Дисаљка је уређај за дисање атмосферског ваздуха када је глава корисника окренута лицем надоле у води на површини, са устима и носом потопљеним. Може бити засебна јединица или интегрисана у пливачку или ронилачку маску. Интегрисана верзија је погодна само за површинско роњење са дисаљком, док се засебни уређај може користити и за површинско дисање током подводних активности на дах, као што су подводни риболов, слободно роњење, перајно пливање, подводни хокеј, подводни рагби и за површинско дисање док се носи ронилачка опрема. Стандардна дисаљка је савијена цев облика који обично подсећа на слово „L” или „J”, са усником на доњем крају, израђена од пластике, синтетичких еластомера, гуме или лаког метала. Дисаљка може имати омчу или копчу за причвршћивање на каиш ронилачке маске или пливачких наочара, или се може угурати између каиша маске и главе, или може имати сопствени каиш за главу. Неке дисаљке су опремљене пловком на врху како би се спречило уливање воде ако је горњи отвор потопљен, а неке имају водени trap и вентил за издувавање, намењен за избацивање воде из цеви.
Тренутни европски стандард прописује границе за дужину, пречник и унутрашњу запремину засебних дисаљки. Неке врсте интегрисаних комбинација маска-дисаљка и вентила против поплаве забрањене су за производњу и продају у неким земљама као небезбедне.
Дисаљке чине респираторни мртви простор. Када корисник удахне свеж ваздух, део претходно издахнутог ваздуха који остаје у дисаљци поново се удише, смањујући количину свежег ваздуха у удахнутој запремини и повећавајући ризик од накупљања угљен-диоксида у крви, што може довести до хиперкапније. Што је већа запремина цеви и што је мањи дисајни волумен, овај проблем се погоршава. Укључивање унутрашње запремине маске у круг дисања знатно повећава мртви простор, осим ако се не користи једносмерни круг. Повремено издисање кроз нос током роњења са дисаљком са засебном дисаљком благо смањује накупљање угљен-диоксида и може помоћи да маска остане чиста од воде, али у хладној води повећаће замагљивање стакла маске. У извесној мери, ефекат мртвог простора може се ублажити дубљим дисањем, јер се тиме смањује однос мртвог простора.
Историја
мини|усправно|Бочно постављена дисаљка за подводног пливача мини|Асортиман дисаљки из 1970-их израђених према британском стандарду BS 4532
Дисање површинског ваздуха кроз цев поменуо је Аристотел у свом делу О деловима животиња. Он се позвао на рониоце који користе „инструменте за дисање” налик на слонову сурлу. Постоје докази да је роњење са дисаљком можда настало на Криту пре око 5.000 година, када су рониоци за сунђере користили издубљене трске за зарон и прикупљање природних сунђера за трговину, мада се у новије време пракса роњења за сунђере на дах користила системом роњења са утегом skandalopetra. У 15. веку, Леонардо да Винчи је нацртао скице подводног уређаја за дисање који се састојао од цеви од трске са маском која покрива уста на рониочевом крају и пловка који држи цеви изнад воде на површинском крају. Следећа хронологија прати историју пливачке дисаљке током двадесетог и двадесет првог века.
