мини | десно | Три совјетска морнаричка пешадинца носе јуришне пушке АК-74 1985. године Дедовшчина ( — „владавина стараца”) неформална је пракса иницијације (матретирања) и злостављања млађих регрута историјски у Оружаним снагама Совјетског Савеза и данас у Оружаним снагама Руске Федерације, унутрашњим трупама, и у мањој мери ФСБ-у, Граничној служби, као и у другим оружаним снагама и специјалним службама бивших совјетских република. Састоји се од брутализације од стране старијих регрута, подофицира и официра. То је облик нестатутарних односа доминантног статуса међу војним особљем; најчешћи облик нестатутарних односа, који представља кршење статутарних правила односа међу регрутима, заснован на неформалној хијерархијској подели војника и водника према времену регрутације и дужини службе.
Културну основу дедовшчине чине традиције, обичаји и ритуали који се преносе са регрута на регрута. Често (али не увек), ове традиције и ритуали су повезани са понижавањем части и достојанства војника касније регрутације од стране војника раније регрутације. Дедовшчина обухвата низ потчињавајућих и понижавајућих активности које предузимају нижи чинови, од обављања кућних послова за више чинове, до насилног и понекад смртоносног физичког и психолошког злостављања, налик на екстремно опак облик матретирања или мучења, укључујући сексуално мучење и силовање. Било је случајева где су војници били тешко повређени или убијени.
Етимологија Термин је изведен од речи дед (рус. дед — деда), што је у сленгу руске војске еквивалент за „декицу”, означавајући војнике после њихове треће (или четврте, која је позната и као дембел (рус. дембель или „ДМБ”)) половине године обавезне службе, што потиче од вулгаризације речи „демобилизација” (рус. демобилизация — војници погрешно користе ову реч да опишу чин отпуштања из војске); војници такође називају дембелом пола године регрутације, уз суфикс -шчина који означава врсту поретка, владавине или режима (упореди Јежовшчина, Ждановшчина). Тако се може дословно превести као „владавина деда”. То је у суштини народни систем старешинства заснован на фази службе, који углавном није подржан кодексом или законом, већ старешинство даје само регрутима унапређеним у различите водничке и разводничке (јефрејтор) чинове.
Карактеристике као прекршаја Нестатутарни односи су шири појам од дедовшчине. Нестатутарни односи обухватају цео спектар односа међу војницима који нису описани у општим војним прописима (укључујући однос између надређеног и подређеног, подређеног и надређеног). Дедовшчина у свом најужем смислу покрива само она кршења прописа која су повезана са односом између старијег и млађег регрутованог особља.
Осим тога, модерна наука кривичног и управног права прави разлику између злочина почињених у оквиру дедовшчине и „касарнског хулиганства”. Разликовна карактеристика овде је субјективна страна прекршаја. У првом случају, намера прекршиоца усмерена је на потврђивање свог статуса старог војника, приморавање младог војника да обавља кућне послове, извођење одређених ритуала повезаних са „традицијама дедовшчине” итд. У другом случају, противправне радње прекршиоца мотивисане су личним непријатељским односима, националном, етничком, верском мржњом, имовинским односима, изненада насталим непријатељским односима итд.
Дакле, кршења статутарних правила односа међу војницима која не укључују односе подређености у оквиру дедовшчине могу се квалификовати као задирање старијих војника у права, част, достојанство и лични интегритет млађих војника.
Често је феномен дедовшчине директно повезан са односом физичке и моралне снаге „дедова, ветерана, стараца, дембела” (сленг за „господаре”) и „ђавола, духова, душара, чекиста, салабона, младих, слонова” (сленг за „робове”).
Један од главних негативних ефеката дедовшчине као феномена јесте да ова војна супкултура озбиљно подрива ауторитет војске међу младима регрутног узраста и један је од главних разлога за избегавање војне службе.
