Универзитетско рвање, познато и као народни стил рвања или колеџско рвање (енгл. folkstyle wrestling, collegiate wrestling), облик је рвања који се практикује на пост-средњошколском нивоу у Сједињеним Државама. Овај стил рвања се такође практикује на средњошколском, вишем основном и основношколском нивоу уз одређене модификације.

Правила и стил универзитетског/народног рвања разликују се од олимпијских стилова слободног и грчко-римског рвања. Универзитетско и слободно рвање, за разлику од грчко-римског, такође дозвољавају употребу ногу рвача или противника у нападу и одбрани. Програми универзитетског рвања постоје у скоро свим савезним државама САД и на једном универзитету у Канади.

Женско рвање на америчком универзитетском нивоу користи два различита скупа правила. Национална асоцијација тренера рвања (National Wrestling Coaches Association), чија је женска дивизија сада призната од стране NCAA у оквиру програма за Развојне спортове за жене, користи скуп правила слободног стила према дефиницији међународног управног тела за овај спорт, Уједињеног светског рвања. Национална универзитетска рвачка асоцијација (National Collegiate Wrestling Association, NCWA), засебно управно тело које спроводи такмичења за колеџе и универзитете паралелно са NCAA, али ван њеног оквира, користи универзитетска правила у својој женској дивизији.

Организације које надгледају такмичења у универзитетском рвању су NCAA дивизије I, II и III, NAIA, NJCAA, CCCAA и NCWA. Рвачке стипендије се нуде студентима-спортистима у NCAA дивизијама I и II, NAIA и NJCAA.Wright, Johnathan. How Many Scholarships Does Each Collegiate Sport Offer?. GMTM. Retrieved October 11, 2025.

Разлике у односу на међународне стилове мини|У универзитетском рвању, као и код школског рвања, велики нагласак је на контроли једног рвача над противником на струњачи, обично контролисањем противничких ногу или трупа. Када рвач успостави контролу и одржи ограничавајућу моћ над противником, као што се види овде, каже се да је у предности позиције. мини|Бацања се могу изводити у универзитетском рвању, али се на њих не ставља толики нагласак са становишта поена као у међународним стиловима. Универзитетско рвање се разликује на више начина од слободног и грчко-римског стила.

Постоје неке разлике у бодовању. На пример, у универзитетском рвању се не додељују поени за „експонирање“ рвачу само зато што је присилио противничка рамена да се брзо ротирају и буду изложена струњачи. Уместо тога, на пример, рвач мора да контролише једно од противничких рамена на струњачи и да друго противничко раме буде присиљено ка струњачи под углом од 45 степени или мање у трајању од две до пет секунди да би освојио поене. Поени остварени у овој ситуацији називају се поени за „скоро пад“ (near fall). Ово показује разлику у фокусу: док међународни стилови подстичу експлозивну акцију и ризик, универзитетско рвање подстиче и награђује контролу над противником.

Овај нагласак на контроли био је присутан у универзитетском рвању од најранијих дана. Од 1915. године, судије универзитетског рвања бележиле су време које је сваки учесник провео контролишући противника на струњачи (познато као „временска предност“ или „време јахања“). У почетку је то био главни начин одређивања победника у одсуству пада. Временом је значај таквог мерења времена опао и сада таква „временска предност“ вреди само један поен у универзитетском такмичењу у најбољем случају."Wrestling, Freestyle" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1192, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996). Као и у оба међународна стила, рвач може да победи у мечу туширањем оба противничка рамена или обе противничке лопатице за струњачу.

У универзитетском рвању постоји додатна позиција за почетак рвања после прве рунде, као и за наставак рвања после разних других ситуација. Сва три стила започињу меч са оба рвача лицем у лице на ногама; то је познато као неутрална позиција са могућношћу за обојицу да освоје оба-рање и тако стекну контролу над противником. У универзитетском рвању, након што се обарање освоји, рвач под контролом у инфериорној (дефанзивној или доњој) позицији остаје тамо док се не ослободи захвата, док не обрне позицију, док се рунда не заврши, или док се не догоде различите казнене ситуације. Инфериорна позиција је један од могућих избора за почетну позицију у другој и трећој рунди, познатој као судијска позиција. Судијска позиција је приближно аналогна почетној позицији „партер“ (par terre) у међународним стиловима рвања. У међународним стиловима, „партер“ почетна позиција се не користи толико често као судијска позиција у универзитетском рвању. У два међународна стила, инфериорна позиција у „партер“ почетној позицији се сада користи за кажњавање рвача који је починио недозвољену радњу.

У универзитетском рвању мањи је нагласак на бацањима, или маневрима где се други рвач подиже са ногу, преноси кроз ваздух и спушта на леђа или рамена. Овај мањак нагласка на бацањима је још један пример како универзитетско рвање наглашава доминацију или контролу, за разлику од елемента ризика и експлозивне акције. Дозвољено бацање у универзитетском рвању доноси исти број поена као и било које друго обарање. У слободном и грчко-римском рвању, поени додељени за обарања рвача расту са нивоом експлозивности бацања. Добро изведена бацања могу чак и да освоје рунду у међународним стиловима, нарочито када је бацање велике амплитуде (бацање у коме рвач подиже противника са струњаче и контролише га тако да му стопала иду директно изнад главе). У универзитетском рвању, нека бацања виђена у међународним стиловима могу чак бити недозвољена, као што је немачки суплекс из задњег стојећег става. Међутим, многи универзитетски рвачи и даље укључују нека бацања у свој репертоар покрета јер бачени противник често пада на леђа или рамена и самим тим у позицију која је погоднија за постизање поена за скоро пад или обезбеђивање пада.

