Релациона агресија, алтернативна агресија или релационо вршњачко насиље је врста агресије у којој се повреда наноси оштећивањем нечијих односа или друштвеног статуса.. Thousand Oaks, Calif: Corwin Press. стр. 21. . Приступљено 4. 9. 2008.Marion K. Underwood . . Приступљено 4. 9. 2008.

Иако се може користити у многим контекстима и међу различитим старосним групама, релациона агресија међу адолесцентима је посебно привукла велику пажњу.

Пажња коју је релациона агресија добила додатно је појачана уз помоћ популарних медија, укључујући филмове као што су Опасне девојке и књиге попут Чудна девојка ауторке Рејчел Симонс (2002), Нестхекчен и Светски рат ауторке Елзе Ури (1916) и Матице и улизице ауторке Р. Вајзман (2003).

Релациона агресија може имати различите доживотне последице. Релациона агресија је првенствено примећена и проучавана међу девојчицама, након пионирског истраживања психолошкиње Ники Р. Крик.

Преглед

Вршњаци постају све значајнији у адолесценцији и посебно су важни за здрав психолошки развој адолесцената. Вршњаци пружају многе нове моделе понашања и повратне информације које су кључне за успешно формирање идентитета и развој осећаја себе.Brown, B. . Интеракције с вршњацима подстичу позитивно вежбање аутономије и вештина самосталног доношења одлука.Hill, J. & Holmbeck, G. . Greenwich, CT: JAI Press Такође су неопходне за здрав сексуални развој, укључујући развој способности за интимна пријатељства и учење одговарајућег сексуалног понашања.Sullivan, H. S. (1953a) The interpersonal theory of psychiatry. New York: Norton. Односи са вршњацима су такође веома важни за одређивање колико адолесценти цене школу, колико труда улажу у њу и колико добар учинак имају на часовима.Epstein, J. (1983b) The influence of friends on achievement and affective outcomes. In: . Међутим, адолесценти прилично често учествују у вршњачким односима који су штетни за њихов психолошки развој. Адолесценти имају тенденцију да формирају различите клике и припадају различитим групама на основу својих интересовања за активности, музичких и модних преференција, као и њиховог културног или етничког порекла.Brown, B., & Mounts, N. (1989, April). Peer groups structures in single versus multiethnic high schools. Paper presented at the biennial meetings of the Society for Research on Adolescence, San Diego Такве групе се разликују по свом социометријском статусу или статусу популарности, што често ствара нездраве динамике базиране на агресији и виктимизацији између група. Различити облици агресије се такође могу користити за контролу динамике и социометријског статуса унутар групе. Понекад је агресија усмерена на појединца, а не на неку очигледну друштвену групу. Главни разлози за виктимизацију укључују изглед и говор; адолесценти су такође често малтретирани због инвалидитета, одређене етничке припадности или религије.

Дефиниција

Релациона агресија је дефинисана као врста агресије која „има за циљ да повреди друге кроз намерну манипулацију њиховим друштвеним положајем и односима”. Релациона агресија, према Данијелу Олвеусу,Olweus, D. (pp. 441–448). Hillsdale, NJ: Lawrence Erlbaum представља врсту вршњачког насиља. Насиље се генерално дефинише као физичка или психолошки насилна, понављајућа и неизазвана моћ.Olweus, D. (1999). Sweden. In P. K. Smith, Y. Morita, J. Junger-Tas, D. Olweus, R. Catalano, & P.Slee (Eds.), The nature of school bullying: A cross-national perspective (pp. 7-27). New York:Routledge. Ови кључни услови важе за све врсте вршњачког насиља:

Врсте Релациона агресија може бити скривена или директна, и разликује се од других облика индиректне агресије. Може бити проактивна (планирана и циљно оријентисана) или реактивна (као одговор на перципиране претње, непријатељство или бес), и може бити, на пример, усмерена на вршњаке или романтична. Неколико студија је указало на суштинске разлике између проактивне и реактивне релационе агресије. Реактивна агресија је повезана са склоношћу да се претпостави да су намере других непријатељске (пристрасност непријатељског приписивања).