Сличан феномен, мада не тако изражен као у војсци, примећује се и у неким руским школама, интернатима и другим образовним и социјалним институцијама. Жртве су обично физички слабије, несигурне или једноставно млађе. Дедовшчина није типична за систем високог образовања, и нема забележених случајева феномена налик дедовшчини у цивилним високошколским установама. Ово је последица недостатка економске основе за дедовшчину на универзитетима и другим цивилним високошколским установама.
Одговорност Кршења статутарних односа су категорисана по степену јавне опасности на:
дисциплинске прекршаје кривична дела
Ова друга категорија обухвата прекршаје који објективно потпадају под диспозицију важећих чланова Кривичног законика (наношење повреда, мучење, радње које грубо вређају људско достојанство, разбојништво итд.). Одговорност се сноси према општем кривичном поступку. Поступци војника који је дозволио нерегуларне односе, а који не потпадају под дефиницију злочина, треба да се сматрају дисциплинским прекршајем (кршење реда ступања на дужност за смену, принуда на обављање кућних послова (ако није повезана са физичким насиљем), принуда на извођење нерегуларних ритуала (такође без физичког насиља) итд.). У овом случају одговорност наступа у складу са захтевима Дисциплинских прописа Оружаних снага Руске Федерације.
Дедовшчина као феномен Дедовшчина подразумева постојање незваничних хијерархијских односа који паралелно постоје уз главне формалне, не искључујући случајеве када су официри не само свесни дедовшчине већ је и користе за одржавање „реда”.Pronoza Andrii Viktorovych (2005). "Dedovshchyna' as a socio-cultural phenomenon: mechanisms and form of reproduction". A dissertation for the degree of Candidate of Sociological Sciences. Institute of Sociology of the National Academy of Sciences of Ukraine, Kyiv. UDC 316.354:355.1 + 316.75
У званичним изјавама, поједини високи војни званичници говоре о болестима друштва које су пренете у војску. На пример, такву изјаву је у ТВ интервјуу дао адмирал Вјачеслав Попов, бивши командант Северне флоте, сада члан Савета Федерације и члан Одбора за одбрану и безбедност.
Објективне студије показују да је дедовшчина производ нестатутарне економске активности у оружаним снагама.Vakhnina L. V. (2006). «Ежедневный журнал». Всероссийская коалиция общественных организаций "За демократическую альтернативную гражданскую службу" ["An extra soldier". Illegal use of the labor of conscripted servicemen for purposes not conditioned by the performance of military service duties]. . Moscow. Истовремено, дедовшчина је помоћно средство у рукама руководства, које може пребацити већину својих одговорности за одржавање реда на вође неформалне хијерархије, нудећи им заузврат неке бенефиције (рани отпусти, блажи став према кривици, смањена физичка активност итд.).
Често су неформални односи праћени понижавањем и физичким насиљем (нападима). Директне жртве феномена су чланови тима који, из овог или оног разлога, имају низак статус у неформалној хијерархији (статус се може одредити старешинством, физичким, психофизиолошким карактеристикама, националношћу итд.). Основа статуса је физичка снага и способност да се истраје у свом, као и отпорност на конфликте.
Према Амангелдију Курметулију, дедовшчина се дешава зато што се модерна руска војска првенствено састоји од мушкараца који су лоше прошли у школи и нису могли да упишу универзитет, па они преносе „притисак и узнемиравање” које су често добијали од ауторитета на оне који су слабији од њих.
