мини|upright=1.3|десно|Карикатура из 1774. године, чији је аутор вероватно Филип Доу, приказује како су лојалисти премазани катраном и посути перјем, конкретно акцизни службеник Џон Малком.
Катран и перје (често и као израз мазање катраном и посипање перјем) јесте облик јавног мучења и понижавања који се користио као незванична, вансудска казна. Жртва би најпре била свучена до гола (или до појаса), затим би по њој био посут или нанесен течни дрвни катран, а потом би била посута перјем или ваљана у њему тако да се перје залепи за катран.
Овај вид казне користио се углавном за освету или као облик самосуда (вигилантска правда). Био је заступљен у средњовековној Европи и њеним колонијама током раном модерном добу, као и на раној америчкој граници. Израз се данас у пренесеном значењу користи као метафора за оштру јавну критику, осуду или друштвени изгон.
Мазање катраном и посипање перјем било је уобичајено средство кажњавања у Тринаест колонија током Америчке револуције. Најпознатији случај у колонијама био је случај Џона Малкома, бостонског царинског службеника, којег су Патриоте подвргле овом мучењу.
Рана историја Најраније помињање ове казне налази се у наредбама које је енглески краљ Ричард I издао својој морнарици при поласку у Свету земљу 1189. године. „У погледу закона и уредби које је краљ Ричард одредио за своју морнарицу, облик је био следећи... исто тако, лопов или злочинац који је ухваћен у крађи и законито осуђен, имаће главу обријану, а затим ће му врели катран бити изливен на главу, и перје или паперје посуто по њему како би био препознат, па ће на првом месту где пристану бити избачен на копно” (транскрипт оригиналног статута у Hakluyt's Voyages).Documents of The Avalon Project Спољашња веза, приступљено 23. 6. 2015.
Каснији пример ове казне појављује се у часопису Notes and Queries, у којем се цитира писмо Џејмса Хауела написано у Мадриду 1623. године. Он пише о „бучном бискупу од Халберштата (Кристијан Млађи од Брунсвика), немачком протестантском војном вођи... који је заузео место где су била два манастира, један за калуђерице и један за фратре, наредио да се неколико перјаних кревета расече, а сво перје баци у једну велику салу, где су затим наге калуђерице и фратри угурани, након што су им тела премазана уљем и катраном, да се ваљају међу тим перјем”.
Године 1696, један лондонски судски извршитељ покушао је да уручи судски позив дужнику који је пронашао уточиште у заштићеном подручју Савоја. Извршитељ је премазан катраном и посути перјем, а затим стављен у колица и одвезен до Странда, где су га везали за мајско дрво које је служило као импровизовани стуб срама.
мини|лево|„Алтернатива из Вилијамсбурга” – британска графика из 1775. године чији је аутор Филип Доу. Приказује како су лојалисти присиљени да потпишу резолуције. На вешалима горе десно пише: „Лек за непослушне” — врећа пуна перја и буре катрана.
18. век у Северној Америци Пракса мазања катраном и посипања перјем пренета је у Америку, где је постала веома популарна средином 18. века. Током 1760-их година бележи се појачана употреба овог метода као средства протеста против Таунсендових закона и оних који су покушавали да их спроведу. Након затишја између 1770. и 1773. године, доношење Закона о чају у мају 1773. довело је до поновне ескалације оваквих инцидената.
Током кризе у Тринаест колонија због Закона о таксама из 1765. године, Арчибалд Макол, богати лојалистички земљопоседник, био је мета патриотске руље у Вирџинији. Он је инсистирао на прикупљању пореза који је закон прописивао за марке и друга документа. Као реакција на то, руља се окупила и упала у његову кућу у Тапаханоку. Разбили су прозоре камењем, а Макола ухватили, премазали катраном и посули перјем.
Године 1766, капетан Џ. Вилијам Смит премазан је катраном, посут перјем и бачен у луку у Норфолку у Вирџинији. У томе је учествовао и сам градоначелник града. Смита је из воде извукао један брод баш када је губио снагу. Преживео је, а касније је у једном писму навео да су му „цело тело и лице умазали катраном, а затим бацили перје на мене”. Смит је био осумњичен да је пријављивао кријумчаре крунским царинским службеницима, што је био разлог за већину напада катраном и перјем у наредној деценији.