Већина студија о релационој агресији обухватила је децу или адолесценте; проучавање релационе агресије код одраслих представља проблем. Релациона агресија је уобичајен аспект насиља на радном месту, и карактеристично је понашање за психопате на радном месту, па је уобичајена међу одраслима као и међу децом.

Манифестације Манифестације релационе агресије укључују:Steinberg, L. (2008). Adolescence, 8th ed. 101. New York, NY: McGraw-Hill Искључивање других из друштвених активности. Нарушавање репутације жртве код других ширењем гласина и оговарањем жртве, или њеним понижавањем пред другима. Ускраћивање пажње и пријатељства.

Психолошка манипулација и принуда се такође могу сматрати врстом релационе агресије.

Најновија истраживања се фокусирају на виртуелно насиље, што је релативно нов, али све популарнији начин ангажовања у вербалној и релационој агресији због све већег значаја различитих уређаја за комуникацију и технологију у модерним друштвима. Неке студије показују да је злоба на интернету чешћа међу девојчицама него међу дечацима.

Преваленција

Многе студије у САД и Европи показују да најмање 30% ученика пријављује да су били малтретирани на овај или онај начин. Неке студије указују на још веће проценте виктимизације. Вршњачко насиље у школама се дешава у свим облицима и у различитим узрастима, иако вршњачко насиље има највећу преваленцију у 6–8. разреду. Најчешћи облици насиља су вербални, док су релациони облици, или разни облици остракизма, на другом месту.Valeckiene, D. (2005). Priekabiavimo kaip vienos dazniausiai naudojamos agresijos formos mokykloje raiSkos analiz (The analysis of bullying as one of the most prevalent form of aggression at schools). Sveikatos ir socialiniu mokslu taikomieji tyrimai: sandura ir saveika, 1, 49-65

Родне разлике

Иако га могу користити оба пола, релациона агресија се чешће повезује са девојчицама. Налази студије коју су спровели Риверс и Смит показали су да иако се вербална агресија дешава са сличном учесталошћу код оба пола, директна физичка агресија је чешћа међу дечацима, док је индиректна агресија чешћа међу девојчицама. У другој студији коју је спровео Болдри откривено је да су дечаци склонији ангажовању у понашању малтретирања као што су претње, физичко повређивање, одбацивање и прозивање, док ће девојчице највероватније користити прозивање, задиркивање, ширење гласина, одбацивање и узимање личних ствари. На основу ових налаза, чини се да девојчице више користе релациону агресију него дечаци.

Поред тога, недавна међународна истраживања показују да оба пола имају тенденцију да користе релациону агресију, али су девојчице свесније ње и више су под стресом због тога. На пример, студија коју је спровео Хорн открила је да девојчице чешће кажу да је морално погрешно искључити некога на основу његове припадности групи.

Нека истраживања показују да постоје одређене импликације када се дечаци и девојчице упусте у родно нетипичну агресију, јер су девојчице које су физички агресивније или дечаци који су високо релационо агресивни лошије прилагођени од својих вршњака.

