алт=Jews wearing Jewish badges and being beaten by English people as they are forced to leave.|десно|мини|Савремена илустрација која приказује протеривање Јевреја. Слика приказује белу дуплу табулу коју су Јевреји у Енглеској били обавезни да носе по закону. Едикт о протеривању је краљевски декрет о протеривању свих Јевреја из Краљевства Енглеске који је издао Едвард I 18. јула 1290. године; то је био први пут да је нека европска држава трајно забранила њихово присуство. Датум издавања је највероватније изабран зато што је био јеврејски свети дан, Тиша беав, који се обележава уништење Јерусалима и друге катастрофе које је јеврејски народ доживео. Едвард је рекао шерифима свих округа да жели да сви Јевреји буду протерани пре Дана свих светих (1. новембра) те године.
Јеврејима је било дозвољено да напусте Енглеску са готовином и личним стварима, али дугови које су им били дуговани, њихови домови и друге зграде - укључујући синагоге и гробља - били су конфисковани у корист краља. Иако нема извештаја о нападима на Јевреје током њиховог одласка копном, било је пиратерија у којима су Јевреји гинули, а други су се удавили као резултат тога што су били приморани да пређу Ламанш у доба године када су опасне олује честе. Постоје докази из личних имена јеврејских избеглица које су се населиле у Паризу и другим деловима Француске, као и у Италији, Шпанији и Немачкој. Документи које је англо-јеврејска дијаспора однела у иностранство пронађени су чак до Каира. Јеврејска имовина је продавана у корист Круне, краљице Елеоноре и одабраних појединаца, којима су додељене имовинске донације.
Едикт није био изолован инцидент, већ је био кулминација растућег антисемитизма у Енглеској. Током владавина Хенрија III и Едварда I, антијеврејске предрасуде су коришћене као политичко средство од стране противника Круне, а касније и од стране Едварда и саме државе. Едвард је предузео мере да преузме заслуге за протеривање и да се дефинише као заштитник хришћана од Јевреја, а након његове смрти, био је упамћен и хваљен због протеривања. Протеривање је уградило антисемитизам у енглеску културу средњег века и раног модерног периода; таква антисемитска уверења укључивала су веровање да је Енглеска јединствена јер у њој нису живели Јевреји. Едикт о протеривању је остао на снази током остатка средњег века, али је поништен 1656. године, више од 365 година касније, током Протектората, када је Оливер Кромвел неформално дозволио пресељење Јевреја у Енглеску.
Позадина Прве јеврејске заједнице у Краљевини Енглеској забележене су неко време након норманског освајања 1066. године, премештајући се из градова Вилијама Освајача у северној Француској. Јевреји су били под директном јурисдикцијом и власништвом краља, чинећи их подложним његовим хировима. Монарх је могао опорезовати или затворити Јевреје како је желео, без позивања на било кога другог.. Веома мали број Јевреја био је богат јер је Јеврејима било дозвољено да позајмљују новац уз камату, док је Црква хришћанима забрањивала да то чине, што се сматрало грехом зеленаштва., Капитал је био оскудан и неопходан за развој, укључујући улагања у изградњу манастира и омогућавање аристократама да плаћају велике порезе круни, па су јеврејски кредити играли важну економску улогу,, , иако су коришћени и за финансирање потрошње, посебно међу преоптерећеним земљопоседницима витезова.
Највиши црквени ауторитет, Света столица, поставила је ограничења на мешање Јевреја са хришћанима, а на Четвртом латеранском сабору 1215. године наложила је ношење посебне одеће као што је или јеврејске значке. Ове мере су усвојене у Енглеској на Оксфордском синоду 1222. године. Црквени вође су изнели прве оптужбе за ритуално жртвовање деце, попут распећа на Ускрс у знак ругања Христу, а оптужбе су почеле да се развијају у теме завере и окултних пракси. Краљ Хенри III подржао је оптужбе против Јевреја из Линколна након смрти дечака по имену Хју, који је убрзо постао познат као Мали Свети Хју. Такве приче су се поклопиле са порастом непријатељства унутар Цркве према Јеврејима.