Манифестације дедовшчине могу бити веома различите. У својим блажим облицима, не укључује претње по живот и здравље или озбиљно понижавање: регрути обављају кућне послове за старце и, с времена на време, њихове личне задатке. У својој екстремној манифестацији, дедовшчина долази до тачке групног садомазохизма. Манифестације дедовшчине у руској војсци укључују присиљавање регрута да у потпуности служе својим „дедовима” (на пример, да им перу веш), одузимање новца, одеће и хране, излагање систематском злостављању, па чак и мучењу, њихово тешко пребијање, често наносећи тешке телесне повреде. Недавно је изнуђивање новца за уплату кредита за мобилни телефон постало веома честа појава. Регрути су приморани да зову кући и траже од родитеља да допуне рачун њиховог „деде” или купе картицу за допуну, која ће потом отићи на исти рачун. Регрутна служба у Оружаним снагама Русије често се не разликује много од процедура и односа између затвореника у казнено-поправним установама („зонама”).Армия преступников: Генеральный прокурор признался, что ничего не может поделать с преступностью в вооруженных силах [An army of criminals: Attorney General admits he can't do anything about crime in the military]. Lenta.ru. 3. 2. 2006. „Дедови” ће често у почетку изнуђивати новац од регрута претећи им смрћу. Ово је да се тестира да ли регрут има новца, а „дедови” ће изнудити још новца од регрута ако се он повинује њиховом почетном захтеву.
Дедовшчина је главни разлог редовних дезертерстава регрута из јединица и самоубистава међу њима. Значајан део насилних злочина у војсци повезан је са дедовшчином: у неким случајевима то су злочини „дедова” који су доспели пред суд. У другим случајевима, то су поступци регрута у знак одмазде, као што је „Случај Сакалаускас”, када је литвански редов Артурас Сакалаускас, након што је умало силован, 23. фебруара 1987. убио петорицу војника из своје јединице, као и шефа страже, његовог помоћника и кондуктера воза.
Било је случајева где су регрути који су ишли на стражу са војним оружјем пуцали у своје саборце који су их претходно понижавали, укључујући случај који је послужио као основа за филм Стража из 1990. године.
Историја
Феномен матретирања (иницијације) описан је још у Колеџу Итон у периоду од 16. до 18. века, где је ауторитет старијих ученика био чак суровији и хировитији од ауторитета наставника. Школска заједница била је састављена од ученика свих узраста. Узраст у којем су дечаци слати у школу кретао се од 8–9 до 16–17 година. Неједнакост у снази, годинама и дужини школовања створила је ригидну „вертикалу моћи”. мини|Кажњавање шибама (1856/57) Петар Алексејевич Кропоткин описао је традиције које су преовладавале средином 19. века у најпривилегованијој војној образовној институцији Руске Империје, Пажевском корпусу. Старији студенти, камерне пажеви, „окупљали су новајлије ноћу у једној соби и терали их да трче у спаваћицама као коњи у циркусу. Неки ученици су стајали у кругу, други ван њега, и немилосрдно шибали дечаке кожним бичевима.”
Почетком 20. века, у Николајевској коњичкој школи, млађи ученици су називани „зверима”, старији „корнетима”, а ученици друге године „мајорима”.
„Цук” је био отворено изругивање старијих над млађима: од млађих се захтевало да раде ствари које није требало да раде старији кадети: да салутирају, да раде чучњеве, да завијају на Месец, давали су им увредљиве надимке, будили их више пута ноћу, и тако даље. Не само да су официри-васпитачи војних образовних установа били свесни злостављања, многи од њих су били уверени да „драстичне мере дају млађој класи дисциплину и обуку, а старијој класи праксу у коришћењу моћи”.
Учешће у оваквим обичајима било је релативно добровољно: када би јучерашњи кадет, гимназијалац или студент ушао у школу, старији би га прво питали како жели да живи – „по славној традицији школе или по законском статуту?” Они који би изразили жељу да живе „по статуту” били су ослобођени „цука”, али нису сматрани „њиховима”, називани су „црвенима” и третирани су са презиром. Нижи команданти, попут командира водова и стражара, били су посебно ситничави према „црвенима”, а што је најважније, након дипломирања ниједан Гардијски пук их није примао у свој официрски круг. Стога је велика већина кадета радије бирала да живи „по традицији”, чији су се недостаци приписивали другарству.
У Совјетској армији