Симфизиотомија је хируршки захват у ком се рскавица препонске симфизе дели како би се проширила карлица, чиме се омогућава порођај када беба тешко пролази кроз карлицу (опструисани порођај). Такође је позната као пелвиотомија и синхондротомија. Она је углавном замењена царским резом, са изузетком одређених ретких акушерских хитних стања или у срединама са ограниченим ресурсима. Разликује се од пубиотомије, где се сама карлична кост сече на два места, уместо да се сече кроз зглоб препонске симфизе.

Увод Симфизиотомију је 1597. године заговарао Северин Пино () након што је описао дијастазу пубиса код обешене труднице.Dumont M: La longue et laborieuse naissance de la symphyséotomie ou de Séverin Pineau à Jean-René Sigault. J Gynecol Obstet Biol Reprod 1989;18:11-21 Тако су симфизиотомије постале рутински хируршки захват за жене које су имале опструисани порођај. Оне су постале мање честе крајем 20. века након што се ризик од смрти мајке услед царског реза смањио (захваљујући побољшању техника, хигијене и клиничке праксе).

Индикације Најчешће индикације су заглављена глава бебе при карличном предњачењу, дистоција рамена која се не решава рутинским маневрима и опструисани порођај при потпуној дилатацији грлића материце, посебно код неуспешне вакуум екстракције. Употреба код дистоције рамена је контроверзна.

Тренутно се процедура ретко изводи у развијеним земљама, али се и даље обавља у „руралним подручјима и срединама са ограниченим ресурсима у земљама у развоју” где царски резови нису доступни, или где акушери можда неће бити доступни за порађање током наредних трудноћа. Тренутне смернице у Канади препоручују симфизиотомију у случају заглављене главе током вагиналног порођаја при карличном предњачењу.

Мета-анализа из 2016. године открила је да у земљама са ниским и средњим приходима није било разлике између смртности мајки и перинаталне смртности након симфизиотомије или царског реза. Постојао је мањи ризик од инфекције након симфизиотомије, али већи ризик од фистуле у поређењу са царским резом.

Процедура мини|десно|270px|Пацијенткиња у хамоку за симфизиотомију након операције, 1907. Симфизиотомија резултира привременим повећањем пречника карлице (до 2 cm) хируршким дељењем лигамената симфизе под локалном анестезијом. Овај поступак би требало спроводити искључиво у комбинацији са вакуум екстракцијом. Симфизиотомија може бити процедура која спашава живот у деловима света где царски рез није изводљив или одмах доступан, јер не захтева операциону салу нити „напредне” хируршке вештине. Пошто ова процедура не оставља ожиљак на материци, забринутост због будуће руптуре материце, која постоји код царског реза, овде није фактор.

Овај захват носи ризике од повреде уретре и мокраћне бешике, фистула, инфекције, бола и дугорочних потешкоћа при ходању. Због тога симфизиотомију треба спроводити само када не постоји сигурна алтернатива. Саветује се да се овај поступак не понавља због ризика од проблема са ходом и сталног бола. Абдукција бутина за више од 45 степени од средње линије може изазвати цепање уретре и мокраћне бешике. Ако се пријаве дугорочне потешкоће у ходању и бол, стање пацијенткиње се углавном побољшава уз физикалну терапију.

Контроверзне праксе у Ирској

Године 2002, основана је заговарачка група под називом Преживеле симфизиотомије () која је тврдила да су се у периоду између 1944. и 1987. године у Ирској изводиле верски мотивисане симфизиотомије без пристанка и противно најбољој медицинској пракси."Draft Report on Symphysiotomy in Ireland 1944 - 1987, Dr Oonagh Walsh" Ирска је 2014. године пристала да исплати обештећење женама које су биле подвргнуте овом захвату, али без признавања одговорности.

Референце

Категорија:Медицински скандали у Републици Ирској Категорија:Акушерска хирургија