Тајно предање Монгола

Тајно предање Монгола је најстарије преживело књижевно дело на монголским језицима. Написано за монголску краљевску породицу (Борџигин) неко време након смрти Џингис-кана 1227. године, ово дело описује његов живот и освајања, као и делимично владавину његовог наследника Огедеј-кана.

Аутор је непознат и писао је на средњомонголском језику користећи Монголско писмо. Датум текста је несигуран, али колофон текста описује да је књига завршена у години Пацова, на обалама реке Херлен у Ходое Аралу, што одговара најранијој могућој години од 1228.

Иако је Тајно предање делимично сачувано као основа за бројне хронике као што су Џами ал-таварих, Шенгву ћинџенг лу и Алтан Тобчи, потпун монголски корпус преживео је само из верзије настале око 15. века на почетку династије Минг, где је изговор транскрибован кинеским карактерима као алат за помоћ преводиоцима под насловом Тајна историја династије Јуан (). Око две трећине Тајног предања се такође појављује у нешто другачијим верзијама у монголској хроници из 17. века Алтан Тобчи () чији је аутор Гуш Лувсанданзан.

Тајно предање се сматра најзначајнијим изворним монголским извештајем о Џингис-кану. Лингвистички гледано, представља најбогатији извор за предкласични монголски и средњомонголски језик. Ово дело се сматра делом класичне књижевности како у Монголији тако и у остатку света, и преведено је на више од 40 језика.

Садржај Дело почиње полумитском генеалогијом Џингис-кана, рођеног као Темуџин. Према легенди, плаво-сиви вук и жућкастосмеђа кошута су зачели првог Монгола, по имену Батачикан. Једанаест генерација након Батачикана, удовицу по имену Алан Гуа напустила је њена породица и оставила је са њена два дечака Бугунутејем и Белгунутејем. Затим је родила још три сина са натприродним светлећим човеком који је ушао кроз отвор за дим на врху јурте. Најмлађи од троје Алан Гуине божански рођене деце био је Бодончар Мунхаг, оснивач клана Борџигин. Опис Темуџиновог живота почиње са отмицом његове мајке, Хоелун, коју је извео његов отац Јесугеј. Затим покрива Темуџинов рани живот након његовог рођења око 1160. године; тешка времена након убиства његовог оца; и многе сукобе усмерене против њега, ратове и завере пре него што је добио титулу Џингис-кана 1206. године. Каснији делови дела баве се кампањама освајања Џингис-кана и његовог трећег сина Огедеј-кана широм Евроазије; текст се завршава Огедејевим размишљањима о томе шта је добро урадио, а шта је погрешио.

Значај мини|десно|Копија Тајног предања Монгола у згради Владе у Улан Батору, на слици је Проучаваоци монголске историје сматрају да је текст изузетно важан због богатства информација које садржи о етнографији, језику, књижевности и различитим аспектима монголске културе. Што се тиче његове вредности за поље лингвистичких студија, сматра се јединственим међу монголским текстовима као пример ослобођен утицаја будизма који је преовладавао у каснијим текстовима. Посебно је цењен због својих живописних и реалистичних приказа свакодневног племенског живота и организације монголске цивилизације у 12. и 13. веку, допуњујући друге примарне изворе доступне на персијском и кинеском језику.Bela Kempf, (Acta Orientalia Vol. 59 No 4, 2006),

Његова вредност као историјски тачног извора је контроверзнија: док га неки стручњаци, попут Ренеа Грусеа, позитивно оцењују и у овом погледу, други, попут Игора де Рахевилца, сматрају да вредност извора лежи првенствено у његовом „верном опису монголског племенског живота”, а Артур Вели је сматрао да је „историјска вредност Тајног предања готово равна нули”.

Године 2004. Влада Монголије је декретом одлучила да се копија Тајног предања Монгола прекривена златним плочама постави у задњи део Владине палате у Улан Батору.