Пракса се појавила и у Сејлему у Масачусетсу 1768. године, када су групе грађана напале ниже службенике царине. У октобру 1769, руља у Бостону напала је царинског морнара на исти начин, а уследило је још неколико сличних напада до 1774. године. Царински комесар Џон Малком два пута је био жртва. Први пут, у новембру 1773. године, напали су га морнари у Портсмуту у Њу Хемпширу, а затим је у јануару 1774. у Бостону претрпео још насилније мучење. Малком је свучен, премазан катраном, посут перјем, претучен и бичеван неколико сати. Потом су га одвели до „Дрвета слободе” и присилили да пије чај све док није почео да повраћа.
У фебруару 1775. године, Абнер Биби, лојалиста из Ист Хадама у Конектикату, премазан је катраном и посут перјем, а потом одведен у свињац и прекривен балегом. Свињска балега му је затим утрљана у очи и гурана у грло. Овоме је подвргнут под оптужбом локалног Комитета безбедности због јавног изражавања лојалистичких ставова.
Нарочито насилан чин одиграо се у августу 1775. године североисточно од Огасте у Џорџији. Земљопоседника и лојалисту Томаса Брауна напали су чланови организације Синови слободе. Након што је пружио отпор, Браун је претучен кундаком пушке, при чему му је напукла лобања. Затим је свучен и везан за дрво. Врели катран му је изливен на тело, а потом запаљен, што му је угљенисало два ножна прста. Чланови Синова слободе су га потом посули перјем, узели нож и почели да му скидају скалп.
Оваква дела најчешће су се везивала за Патриоте током рата. Изузетак се догодио у марту 1775. када су војници британског 47. пешадијског пука премазали катраном и посули перјем Томаса Дитсона, колонисту из Билерике у Масачусетсу, који је покушао илегално да купи мушкету од једног од војника. Око врата су му окачили таблу са натписом „Америчка слобода: Пример демократије”, док су пуковски музичари свирали песму Јенки Дудл (Yankee Doodle).
Током Побуне због вискија, локални фармери применили су ову казну на савезне порезнике. Почевши од 11. септембра 1791. године, фармери из западне Пенсилваније побунили се против савезног пореза на дестилацију вискија. Прва жртва био је недавно именовани порезник Роберт Џонсон, кога је маскирана банда премазала катраном и посула перјем у округу Вошингтон. Други званичници који су покушали да уруче судске налоге нападачима такође су бичевани и умазани катраном. Због ових напада, порез је остао ненаплаћен током 1711. и почетком 1792. године. Нападачи су моделовали своје акције према протестима из доба Америчке револуције.
19. век Дана 3. јуна 1826. године, Џорџ Ролф, адвокат из Горње Канаде, премазан је катраном и посут перјем од стране присталица Торијеваца у инциденту који је постао познат као Инцидент у Енкастеру.
Дана 24. марта 1832. године у Хајраму у Охају, Џозеф Смит (оснивач покрета Светаца последњих дана) и Сидни Ригдон извучени су из својих домова, претучени, свучени, премазани катраном и посути перјем од стране бесне руље. Нападачи, мотивисани противљењем њиховим верским доктринама, покушали су и да отрују Смита, услед чега је изгубио зуб и задобио хемијске опекотине.
Године 1851, Томас Пол Смит, 24-годишњи Афроамериканац из Бостона који се отворено противио десегрегацији школа, премазан је катраном и посут перјем од стране групе других Афроамериканаца који су се залагали за укидање сегрегације.
Такође 1851. године, руља антикатоличког покрета „Знати ништа” (Know-Nothing) у Елсворту у Мејну подвргла је овој казни језуитског свештеника швајцарског порекла, оца Џона Бапста, у јеку локалних сукоба око верског образовања у основним школама. Бапст је побегао из Елсворта у оближњи Бангор, где је постојала велика ирска католичка заједница, а тамошња средња школа данас носи име по њему.
