Теорија праведног рата () представља доктрину, познату и као традиција, из области војне етике која има за циљ да осигура да рат буде морално оправдан кроз низ критеријума, који сви морају бити испуњени да би се рат сматрао праведним. Проучавали су је војне вође, теолози, етичари и креатори политике. Критеријуми су подељени у две групе: („право на одлазак у рат”) и („исправно поступање у рату”). Постоје позиви за укључивање треће категорије теорије праведног рата (jus post bellum) која се бави моралношћу послератног решавања и реконструкције. Теорија праведног рата постулира да рат, иако је страшан (али мање ако се води исправно), није увек најгора опција, већ је оправдан када је правда циљ оружаног сукоба. Важне одговорности, нежељени исходи или спречива зверства могу оправдати рат.
Противници теорије праведног рата могу бити склони или строжем пацифистичком стандарду (предлажући да никада није било нити може бити оправдане основе за рат) или могу бити склони попустљивијем националистичком стандарду (предлажући да рат само треба да служи интересима нације да би био оправдан). У многим случајевима, филозофи наводе да појединци не морају бити оптерећени грижом савести ако су обавезни да се боре. Неколико филозофа велича врлине војника док истовремено изражавају своје страхове од самог рата. Неки, попут Русоа, залажу се за побуну против угњетачке власти.
Историјски аспект, или „традиција праведног рата”, бави се историјским скупом правила или споразума који су се примењивали у различитим ратовима током векова. Традиција праведног рата такође разматра списе разних филозофа и правника кроз историју, и испитује њихове филозофске визије етичких граница рата, као и да ли су њихова размишљања допринела скупу конвенција које су еволуирале да би водиле рат и ратовање.
У двадесет првом веку водила се значајна дебата између традиционалних теоретичара праведног рата, који углавном подржавају постојеће ратно право и развијају аргументе да га подрже, и ревизиониста који одбацују многе традиционалне претпоставке, иако не заговарају нужно промену закона.
Порекло Стари Египат Студија из 2017. године открила је да се традиција праведног рата може пратити уназад све до старог Египта. Египатска етика рата обично се центрирала око три главне идеје, укључујући космолошку улогу Египта, фараона као божанску службу и извршиоца воље богова, и супериорност египатске државе и становништва над свим другим државама и народима. Египатска политичка теологија сматрала је да фараон има искључиви легитимитет да праведно започне рат, обично тврдећи да спроводи вољу богова. Сенусрет I, у Дванаестој династији, тврдио је: „Одгајан сам да будем освајач... његов [Атумов] син и његов заштитник, дао ми је да освојим оно што је он освојио.” Каснији фараони су такође сматрали своје синовство бога Амон-Ра као давање апсолутне способности да објављују рат у име божанства. Фараони су често посећивали храмове пре покретања кампања, где се веровало да фараон прима своје ратне команде од божанстава. На пример, Камосе је тврдио да „сам отишао на север јер сам био (довољно) јак да нападнем Азијате по заповести Амона, праведног у саветима.” Стела коју је подигао Тутмос III у Амоновом храму у Карнаку „пружа недвосмислену изјаву о фараоновом божанском мандату да води рат против својих непријатеља.” Како је период Новог краљевства одмицао и Египат повећавао своје територијалне амбиције, тако се и позивање на праведни рат користило за оправдање ових напора. Универзални принцип Маат, који означава ред и правду, био је централни за египатски појам праведног рата и његову способност да Египту гарантује практично неограничену слободу у погледу тога шта може узети, учинити или користити да би се оствариле амбиције државе.
Индија Индијски хиндуистички еп, Махабхарата, нуди прве писане расправе о „праведном рату” (dharma-yuddha или „праведни рат”). У њему један од пет владајућих браће (Пандаве) пита да ли се патња изазвана ратом икада може оправдати. Затим следи дуга расправа између браће, која успоставља критеријуме попут пропорционалности (кочије не могу нападати коњицу, већ само друге кочије; нема напада на људе у невољи), праведних средстава (забрањене су отровне или назубљене стреле), праведног узрока (нема напада из беса), и поштеног третмана заробљеника и рањеника.