1927 Прва употреба пливачке цеви за дисање и маске. Према делу Жилбера Дукана (Gilbert Doukan) World Beneath the Waves из 1957. и другим изворима, „Године 1927. и сваког лета од 1927. до 1930. на плажи у Ла Кроа-Валмеру, Жак Омаршал („Жак Омарешал” је име патентера француске пливачке маске из 1932.) могао се видети како користи прву маску за лице и прву цев за дисање. Изложио их је, заправо, 1931. на Међународном наутичком сајму. На ногама је, штавише, носио прве „пераје” које је дизајнирао Луј де Корлије, чија је употреба требало да постане универзална.” 1929 Поднет први патент за пливачку цев за дисање. Дана 9. децембра 1929. Барни Б. Гирден (Barney B. Girden) поднео је пријаву патента за „пливачки уређај” који омогућава пливачу на обуци да се снабдева ваздухом кроз цев до уста „при чему корисник може да посвети све своје време механици потеза који се користи.” Његов изум је регистрован као амерички патент 1.845.263 16. фебруара 1932. Дана 30. јула 1932. Џозеф Л. Белчер (Joseph L. Belcher) поднео је пријаву патента за „апарат за дисање” који доводи ваздух потопљеној особи усисавањем са површине воде кроз црева повезана са пловком; амерички патент 1.901.219 додељен је 14. марта 1933. 1938 Прва пливачка маска са интегрисаним цевима за дисање. Француски поморски официр Ив Ле Пријер представио је своју маску за роњење преко целог лица „Nautilus” са цревима која излазе са стране и воде до отвора за ваздух са кугластим вентилом који се отвара када је изнад воде и затвара када је потопљен. У новембру 1940. амерички подводни риболовац Чарлс Х. Вилен (Charles H. Wilen) поднео је свој изум „пливачке маске”, која је заштићена америчким патентом 2.317.237 од 20. априла 1943. Уређај подсећа на маску за роњење преко целог лица са две цеви за дисање са вентилима на врху који вире изнад површине за удисање и издисање. Дана 11. јула 1944. добио је амерички дизајн патент 138.286 за једноставнију верзију ове маске са лептирастим вентилом на дну и једном цеви за дисање са кугластим пловком на врху. Током свог златног доба 1950-их и раних 1960-их, маске са интегрисаним цевима појављују се у инвентарима америчких, аустралијских, британских, данских, француских, немачких, грчких, хонгконшких, израелских, италијанских, јапанских, пољских, шпанских, тајванских, турских и југословенских произвођача пливачке и ронилачке опреме. У међувремену, 1957. амерички месечни часопис за тестирање производа Consumer Reports закључује да „маске са дисаљком имају извесну вредност за пливаче који леже на површини док посматрају дубине у води без вегетације и других сличних опасности, али се не препоручују за роњење ’у плаво’”. Према прегледу опреме за подводно пливање у британском националном недељнику The Sunday Times у децембру 1973, „маска са уграђеном дисаљком је двоструко опасна (...) Забрана производње и увоза ових маски је одавно закаснела у Британији”. Уредбом од 2. августа 1989. француска влада је обуставила производњу, увоз и стављање на тржиште маски са дисаљком са кугластим вентилом. До 2000-их, само две пливачке маске са прикљученим цевима за дисање су остале у производњи широм света: модел Majorca sub 107S са једном дисаљком и модел Balco 558 са две дисаљке за цело лице, обе произведене у Грчкој. У мају 2014. француска компанија Decathlon пријавила је свој дизајн маске за цело лице нове генерације са дисаљком, који је одобрен америчким дизајн патентом 775.722 3. јануара 2017. и ушао у производњу као маска „Easybreath” намењена само површинском роњењу са дисаљком. 1938 Пријављен први патент за предњу пливачку цев за дисање. У децембру 1938. француски подводни риболовац Максим Форжо (Maxime Forjot) и његов пословни партнер Албер Межан (Albert Méjean) поднели су патентну пријаву у Француској за цев за дисање која се носи на предњој страни главе преко маске за роњење са једним стаклом која покрива очи и нос, а француски патент 847848 одобрен им је 10. јула 1939. У јулу 1939. часопис Popular Science објавио је чланак са илустрацијама подводног риболовца који користи савијену дужину црева као предњу цев за дисање и носи пливачке наочаре преко очију и пераје на ногама. У првој француској монографији о