мини|десно|Обешени човек из шпилова за тарот се сматра типичним за фреске , иако ниједна није сачувана мини|десно|Припремни цртежи за , дело Андрее дел Сарта мини|десно|Немачка (око 1490)
(; италијански за „клеветничка слика”; множина ) је жанр клеветничког сликарства и рељефа, уобичајен у ренесансној Италији у градовима-државама у северној и средњој Италији током тречента, кватрочента и чинквечента.Edgerton, 1985. Chapters 2 and 3. Популарне теме укључују издајнике, лопове и оне који су криви за банкрот или јавну превару, често у случајевима када није био доступан правни лек. Наручиване од стране влада градова-држава и излагане у јавним центрима, су биле како облик „општинске правде” (или „форензичке уметности”), тако и медијум за унутрашње политичке борбе.Wieruszowski, 1944.
Према Самјуелу Еџертону, овај жанр је почео да опада управо када је почео да се посматра као облик уметности пре него као ефигија (приказ); моћ овог жанра произилазила је из феудално заснованог кодекса части, где је срамота била једна од најзначајнијих друштвених казни. Као таква, има своје корене у доктринама и у древном римском праву.
Излагање су могле да се појаве на било ком јавном месту, али су нека места чешће била украшавана њима; на пример, спољашњост првог спрата Барђела (првобитно касарна и затвор, данас музеј уметности) повремено је садржала бројне фреске у природној величини. Закон Фиренце је захтевао да подеста () има насликане овакве карикатуре, праћене вербалном идентификацијом оних који су били оптужени за непоштовање суда због финансијских прекршаја (лош дуг, банкрот, превара, фалсификовање итд.). су биле далеко чешће у републиканској Фиренци него у аутократским градовима-државама, чији су владари често сматрали да су оне извори „лоше репутације”.
Теме Уобичајене теме – које су имале за циљ да понизе – укључују приказивање субјекта који носи митру, виси наглавачке или се налази у присуству нечистих животиња попут свиња или магараца, или оних које су сматране злим, попут змија; би такође садржале натписе који набрајају прекршаје субјекта. би могле настати као повољнији прикази, да би се трансформисали тек након што би субјект пао у немилост.
Иконографија су увек приказивале мушкарце, а никада жене, и углавном су приказивале мушкарце из виших класа (који би имали највише да изгубе од урушавања угледа). Сам чин вешања је такође био значајан, јер би имућнијим криминалцима обично била пружена привилегија обезглављивања уместо вешања; вешање је такође било срамотно у религијском контексту (нпр. Јуда Искариотски). Књижевни топос („свет наглавачке”) често се повезује са комедијом и понижењем.
Познати уметници који су сликали фреске су Андреа дел Кастањо, Сандро Ботичели и Андреа дел Сарто. Нема сачуваних примерака фресака, али савремени извори сугеришу да су биле јарких боја. Детаљни описи у примарним изворима су ретки. Ипак, сачувано је неколико припремних цртежа, а сматра се да карта Обешени човек из тарот карата подсећа на архетипску тему , будући да су тарот шпилови први пут произведени у северној Италији 1440-их година.
Историјски записи Документовани докази о ван Италије су ређи, али постоје. На пример, записи потврђују употребу „веома непријатних слика” насликаних на платнима током Стогодишњег рата и владавине краља Луја XI од Француске, а касније и у Енглеској и северној Немачкој.
су биле противтежа још једном савременом облику секуларног портрета у пуној величини: („познати људи”) или („истакнути људи”), који су приказивали фигуре из Старог завета или антике у позитивном контексту, углавном у унутрашњости приватних или јавних зграда као моралне узоре.
Субјекти pittura infamante Болоња Конрад фон Ландау, насликан на зидовима Болоње због издаје; као одговор, Ландау је створио сопствену на седлу свог коња, приказујући локалне политичаре како висе наглавачке везани за ноге у руци џиновске проститутке.
Фермо Риналдо да Монтеверде, папски гувернер Ферма, „пао је као жртва понижавајуће народне правде” у облику pittura infamante.
Фиренца Николо Пичинино, у Палацо дела Сињорија 1428. године, што га је приказивало како виси наглавачке у ланцима; слика је уклоњена у априлу 1430. године. Вешање наглавачке за једну ногу била је уобичајена тема за кондотијера који би променили страну. Осам завереника из завере Паци, на зиду изнад Догане (царинарнице), дело Ботичелија, по наруџбини Магистрата (Ото ди гвардија е балија) 1478. године; видљиво из Сале деи ђили до уклањања 1494. године. Ридолфо ди Камерино, „издајник Свете Мајке Цркве, народа () и комуне Фиренце и свих њених савезника”, насликан наглавачке на вешалима, висећи за леву ногу на фасади Канцеларије за исплату војске, са сиреном са леве и василиском са десне стране, док носи бискупску митру (око 13. октобра 1377). Родолфо II да Варано, који је пребегао папи током Рата осам светаца, приказан на вешалима закаченим за врат ђавола.
Милано Рељефи Фридриха Барбаросе и Беатрисе од Бургундије постављени на Порта романи и Порта този у Милану.
Види још Алегорија добре и лоше владавине Смрт Бенита Мусолинија#Пјацале Лорето Денунцијација Графит Сликање наглавачке Потерница
Референце
Литература
Категорија:Иконографија Категорија:Политичка уметност Категорија:Казне