Социометријски статус

Социометријски статус, који се често назива популарност, један је од најзначајнијих предвиђача виктимизације или вршњачког насиља јер се разлике у популарности могу повезати са разликама у друштвеној моћи. Опште је уверење да агресивни адолесценти припадају одбаченим друштвеним групама. Међутим, нека истраживања показују да они могу бити популарни међу својим вршњацима. Родкин и сарадници (2000), на пример, описују две врсте популарних дечака: „узорне” дечаке, који су „физички и академски компетентни, пријатељски настројени и нису стидљиви нити агресивни.” Други тип се описује као „жилав” и такви адолесценти су „агресивни, физички компетентни и просечни или испод просека у пријатељству, академској компетенцији и стидљивости.” Обично популарнији агресивни адолесценти користе инструменталну агресију, а не реактивну агресију. Инструментална агресија се дефинише као понашање које је намерно и планирано, док је реактивна агресија непланирана и импулсивна. Релациона агресија може бити од велике користи за одржавање статуса популарности групе међу другим групама, као и специфичне динамике односа и статуса унутар групе. Ојала и Несдејл (2004) открили су да и жртве и насилници обично потичу из одбачених група. Насилници бирају да малтретирају ученике који су чланови њихових друштвених вањских група (out-groups) које су сличне њиховој унутрашњој групи (in-group) као резултат угрожене посебности. Стога, потреба за одржавањем јединственог друштвеног идентитета и статуса може бити један од узрока за ангажовање у насиљу. Коришћење релационе агресије за одржавање одређеног друштвеног поретка унутар групе највише је примећено у групама девојчица: ако неки члан групе постане превише популаран и то изазове неравнотежу у групи, остали чланови могу почети да шире гласине о превише популарној девојчици како би умањили њен статус. Аманда Роуз (2004) тврди да је главна сврха коришћења релационе агресије на првом месту побољшање или одржавање нечијег друштвеног статуса. Многе вештине које су потребне да би неко био популаран такође су кључне за „успешност” у примени релационе агресије, нпр. способност „читања” људи и прилагођавања понашања у складу с тим, итд. Истраживач сугерише да су неки агресивни дечаци популарни јер су такође добри у коришћењу релационе агресије, те стога њихов примарни разлог популарности није њихова физичка већ релациона агресија.

Различите улоге учесника

Истраживања показују да постоје три врсте одбачених или непопуларних адолесцената који ће врло вероватно бити умешани у понашање насиља. Први тип укључује адолесценте који су претерано агресивни: они имају тенденцију да се упуштају у туче, учествују у антисоцијалним активностима и често су укључени у малтретирање; други тип укључује адолесценте који су повучени или плашљиви, изузетно стидљиви и спутани, и који имају веће шансе да буду жртве; трећи, агресивно-повучени тип адолесцената има тенденцију да има проблема са контролисањем свог непријатељства, али су такође веома стидљиви и нервозни око започињања пријатељстава. Ови последњи ће вероватно бити насилници-жртве. Остали ученици-посматрачи такође могу да бирају између неколико улога: бранилац жртве, подржавалац насилника или помоћник, и аутсајдери.

Жртве

Жртве или непопуларна повучена деца су претерано анксиозни, недостају им социјалне вештине потребне за успостављање нових контаката или укључивање у групне активности.Rubin, K., LeMare, L., & Lollis, S. (1990). Social withdrawal in childhood: Developmental pathways to peer rejection. In: . Њихов недостатак самопоуздања у комбинацији са покорношћу чини их савршеним метама за малтретирање.Olweus, D., Hillsdale, NJ: Erlbaum Неки од најчешћих основних разлога за вршњачко насиље укључују низак социоекономски статус, инвалидитет и гојазност. Истраживања показују да у поређењу са другим адолесцентима жртве често користе лошије стратегије решавања проблема. Оне често постижу слабије резултате од својих насилника и бранилаца на тестовима моралне компетенције и теорије ума. Морална компетенција се односи на способност да се пажљиво размотре и последице и претходна уверења у одређивању колико су нечији поступци морално исправни или погрешни. Чинило се да се жртве првенствено фокусирају на исходе и да нису толико добре у интегрисању моралних уверења. Они имају потешкоћа са друштвеним вештинама, друштвеним решавањем проблема, као и регулацијом емоција. И због недостатка социјалне компетенције, жртве постижу ниске резултате у прихватању и популарности од стране вршњака. Жртве су често преосетљиве на одбацивање, што може потицати из њихових односа са родитељима.

Насилници