подводном риболову La Chasse aux Poissons (1940), медицински истраживач и аматерски подводни риболовац Ремон Пулвени (Raymond Pulvénis) илуструје свој „Tuba”, цев за дисање коју је дизајнирао да се носи на предњој страни главе преко маске за роњење са једним стаклом која покрива очи и нос. Франкофони пливачи и рониоци од тада своју цев за дисање називају „un tuba”. Године 1943. Ремон Пулвени и његов брат Роже (Roger) добили су шпански патент за свој побољшани дизајн усника за цев за дисање. Године 1956. британски произвођач ронилачке опреме E. T. Skinner (Typhoon) пласирао је на тржиште „фронталну” цев за дисање са држачем који се причвршћује завртњем на врху овалне ронилачке маске. Иако је на крају изашла из употребе код подводних пливача, предња дисаљка је остала цев за дисање по избору у такмичарском пливању и перајном пливању јер побољшава хидродинамички профил пливача. 1939 Пријављен први патент за бочну пливачку цев за дисање. У децембру 1939. руски подводни риболовац Александар Крамаренко (Alexandre Kramarenko) поднео је патент у Француској за цев за дисање која се носи са стране главе са кугластим пловком на врху за спречавање уласка воде и лептирастим вентилом на дну. Крамаренко и његов пословни партнер Чарлс Х. Вилен поново су пријавили изум у марту 1940. у Канцеларији за патенте САД, где је њихов „подводни апарат за пливаче” заштићен америчким патентом 2.317.236 20. априла 1943; након што је ушао у производњу у Француској, уређај је назван „Le Respirator”. Суоснивач компаније Scubapro Дик Бонин заслужан је за увођење дисаљке са савитљивим цревом средином 1950-их и издувног вентила за лакше пражњење дисаљке 1980. године. Године 1964. US Divers је пласирао дисаљку у облику слова L намењену да надмаши моделе у облику слова J повећањем лакоће дисања, смањењем отпора воде и уклањањем „воденог трапа”. Крајем 1960-их, Dacor је лансирао контурну дисаљку са „широком цеви” која се обавија око главе, која блиско прати површину главе корисника и има шири отвор ради побољшања протока ваздуха. Налази извештаја из 1977. „Алергијске реакције на заптиваче маски, уснике регулатора и уснике дисаљки” подстакли су произвођаче ронилачке опреме да опремају дисаљке хипоалергенским гуменим усницима и усницима од медицинског силикона. За подводно пливање и роњење, бочна дисаљка је дуго била норма, иако нове генерације маски за цело лице са интегрисаним дисаљкама почињу да добијају популарност за плутање и пливање на површини. 1950 Прва употреба речи „сnorkel” за означавање уређаја за дисање за пливаче. Немачка реч Schnorchel и њени енглески деривати „snorkle” и „snorkel” првобитно су се односили на довод ваздуха који се користио за снабдевање дизел мотора U-подморница, измишљених током Другог светског рата како би им омогућили да раде непосредно испод површине на дубини перископа и пуне батерије држећи се неприметно. Први пут забележено 1940–45. У априлу 1950, новине са америчке Западне обале приказале су рад компаније за ронилачку опрему The Spearfisherman, наводећи „snorkles (гумене цеви за дисање)” међу производима за подводни лов овог произвођача. У новембру исте године, компанија Honolulu Sporting Goods Co. представила је „пливачку лулу” налик на Крамаренков и Виленов дизајн бочне цеви са кугластим пловком и лептирастим вентилом, позивајући децу и одрасле да „испробају људску верзију подморничке дисаљке и буду као риба”. Сваки оглас у првом броју часописа Skin Diver у децембру 1951. користио је алтернативни правопис „snorkles” за означавање пливачких цеви за дисање. Године 1955. Алберт ВандерКогел класификовао је самосталне цеви за дисање и пливачке маске са интегрисаним цевима као „цевне дисаљке” и „маска дисаљке”. Године 1957. часопис Британског подводног клуба (British Sub-Aqua Club) води живу расправу о стандардизацији ронилачких термина уопште и о замени постојећег британског термина „breathing tube” америчким термином „snorkel”. Следеће године премијерно је приказан британски трилер филм The Snorkel (Дисаљка), чији наслов упућује на ронилачку маску са две уграђене цеви за дисање. До данас, сваки национални и међународни стандард о дисаљкама користи искључиво термин „сnorkel”.