Истраживања мини|Почетне странице Тајног предања које је 1908. објавио Је Дехуеј. Редови са великим карактерима представљају монголску фонетску транскрипцију кинеским карактерима, док десни, мањи карактери представљају глосе. Тајно предање се завршава колофоном који наводи првобитни датум завршетка у Ходое Аралу:

Оригинални текст који одговара овом датуму није преживео до данас. Година Пацова о којој је реч претпоставља се да је 1228. (Френсис Вудман Кливс, Ургунге Ононон), 1229. (Рахевилц), 1240, 1252. (Кристофер Атвуд) или 1264. (Вилијам Хунг). Заговорници ранијих датума тврде да су делови дела чији догађаји следе након Године Пацова додати касније. Ово међутим оспоравају неки стручњаци, укључујући Атвуда, тврдећи да тематски елементи и хронологија постављају да је текст одувек требало да води до владавине Огедеј-кана и да је укључује. Месец Срндаћа одговара седмом лунарном месецу, односно средини лета.

Неки научници, почевши од Наке Мичија, тврдили су да је оригинално дело било краће и насловљено Порекло Џингис-кана (Chinggis Qan-u ujaɣur) – што одговара првим речима текста.

Уобичајено име дела, како се данас назива, јесте Тајно предање Монгола, што одговара уређеном делу састављеном крајем 14. века под кинеским насловом Тајна историја Јуана () и монголским насловом Mongɣol-un niɣuča tobčiyan, поново транскрибованим са кинеског (—карактер није укључен у кинески транскрибоване наслове данас познатих копија, али то може бити последица оштећења текстаWilliam Hung, 'The Transmission of the Book Known as "The Secret History of the Mongols"', , Vol. 14, No. 3/4 (12. 1951.), ).

Овај наслов је промењен у Тајна историја династије Јуан () када је укључен као део Јунгле енциклопедије. Док се модерне дефинитивне верзије све заснивају на овим копијама из ере династије Минг, разне парцијалне копије текста пронађене су у Монголији и Тибету (Манастир Толинг). Најзначајнији од њих је Алтан Тобчи (), проширен наратив на монголском језику под утицајем будизма, написан 1651. и откривен 1926. године, који дословно садржи две трећине Тајног предања.

Текст Ханлин академије мини|десно|Паладије Кафаров, руски монах који је био први који је превео дело на страни језик. Текст из ере династије Минг је састављен на Академији Ханлин као помоћ преводиоцима у учењу монголског језика, а састојао се из три дела: транскрипције монголског изговора у кинеским карактерима; међуредне глосе на кинеском; и текућег, често скраћеног превода на кинески. Због чињенице да је ово дело састављено готово век након оригинала, примећено је да би монголске транскрипције вероватно одражавале изговор тадашњих Монгола у Пекингу, а не оригинални средњомонголски језик из ере Џингис-кана. Овај текст, подељен по дужини на 12 делова и 282 одељка, на крају је уврштен у Јунгле енциклопедију као дело од 15 делова 1408. године. Оригинално дело од 12 делова такође је објављено око 1410. у Пекингу. Након пада династије Минг и успона династије Ћинг, ови текстови су почели да се копирају и шире. Најстарија датирана пуна копија је верзија од 12 делова из 1805. године коју је урадио Гу Гуангћи (1766–1835), а која се чува у Националној библиотеци Кине. Копију верзије од 15 делова направио је Бао Тингбо (1728–1814) отприлике у исто време, а ову копију чува Државни универзитет у Санкт Петербургу. Верзија заснована на тексту из 1805. године објављена је 1908. од стране Је Дехуеја, уз накнадна истраживања која су ову и друге делимичне копије Тајне историје династије Јуан ускладила са високом прецизношћу.

Алтан Тобчи

мини|Почетне странице издања Алтан Тобчи из 1604. године. Након распада Монголског царства, Монголи су се повукли да би формирали Северни Јуан, а око лика Џингис-кана као натприродног бића формирао се култ обожавања усред пада писмености. Ово је резултирало делима као што је Chinggis Qaan-u Altan Tobchi () које су садржале апокрифну слику кана која је заменила полуисторијски наратив Тајног предања. Почевши од касног 16. века, Тибетански будизам је стекао упориште међу Монголима, а повећање писмености резултирало је стварањем новог Алтан Тобчија од стране непознатог аутора у 1620-им. Овај Алтан Тобчи је укључивао раније делове Тајног предања и комбиновао га са ранијим апокрифним циклусом легенди. Године 1651, монах Гуш Лувсанданзан је проширио овај наратив (који се данас обично назива Лу Алтан Тобчи по аутору) и укључио пуне две трећине Тајног предања. Ово је открио 1926. године војвода Џамијан из провинције Дорнод, као део академског и културног препорода у Монголској Народној Републици.