У сикизму, термин dharamyudh описује рат који се води из праведних или верских разлога, посебно у одбрани сопствених уверења. Иако се сматра да неки основни принципи у религији Сика наглашавају мир и ненасиље, посебно пре погубљења гуруа Арџана 1606. године од стране цара Могулског царства Џахангира, војна сила се може оправдати ако су исцрпљена сва мирна средства за решавање сукоба, што резултира dharamyudh-ом.
Источна Азија Кинеска филозофија произвела је масивни корпус дела о ратовању, већином током династије Џоу, посебно у ери зараћених држава. Рат је био оправдан само као последње средство и само од стране законитог суверена; међутим, доводити у питање одлуку цара у вези са неопходношћу војне акције није било дозвољено. Успех војне кампање био је довољан доказ да је кампања била праведна.
Јапан није развио сопствену доктрину праведног рата, али се између 5. и 7. века снажно ослањао на кинеску филозофију, а посебно на конфучијанске ставове. Као део јапанске кампање да заузме североисточно острво Хоншу, јапанска војна акција је приказана као напор да се „пацификује” народ Емиши, који су упоређивани са „бандитима” и „дивљим младунцима вука” и оптужени за инвазију на јапанске пограничне земље.
Античка Грчка и Рим Појам праведног рата у Европи потиче и прво се развија у античкој Грчкој, а затим у Римском царству.Gregory Raymond, The Greco-Roman Roots of the Western Just War Tradition, Routledge 2010.Rory Cox, "The Ethics of War up to Thomas Aquinas" in (eds. Lazar & Frowe) The Oxford Handbook of Ethics of War, Oxford 2018.Cian O'Driscoll, International Studies Quarterly
Аристотел је први увео концепт и терминологију у хеленски свет, називајући рат последњим средством које захтева понашање које би омогућило обнову мира. Аристотел тврди да је неговање војске неопходно и добро у сврху самоодбране, а не ради освајања: „Прави циљ вежбања војне обуке није у томе да људи могу поробити оне који не заслужују ропство, већ да би пре свега они сами избегли да постану робови другима” (Политика, Књига 7).
Стоички филозоф Панетије сматрао је рат нељудским, али је размишљао о праведном рату када је било немогуће донети мир и правду мирним средствима. Праведан рат се могао водити искључиво ради одмазде или одбране, при чему је у оба случаја морао бити званично објављен. Такође је успоставио важност цивилизованог третмана поражених, посебно оних који су се предали, чак и након дуготрајног сукоба.
У античком Риму, „праведан узрок” за рат могао је да укључује неопходност одбијања инвазије, или одмазду за пљачку или кршење споразума.Livy 9.1.10; Cicero, Divinatio in Caecilium 63; De provinciis consularibus 4; Ad Atticum VII 14, 3; IX 19, 1; Pro rege Deiotauro 13; De officiis I 36; Philippicae XI 37; XIII 35; De re publica II 31; III 35; Isidore of Seville, Origines XVIII 1, 2; Modestinus, Libro I regolarum = Digesta I 3, 40; E. Badian, Roman Imperialism in the Late Republic (Ithaca 1968, 2nd ed.), Рат је увек био потенцијално nefas („погрешан, забрањен”), и ризиковао је верско загађење и божанско неодобравање.William Warde Fowler, The Roman Festivals of the Period of the Republic (London 1925), pp. 33ff.; M. Kaser, Das altroemische Ius (Goettingen 1949), pp. 22ff; P. Catalano, Linee del sistema sovrannazionale romano (Torino 1965), pp. 14ff.; W. V. Harris, War and imperialism in Republican Rome, 327-70 B.C. (Oxford 1979), pp. 161 ff. „Праведан рат” (bellum iustum) је стога захтевао ритуализовану објаву од стране фецијалних свештеника.Livy 1.32; 31.8.3; 36.3.9 Шире гледано, конвенције ратовања и склапања споразума биле су део ius gentium-a, „права народа”, обичајних моралних обавеза које су се сматрале урођеним и универзалним за људска бића.Cicero, De officiis 3.17.69; Marcia L. Colish, The Stoic Tradition from Antiquity to the Early Middle Ages (Brill, 1980),
Хришћански ставови Често се сматра да је хришћанско размишљање о праведном рату започело са Светим Амвросијем, бискупом Милана, пре него што га је даље развио његов савременик Свети Августин. Теорију праведног рата, са одређеним изменама, хришћани и данас користе као водич за то да ли се рат може оправдати или не, и како би требало да се води. Хришћани могу тврдити: „Понекад рат може бити неопходан и исправан, чак и ако можда није добар.” У случају земље у коју је извршила инвазију окупаторска сила, на пример, рат може бити једини начин да се поврати правда.