Уопштено говорећи, уместо да подиже противника или га баца великом амплитудом како би освојио рунду као у међународним стиловима, универзитетски рвач најчешће настоји да обори противника на струњачу и изведе „разбијање“ (односно, да доведе противника у дефанзивни положај равно на стомаку или боку). Са противником који је изгубио ослонац (тј. није на рукама и коленима), универзитетски рвач у офанзивној позицији би затим покушао да изведе комбинације за туш, односно комбинације техника осмишљених да обезбеде пад. Неуспех у постизању пада и даље може резултирати предношћу у времену јахања и потенцијалним поенима за скоро пад.

Дефанзивни рвач може да се супротстави таквим покушајима обарања, или када једном буде оборен, покуша да побегне из противничке контроле или потпуно обрне контролу. У последњем покушају да осујети пад, дефанзивни рвач такође може да се „извије у мост“ из противничке контроле (тј. да подигне главу, леђа и оба стопала од струњаче и затим се окрене ка стомаку). Све у свему, универзитетски рвач би у својим техникама највероватније наглашавао физичку контролу и доминацију над противником на струњачи.

Историја

Америчко рвање у раном колонијалном периоду Већ су постојали стилови рвања међу домородачким народима Америке који су се разликовали од племена до племена у 15. и 16. веку, када су се први Европљани населили. Енглези и Французи који су се настанили на северноамеричком континенту тражили су рвање као популарну разоноду. Убрзо су се појавили локални шампиони у сваком насељу, са такмичењима међу њима на регионалном нивоу. Колонисти у ономе што ће постати Сједињене Државе започели су са нечим сличнијим грчко-римском рвању, али су убрзо открили да је тај стил превише ограничавајућ у корист стила са већим дозвољавањем захвата.

Ирци су били познати по свом стилу „крагна и лакат“ (collar-and-elbow), варијанти рвања у јакнама (које је било популарно широм Европе), у коме би се рвачи на почетку меча хватали једном руком за крагну, а другом за лакат. Из ове позиције, рвачи су настојали да остваре пад. Ако пад не би уследио, рвачи би наставили да се хватају и стојећи на ногама и на тлу док се пад не оствари. Ирски имигранти су касније донели овај стил у Сједињене Државе где је убрзо постао широко распрострањен.

Корнволци су били добро познати по свом стилу рвања (још једна варијанта рвања у јакнама), корнволском рвању, и овај стил је постао веома популаран у САД, Аустралији, Новом Зеланду, Британији и Јужној Африци. Многи светски шампиони потицали су из САД, као што је био Џек Каркик.Wrestling, The Sydney Mail and New South Wales Advertiser (NSW), 20 August 1887, p411.

Друго британско рвање укључивало је стилове хватања за леђа (камберландско рвање и Шкотски бекхолд) и оно што је постало познато као catch-as-catch-can рвање, које је имало посебну популарност у Великој Британији, а варијанта развијена у Ланкаширу имала је посебан утицај на будуће рвање слободним стилом."Wrestling, Freestyle" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1190, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996).

18. и 19. век у Сједињеним Државама До 18. века, рвање је убрзо постало признато као легитиман гледалачки спорт, упркос својој грубости. Међу онима који су били добро познати по својим рвачким техникама било је и неколико председника САД. Пошто је catch-as-catch-can рвање било веома слично, стекло је велику популарност на сајмовима и фестивалима у Сједињеним Државама током 19. века. Стил крагна-и-лакат су такође усавршили каснији ирски имигранти и стекао је велику популарност захваљујући успеху Џорџа Вилијама Флега из Вермонта, шампиона у рвању Армије Потомака. После Грађанског рата, слободни стил рвања почео је да се појављује као посебан спорт и убрзо се брзо проширио у Сједињеним Државама. Професионално рвање се такође појавило крајем 19. века (не као спортска забава која се види данас). До 1880-их, америчко рвање је постало организовано, са мечевима који су се често одржавали заједно са гимнастичким такмичењима и бокс мечевима у атлетским клубовима. Раст градова, индустријализација и затварање америчке границе обезбедили су неопходан пут да спортови попут рвања порасту у популарности.

20. век мини|Рвачки меч Морнарице против Универзитета Пен Стејт 1949. године Године 1903, први међууниверзитетски дуал сусрет одржан је између Јејла и Универзитета Колумбија."1903–1927" by Jairus K. Hammond from The History of Collegiate Wrestling, p 1., (Stillwater OK, National Wrestling Hall of Fame, 2006).Yale News February 27, 1903

Две године касније, 1905. године, Источна међууниверзитетска рвачка асоцијација одржала је свој први турнир, што је покренуло многе друге рвачке турнире и на универзитетском и на средњошколском нивоу."Wrestling, Freestyle" by Michael B. Poliakoff from Encyclopedia of World Sport: From Ancient Times to the Present, Vol. 3, p. 1191, eds. David Levinson and Karen Christensen (Santa Barbara, CA: ABC-CLIO, Inc., 1996).

Едвард К. Галагер, атлетичар у америчком фудбалу и атлетици на Oklahoma A&M College (сада Државни универзитет Оклахоме), покренуо је рвање као званичан универзитетски спорт непосредно пре Првог светског рата и са својим тимом је започео династију, са непораженим мечевима од 1921. до 1931. године. Године 1928, прво NCAA првенство у рвању одржано је 30. и 31. марта у кампусу Државног колеџа Ајове.