Незадовољство је порасло након што је Круна дестабилизовала тржиште кредита и дугова. Кредити су обично били обезбеђени обвезницама које су зајмодавцу давале право на земљишне поседе дужника. Каматне стопе су биле релативно високе, а дужници су обично били у заостатку. Отплате и стварно плаћена камата биле су предмет преговора и било је неуобичајено да јеврејски зајмодавац одузима дугове., Како је Круна прекомерно опорезовала Јевреје, они су били приморани да продају своје дужничке обвезнице по сниженим ценама како би брзо прикупили готовину. Богати дворјани би куповали обвезнице са сниженом ценом и могли би да наплате кредите и захтевају земљу која је обезбеђивала кредите. То је изазвало пренос земљишног богатства задужених витезова и других, посебно од 1240-их, када је опорезивање Јевреја постало неодрживо високо., , , , Вође попут Симона де Монфора су затим искористиле бес због одузимања имовине земљопоседницима средњег ранга да подстакну антисемитско насиље у Лондону, где је погинуло 500 Јевреја; Вустеру; Кентерберију; и многим другим градовима. Током 1270-их и 1280-их, краљица Елеонора је кроз овај процес нагомилала огромне земље и имања, што је изазвало широко распрострањено негодовање и сукоб са Црквом, која је њена стицања сматрала профитирањем од лихварства. До 1275. године, као резултат казненог опорезивања, круна је умањила богатство јеврејске заједнице до те мере да су порези доносили мали принос.,
Кораци ка протеривању Први велики корак ка протеривању догодио се 1275. године са Статутом Јевреја, којим је забрањено свако позајмљивање уз камату и дозвољено Јеврејима да закупљују земљу, што је раније било забрањено. Ово право је дато на наредних 15 година, наводно дајући Јеврејима период за прилагођавање; ово је било нереално очекивање јер је приступ другим занатима генерално био ограничен. Едвард I је покушао да преобрати Јевреје тако што их је приморао да слушају хришћанске проповеднике. алт=Text of a statute in Latin|лево|мини|Извод из Статута јеврејства, Црква је предузела даље мере, на пример, Џон Пекам, надбискуп Кентерберија, водио је кампању за сузбијање седам лондонских синагога 1282. године. Крајем 1286. године, папа Хонорије IV упутио је посебно писмо или „рескрипт“ надбискупима Јорка и Кентерберија, тврдећи да Јевреји имају зао утицај на верски живот у Енглеској кроз слободну интеракцију са хришћанима и позивајући на предузимање мера како би се то спречило. Хоноријеви захтеви су поновљени на Синоду у Ексетеру.
Јевреји су ухапшени током кризе са сецкањем новчића крајем 1270-их, када је преко 300 Јевреја - преко 10% јеврејског становништва Енглеске - осуђено на смрт због мешања у валуту. Круна је профитирала од заплењене имовине и плаћања казни од стране оних који нису погубљени, прикупивши најмање 16.500 фунти. Иако није јасно колико је јеврејска заједница била осиромашена у овим последњим годинама, историчар Хенри Ричардсон примећује да Едвард није уводио никакво даље опорезивање од 1278. до краја 1280-их. Изгледа да су неки јеврејски зајмодавци наставили да позајмљују новац уз будућу испоруку робе како би избегли ограничења лихварства, пракса која је била потпуно позната Круни јер су дугови морали бити евидентирани у владиним или сандук у коме су бележени дугови. Други су пронашли начине да наставе трговину, а вероватно је да су и други напустили земљу.
Протеривање Јевреја из Гаскоње Локална или привремена протеривања Јевреја дешавала су се и у другим деловима Европе, а редовно и у Енглеској. На пример, Симон де Монфор је протерао Јевреје из Лестера 1231. године, а 1275. године Едвард I је дозволио краљици мајци Елеонори да протера Јевреје са својих земаља и градова.
