разумети да у тероризму прећено или извршено насиље има шире сврхе од обичне физичке штете жртви. Публика чина или претње насиљем је важнија од непосредне жртве.”

Научник Гас Мартин описује државни тероризам као тероризам „који су починиле владе и квази-владине агенције и особље против уочених претњи”, који може бити усмерен и против домаћих и против страних циљева. Ноам Чомски дефинише државни тероризам као „тероризам који практикују државе (или владе) и њихови агенти и савезници”.

Сајмон Тејлор пружа дефиницију државног тероризма као „државни агенти који користе претње или акте насиља против цивила, означене безобзирном равнодушношћу према људском животу, како би улели страх у заједницу изван почетне жртве у сврху спречавања промене или изазова статусу кво.” Ови акти насиља могу укључивати и врсте државног насиља за које неки тврде да би их требало сматрати тероризмом, као што су: геноцид, масовна убиства, етничко чишћење, нестанци, притвор без суђења и мучење; као и шире прихваћене методе терора укључујући бомбардовање и циљана убиства.

Стол и Џорџ А. Лопез су одредили три категорије државног тероризма, на основу отворености или тајности са којом се акти изводе, и да ли државе директно врше акте, подржавају их или прећутно пристају на њих..

Историја мини|Утапања у Нанту била су серија масовних погубљења утапањем током Владавине терора у Француској. Аристотел је критички писао о терору који су тирани користили против својих поданика. Најранију употребу речи тероризам коју је идентификовао Оксфордски речник енглеског језика је референца из 1795. године на тиранско понашање државе, „владавину тероризма” у Француској. Исте године, Едмунд Берк је осудио „хиљаде оних паклених паса званих терористи” за које је веровао да прете Европи. Током Владавине терора, јакобинска влада и друге фракције Француске револуције користиле су државни апарат за убијање и застрашивање политичких противника, а Оксфордски речник енглеског језика укључује као једну дефиницију тероризма „Владу застрашивањем коју је спровела партија на власти у Француској између 1789. и 1794. године.” Првобитно опште значење тероризма било је тероризам од стране државе, као што се оджава у додатку Речника Француске академије из 1798. године, који описује тероризам као систем или режим терора. Мајра Вилијамсон је написала:

Каснији примери државног тероризма укључују мере полицијске државе које је примењивао Совјетски Савез почев од 1930-их, и нацистички режим у Немачкој 1930-их и 1940-их. Према Игору Приморацу, „Оба режима [нацистички и совјетски] настојала су да наметну тоталну политичку контролу над друштвом. Тако радикалан циљ могао се остварити само сличном радикалном методом: тероризмом којим је изузетно моћна политичка полиција управљала над атомизованим и беспомоћним становништвом. Његов успех је у великој мери био последица његовог арбитрарног карактера — непредвидљивости његовог избора жртава. У обе земље, режим је најпре сузбио сваку опозицију; када више није било никакве опозиције о којој би се могло говорити, политичка полиција је прешла на прогон 'потенцијалних' и 'објективних противника'. У Совјетском Савезу, терор је на крају ослобођен над насумично одабраним жртвама.”

Војне акције првенствено усмерене против неборачких циљева такође се називају државним тероризмом. На пример, бомбардовање Гернике названо је актом тероризма. Други примери државног тероризма могу укључивати бомбардовања Перл Харбора, Лондона, Дрездена, Чонгћинга и Хирошиме током Другог светског рата.

Акт диверзије, који се понекад сматра актом тероризма, било је мирнодопско потапање брода Rainbow Warrior, брода у власништву организације Гринпис, које се догодило у луци у Окланду у Новом Зеланду 10. јула 1985. године. Експлозија бомбе убила је Фернанда Переиру, холандског фотографа. Организација која је извршила напад, Генерални директорат за спољну безбедност (DGSE), огранак је француских обавештајних служби. Одговорни агенти су се изјаснили кривим за убиство из нехата као део споразума о признању кривице и осуђени су на десет година затвора, али су тајно пуштени раније у Француску према споразуму између влада две земље.

Током Сукоба у Северној Ирској, етно-националистичког сукоба у Северној Ирској од 1960-их до 1990-их, Војна реакционарна јединица (MRF), противпобуњеничка јединица британског Обавештајног корпуса, имала је задатак да уђе у траг члановима Ирске републиканске армије (ИРА). Током периода када је била активна, MRF је била умешана у убиства католичких цивила у Северној Ирској.