Преводи Тајно предање је преведено на преко 40 језика. У страним истраживањима, руски монах и синолог Паладије Кафаров био је први који је понудио превод скраћеног текућег кинеског превода 1866. године, док је служио као шеф руске православне мисије у Пекингу. Користећи копију Бао Тингбоа, такође је покушао да направи необјављену транскрипцију фонетског монголског у периоду од 1872. до 1878. Јапански историчар Нака Мичијо објавио је превод 1907. године. Прве реконструкције монголског текста урадио је немачки синолог Ерих Хениш 1937. године, са преводом објављеним 1941. (друго издање 1948). Руски научник Сергеј Козин објавио је засебну реконструкцију и превод 1941. године, док је француски научник Пол Пелио радио на пуној реконструкцији и преводу на француски језик који је објављен постхумно 1949. године. Последња два научника су имала приступ Лу Алтан Тобчију као извору. Б. И. Панкратов је објавио превод на руски језик 1962. године.

Монголски мини|Цендијин Дамдинсурен, аутор адаптације на модерни монголски језик из 1947. године. Војвода Ценгде (1875–1932) био је први изворни монголски научник који је покушао реконструкцију Тајног предања, у периоду 1915–1917, иако је објављена тек постхумно 1996. године. Ценгдеов син Елденгтеј и унук Ардаџаб наставили су овај рад и објавили превод 1980. у Хохоту.

Аутори из Унутрашње Монголије, Алтан-Очир и Бокекешиг, независно су објавили реконструкције текста у Кајлуу 1941. као део националног препорода у Менгђангу. Најутицајнију адаптацију дела на модерни монголски језик завршио је Цендијин Дамдинсурен 1947. године користећи монголско писмо, а наредна верзија на монголској ћирилици објављена је 1957. и сматра се класиком модерне монголске књижевности.

Енглески На енглеском језику, Артур Вели је први објавио превод текућег кинеског превода Тајног предања, док је први пун превод на енглески језик урадио Френсис Вудман Кливс 1982. године под насловом Тајно предање Монгола: Први пут преведено на енглески из оригиналног језика и опремљено егзегетским коментаром (The Secret History of the Mongols: For the First Time Done into English out of the Original Tongue and Provided with an Exegetical Commentary).Harvard-Yenching Institute, Cambridge: Harvard University Press, 1982. Архаични језик који је усвојио Кливс није задовољио све, те је између 1972. и 1985. Игор де Рахевилц објавио нов превод у једанаест томова серије Радови из далекоисточне историје (Papers on Far Eastern History), праћен обимним фуснотама које коментаришу не само превод већ и разне аспекте монголске културе. Овај рад објављен је као двотомни комплет 2003. године. Године 2015. ово је поново објављено као верзија отвореног приступа изостављајући обимне фусноте оригинала. Научник из народа Даур у Монголији, Ургунге Ононон, објавио је први превод на енглески језик који је урадио изворни Монгол 1990. године, заснован на верзији из 1980. године коју је издала Народна издавачка кућа Унутрашње Монголије, а чији је аутор био Елденгтеј. Ово је поново објављено као Тајно предање Монгола: Живот и време Џингис-кана 2001. Даљи превод на енглески језик аутора Кристофера П. Атвуда појавио се 2023. године.

Види још Алтан Тобчи Џами ал-таварих Монголско царство

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе Тајно предање Монгола: цео текст, историја, преводи на руски, енглески, француски, бугарски, шпански и чешки језик, оригинална транслитерација (Огледало) Тајна историја династије Јуан: цео текст копије из 1908. године чији је аутор Је Дехуеј Тајно предање Монгола: Монголска епска хроника из тринаестог века (The Secret History of the Mongols: A Mongolian Epic Chronicle of the Thirteenth Century): Отворени приступ преводу који је урадио Игор де Рахевилц

Категорија:Биографске књиге