Године 1287, Едвард I је био у својим француским провинцијама у Војводству Гаскоњи док је покушавао да преговара о ослобађању свог рођака Карла од Салерна, који је био заробљен у Арагону. На Ускрс, Едвард је сломио кључну кост у ударцу пад, и био је прикован за кревет неколико месеци. Убрзо након опоравка, Едвард је наредио протеривање локалних Јевреја из Гаскоње. Његова непосредна мотивација је можда била потреба да се прикупе средства за Чарлсово ослобађање,, али многи историчари, укључујући Ричарда Хаскрофта, рекли су да је новац прикупљен одузимањем имовине од прогнаних Јевреја био занемарљив и да је дат просјачким редовима (тј. фратрима), те стога протеривање виде као „захвалност“ за Едвардов опоравак од повреде., , ,
Након ослобађања, 1289. године, Карло од Салерна је протерао Јевреје са својих територија у Мејну и Анжуу, оптужујући их да „насумично живе“ са хришћанским становништвом и да живе заједно са хришћанкама. Протеривање је повезао са општим опорезивањем становништва као „надокнадом“ за изгубљени приход. Едвард и Карло су можда учили из међусобног искуства., , ,
Протеривање До тренутка када се вратио у Енглеску из Гаскоње 1289. године, Едвард I је био дубоко у дуговима. Истовремено, његов експеримент да преобрати Јевреје у хришћанство и уклони њихову зависност од позајмљивања уз камату је пропао; петнаестогодишњи период у којем је Јеврејима било дозвољено да закупљују фарме је завршен. Такође, прикупљање значајних сума новца од јеврејског становништва постајало је све теже јер су више пута били прекомерно опорезовани.
Дана 14. јуна 1290. године, Едвард је позвао представнике витезова из округа, средњих земљопоседника, да присуствују парламенту до 15. јула. Ови витезови су били група која је била најнепријатељскија према Јеврејима и зеленаштву. Дана 18. јуна, Едвард је послао тајна наређења шерифима градова са јеврејским становницима да запечате који је садржао записе о јеврејским дуговима. Разлог за ово је споран; то би могло представљати припрему за даљи порез који јеврејско становништво треба да плати или би могло представљати припремни корак за протеривање., Парламент се састао 15. јула; нема записа о парламентарним дебатама, тако да је неизвесно да ли је Круна понудила протеривање Јевреја у замену за гласање о опорезивању или је Парламент то тражио као уступак. Оба става су аргументована. Веза између њих делује извесно с обзиром на доказе из савремених хроника и брзину којом су доношене наредбе о протеривању Јевреја из Енглеске, вероватно након што је постигнут споразум. Опорезивање који је Парламент доделио Едварду био је веома висок; са 116.000 фунти, вероватно је био највиши у средњем веку., У знак захвалности, Црква је касније добровољно пристала да плаћа порез од десетине својих прихода., алт=Original text of a letter from Edward I|мини|Писмо краља Едварда I шерифу Глостера, од 18. јула 1290. Дана 18. јула издат је Едикт о протеривању. Текст едикта је изгубљен., note 1. У хебрејском календару, 18. јул те године био је 9. ава (Тиша беав) 5050. године, у знак сећања на пад Храма у Јерусалиму; мало је вероватно да је то случајност. , Према Роту, јеврејски хроничари су то забележили „са страхопоштовањем“.Quotation in Истог дана, шерифима су послати налози у којима се каже да сви Јевреји треба да оду до Дана свих светих, 1. новембра 1290. године, и у којима су наведене њихове дужности у том питању.
Издате су прокламације којима се наређује становништву да не „повређује, не наноси штету, не оштећује или не тугује“ Јевреје који одлазе. Чуварима у Пет лука је речено да организују безбедан пролаз Јевреја и јефтине карте за сиромашне, док је безбедан пролаз организован за достојанственике, попут богатог финансијера Бонамија из Јорка. Постојала су ограничења у погледу имовине коју су Јевреји могли понети са собом. Иако је неколицини повлашћених особа било дозвољено да продају своје домове пре него што оду, велика већина је морала да се одрекне свих неизмирених дугова, кућа и непокретне имовине, укључујући синагоге и гробља. алт=Image of a letter from Edward I|лево|мини|Писмо краља Едварда I благајнику и баронима благајне, од 5. новембра 1290.