У новембру 2013. емитован је документарни филм Би-Би-Си-ја о јединици MRF. Он се ослањао на информације седам бивших чланова, као и на низ других извора. Војник Х је рекао: „У почетку смо деловали тако да су они мислили да смо ми УВФ.” Војник Ф је додао: „Желели смо да изазовемо забуну.” У јуну 1972. на месту команданта наследио га је капетан Џејмс Макгрегор.

У јуну 2014. године, након емитовања емисије, Полицијска служба Северне Ирске (PSNI) отворила је истрагу о овом питању. У ранијем прегледу програма, став PSNI-ја је био да се ниједна изјава војника у емисији не може сматрати признањем криминала.

По земљама Аргентина

Прљави рат је назив који се користи за период државног тероризма у Аргентини између 1974. и 1983. године.

Белорусија

Бразил

Чиле

мини|Центар за мучење Чилеанске тајне полиције (DINA) у Сантијагу. Чиле је током владавине Аугуста Пиночеа био оптужен за државни терор над политичким противницима.

Кина

Ујгурско америчко удружење тврди да приступ Пекинга тероризму у Синђангу представља државни тероризам. Шпански суд је 2006. године отворио истрагу о тврдњама да је кинеска држава починила акте државног тероризма на Тибету, али је истрага обустављена 2014. године.

Француска Током „Ере напада”, периода сукоба између анархиста и Француске Треће Републике, држава је вршила нападе под лажном заставом како би легитимисала репресију над анархистима; један од тих напада је вероватно било бомбардовање ресторана Фојо.

Агенти француске DGSE, капетан Доминик Пријер и командант Ален Мафар, потопили су брод Rainbow Warrior, водећи брод организације Гринпис, у луци у Окланду 10. јула 1985. године. Напад је имао за циљ да спречи брод да се меша у француске нуклеарне пробе у јужном Пацифику. Напад је резултирао смрћу фотографа Фернанда Переире. У јулу 1986. године, у посредовању под покровитељством Уједињених нација, два заробљена агента су пребачена на полинезијско острво Хао на одслужење казне, уз извињење и исплату од 13 милиона новозеландских долара од Француске Новом Зеланду.

Индија

Иран

Израел

мини|Протест подршке Палестини у Хелсинкију у Финској, 28. октобра 2023. У новембру 2023. године, председник Турске Реџеп Тајип Ердоган оптужио је Израел да је „терористичка држава” која чини ратне злочине и крши међународно право у Појасу Газе.

У децембру 2023. године, први секретар Комунистичке партије Кубе Мигел Дијаз Канел осудио је дешавања у Гази и назвао Израел „терористичком државом”.

Експлозије пејџера у Либану 2024. године, у којима је погинуло 39 особа, а рањено близу 3.500, широко су приписане Израелу. Иран је ове нападе назвао „израелским тероризмом”. Леон Панета, бивши директор ЦИА, такође је назвао овај напад обликом тероризма.

Бивши израелски премијери и званичници безбедности упутили су писмо захтевајући акцију за „искорењивање јеврејског тероризма” на Западној обали, наводећи да је то постала отворена политика израелске владе.https://www.theguardian.com/world/2026/jun/24/israeli-former-leaders-security-chiefs-legal-action-jewish-terrorism-west-bank

Италија

Либија

Током 1980-их, Либија под вођством Муамера Гадафија била је оптужена за државни тероризам након напада у иностранству, као што је бомбардовање изнад Локербија.

Мјанмар

Мјанмар је оптужен за државни тероризам у свом унутрашњем сукобу.

Северна Кореја Северна Кореја је оптужена за државни тероризам у неколико наврата, као што су отмица авиона компаније Korean Air Lines 1969. године, бомбардовање у Рангуну 1983. године и обарање лета Korean Air 858 1987. године помоћу подметнуте бомбе.

Пакистан

Катар

Русија

Након руске инвазије на Украјину 2022. године и истрага о ратним злочинима, уследили су позиви да се Русија означи као терористичка држава. Литвански парламент је 10. маја 2022. прогласио Русију терористичком државом. Сенат САД је једногласно усвојио резолуцију која позива на ову акцију 27. јула 2022. године. Европски парламент је 23. новембра 2022. године усвојио резолуцију којом се Русија проглашава државом спонзором тероризма.