Године 1872, учитељ Чарлс Г. Келси премазан је катраном и посут перјем јер је био у вези са младом девојком из богате породице. Убрзо након тога је убијен под мистериозним околностима. Његови нападачи су ослобођени оптужби за нереде и напад, а за убиство им никада није суђено.
20. век мини|десно|Илустрација која прати чланак „Жене казниле комшиницу” из новина Ada Evening News, 27. новембар 1906. Описује се инцидент у Пенсилванији где су четири удате жене казниле Хети Лаури.
Издање новина Evening News из Аде у Оклахоми од 27. новембра 1906. извештава да је „комитет будности” који су чиниле четири младе удате жене из Ист Сендија у Пенсилванији, казнио своју комшиницу Хети Лаури због наводног неморалног понашања. Жене су се појавиле у кући Лауријеве по дану и рекле јој да није послушала њихова ранија упозорења. Две жене су је држале на поду, док су јој друге две умазале лице пастом за шпорет док га потпуно нису прекриле. Затим су јој на главу излиле густу меласу и преко тога истресле јастук пун перја. Након тога су је везаних зглобова одвеле до железничког кампа, где је око две стотине радника прекинуло посао да посматра овај призор. Везале су је за велики сандук где је остала све док је један човек није ослободио. Три жене су ухапшене, признале су кривицу и платиле казну од по 10 долара.
Године 1912, познати амерички анархиста Бен Рајтман премазан је катраном и жалфијом од стране вигиланата након сукоба око слободе говора у Сан Дијегу. Искоришћена је дивиља жалфија јер перје није било доступно.
Постоји неколико забележених примера мазања катраном и посипања перјем Афроамериканаца у Мисисипију у периоду пре Првог светског рата. Према историчару Вилијаму Харису, ово је био релативно редак облик мобистичке казне за афроамеричке републиканце на америчком Југу после грађанског рата, јер је циљ обично био наношење бола и понижење, а не смрт (за шта се користио линч).
Током Првог светског рата, антинемачко расположење било је широко распрострањено у САД и многи Немци-Американци били су нападани. У августу 1918. године, фармер немачког порекла Џон Мајнц из Луверна у Минесоти ухваћен је од стране групе људи, одведен до границе Јужне Дакоте и тамо премазан катраном и посут перјем јер наводно није подржавао ратне обвезнице. Мајнц је тужио своје нападаче и изгубио на првом степену, али је након жалбе савезном суду добио спор и 1922. се нагодио ван суда за износ од 6.000 долара. У марту 1922, католички свештеник рођен у Немачкој, Јозеф М. Келер у Тексасу, био је оптужен за кршење свете тајне исповести, те су га локални становници који су га и раније малтретирали због порекла, премазали катраном и посули перјем. Након тога Келер се преселио у Висконсин.
Будући аустралијски сенатор Фред Кац — социјалиста немачког порекла — јавно је премазан катраном и посут перјем испред своје канцеларије у Мелбурну у децембру 1915. године. Недељу дана пре аустралијских савезних избора 1919. године, бившег посланика Лабуристичке партије Џона Мекдугала киднаповала је група од око 20 бивших војника у Арарату и подвргла га овој казни због песме коју је написао пре рата, а која је виђена као увреда за војнике. Шест мушкараца је оптужено за наношење тешких телесних повреда, али су преиначили кривицу на обичан напад и кажњени са по само 5 фунти. Многе тадашње новине подржале су њихову акцију.
Група под називом „Витезови слободе” — фракција Кју-клукс-клана — премазала је катраном и посула перјем седамнаест чланова синдиката Индустријски радници света (IWW) у Оклахоми 1917. године, током инцидента познатог као „Масакр у Тулси” или Оутлиџ у Тулси. Током 1920-их, вигиланти су се супротстављали организаторима IWW-а у луци Сан Педро у Лос Анђелесу, где су киднаповали најмање једног организатора, подвргли га мазању катраном и посипању перјем, те га оставили на удаљеној локацији.
Сличне тактике користила је и Привремена ирска републиканска армија (IRA) током раних година сукоба у Северној Ирској (Проблеми). Многе од жртава биле су жене оптужене за љубавне везе са британским војницима или полицајцима.