Свети Амвросије Под утицајем римског права, а посебно Цицерона, Амвросије је веровао да је рат легитиман само у одбрамбене сврхе или за кажњавање озбиљних недела, а владари су били дужни да поштују споразуме, избегавају експлоатацију непријатеља и милосрдно се понашају према пораженима. Чини се да је Амвросије такође сматрао војну силу допуштеном против јеретика, или као подршку хришћанској ортодоксији.Ibid. Ипак, строго је забрањивао Цркви директно учешће у насиљу, инсистирајући да свештенство не сме само да узима оружје.Ibid. Слично томе, ратовање се морало предузимати само ради испуњења божанског закона, а не из личних мотива, и сваки рат вођен емотивним претеривањем, осветољубивошћу или другим неуређеним намерама излазио је ван моралних граница које је он замислио.Ibid.
Свети Августин Свети Августин је сматрао да хришћани не би требало одмах да прибегавају насиљу, али да је Бог дао мач владама са добрим разлогом (на основу Римљанима 13:4). У Contra Faustum Manichaeum, књига 22, одељци 69–76, што је главни извор за његове идеје о праведном рату, Августин тврди да хришћани, као део владе, не треба да се стиде да штите мир и кажњавају зло када су обавезни да то учине. Августин је намеру сматрао главном детерминантом тога да ли је рат праведан или грешан: „Оно што се овде захтева није телесна радња, већ унутрашња склоност. Свето седиште врлине је срце.”
Ипак, Августин је тврдио да би мирна неактивност пред тешком неправдом која би се могла исправити само насиљем била грех. Одбрана себе или невиних могла би стога бити неопходност, посебно када је одобрена од стране легитимне државне власти: Они који су водили рат из послушности божанској заповести, или у складу са Његовим законима, представљали су у својим личностима јавну правду или мудрост владе, и у том својству су убијали зле људе; такве особе ни на који начин нису прекршиле заповест, „Не убиј.”
Али, кажу они, мудар човек ће водити праведне ратове. Као да не би радије оплакивао неопходност праведних ратова, ако се сети да је човек; јер да нису праведни, он их не би водио, и стога би био ослобођен свих ратова.
Ниједан рат не предузима добра држава осим у име добре вере или ради безбедности.City of God, 22.6, quoted in The text seems from a missing fragment of Cicero's dialog On the Republic, by the Laelius character.
Према Џ. Марку Матоксу: Што се тиче традиционалног појма jus ad bellum [околности под којима се ратови могу праведно водити] ... рат је механизам суочавања за праведне суверене који би осигурали да њихови насилни међународни сусрети буду минимални, одраз Божанске воље у највећој могућој мери, и увек оправдани. Што се тиче традиционалног појма jus in bello [правда у рату, или морална разматрања која би требало да ограниче употребу насиља у рату], рат је механизам суочавања за праведне борце који, по божанском налогу, немају другог избора него да се потчине својим политичким господарима и настоје да осигурају да извршавају своју дужност ратовања што је праведније могуће.Augustine: Political and Social Philosophy, §3-c "War and Peace – The Just War"