Бугарска окупација Србије у Првом светском рату започела је у јесен 1915. године након инвазије на Србију од стране здружених армија Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Након пораза Краљевине Србије и повлачења њених снага преко Албаније, земља је подељена на бугарску и аустроугарску окупациону зону.

Бугарска окупациона зона обухватала је просторе данашње Јужне и источне Србије, Косова и Северне Македоније. Цивилно становништво било је изложено различитим мерама репресије, укључујући масовно интернирање, принудни рад и политику бугаризације. Према речима академика Пола Мојзеса: „чини се да су се између 1915. и 1918. године догодили етничко чишћење (у најмању руку) и геноцид (у највећој мери)”, што је историчар Алан Крејмер назвао „динамиком уништења”.

Окупација је завршена крајем септембра 1918. године, након савезничке офанзиве у бици код Доброг Поља, коју су предводиле српске и француске снаге, када је пробијен бугарски фронт и ослобођена Србија.

Позадина Ратни циљеви Бугарске Након Санстефанског мировног уговора из 1878. године, бугарски лидери тежили су обнављању Велике Бугарске, чиме су српске области Поморавље и Македонија постале главне преокупације бугарског иредентизма. Након пораза у Другом балканском рату 1913. године, Краљевина Бугарска је морала да ограничи своје амбиције према Македонији. Пошто је Србија покушавала да добије излаз на море преко Албаније, Аустроугари су предузели мере да успоставе чврсту границу између Албаније и Црне Горе. Фирентинским протоколом у децембру 1913. године, Бугарска се одрекла својих претензија на српску Македонију, која је припојена Србији.

Силе Антанте су вршиле притисак на Бугарску да им се придружи; цена Бугарске била је добијање дуго жељене области Македоније од Србије и Грчке. Антанта је то сматрала разумним из етничких разлога, али су се томе оштро противиле и Србија и Грчка. Централне силе су, међутим, биле спремне да Бугарској уступе српску и грчку територију уколико им се Бугари придруже. Традиционални циљеви Бугарске лежали су у областима Македоније, Добруџе и европског дела Турске насељеним Бугарима, али је 1915. године захтевала територије знатно изван својих етнографских граница. Дана 6. септембра 1915. године, бугарска влада се придружила Централним силама потписивањем тајног уговора о савезу са Немачком.

Инвазија на Србију Дана 6. октобра 1915. године, под врховном командом немачког генерала Аугуста фон Макензена, Аустроугарска и Немачка су започеле четврту инвазију на Србију од почетка рата. Дана 14. октобра, бугарске армије су ушле на територију Србије, придруживши се инвазији. Бугарска је ушла у рат на страни Централних сила са примарним циљем да поврати територије које је кратко стекла од Османског царства у Првом балканском рату 1912—1913, а потом изгубила од Србије у Другом балканском рату 1913. године. Притисак аустроугарских, бугарских и немачких армија на северу, уз њихову премоћ у људству и опреми, приморао је Србе на повлачење преко северне и централне Албаније. Дана 28. новембра 1915. године, Армијска група Макензен објавила је крај српске кампање, чиме је офанзива завршена.

Краљевина Србија је прегажена након шестонедељне кампање. Потом је подељена између Аустроугарске и Бугарске. Почетком 1916. године, региони на западу и северу и део Косова такође су уступљени Аустроугарској. Немачка је успоставила сопствену окупациону зону у области источно од Велике Мораве, Јужне Мораве на Косову и у долини Вардара. Немци су преузели контролу над железницама, рудницима, шумарством и пољопривредним ресурсима. Споразумом од 6. септембра Бугарској је дата читава Македонија и источна и јужна Србија, од Дунава до Косова на југу. Нова граница са Аустроугарском ишла је дуж реке Мораве до Сталаћа, а затим између Јужне и Западне Мораве, преко региона Скопска Црна Гора и планине Шар-планине. Аустроугарска је преузела остатак Србије. Бугари су територије које су окупирале њихове трупе поделили на две војноинспекцијске области (генералгубернатората).

Бугарска хегемонија мини|Немачки цар Вилхелм II, бугарски цар Фердинанд I и фелдмаршал Аугуст фон Макензен у Нишу, Србија, 18. јануар 1916.

Окупационе зоне Створене су две административне зоне којима је управљао војни командант: Војноинспекцијска област Морава: Зона за Србију са командом у Нишу; обухватала је територије источне и јужне Србије (како је дефинисано тајним уговором између Бугарске и Немачке од 6. септембра 1915), што је значило долину Јужне Мораве источно од Мораве, подељену на шест округа и Пиротску област. Војноинспекцијска област Македонија: Зона која је обухватала Македонију, са седиштем у Скопљу; већи део Косова поља — Приштина, Призрен, Гњилане, Урошевац, Ораховац — такође је стављен у ову зону; Бугари су намеравали да у ову зону укључе цело Косово, па чак и делове Албаније које су окупирале њихове трупе, што је у пролеће 1916. године умало довело до оружаног сукоба између бугарских и аустријских снага.

Систем окупације Бугарска политика у Македонији, и до извесне мере у окупираној Србији, била је мотивисана оним што је историчар Алан Крејмер назвао „динамиком уништења” — жељом не само да се непријатељ војнички победи, већ и да се избришу сви трагови његове културе и униште сви докази да је икада ту постојао. Како би створила етнички чисте бугарске територије, бугарска војна власт је у источној Србији, Македонији и деловима Косова почела да спроводи политички систем систематске денационализације, бугаризације и економске експлоатације.

У Моравској зони, где су већину становништва чинили Срби, претварање региона у део Краљевине Бугарске значило је истребљење српске нације и културе, а за то је било потребно уклањање свих представника српског националног духа; учитељи, свештеници, новинари, као и посланици Српске народне скупштине, бивши војници, официри и војни службеници старости између 18 и 50 година били су интернирани, стрељани или депортовани у Бугарску као ратни заробљеници или на принудни рад.

У зони Вардарске Македоније, Бугарска, попут Србије, није признавала локално словенско становништво као посебну етничку или националну групу. И Бугарска и Србија су сматрале да је становништво које говори словенским језиком етнички повезано са њиховом нацијом и стога су истицале право на њихову интеграцију. Бугарска политика денационализације, укључујући њен паравојни аспект, била је готово идентична по намери и извршењу политици србизације која јој је претходила у спорном региону између две земље. Око половине Вардарске Македоније, како је Србија називала тај регион, такође је била насељена различитим етничким групама које се нису изјашњавале као Бугари; према анкети Британског министарства спољних послова из 1912. године, то су били Срби, Турци, Албанци, Грци, Власи, Јевреји и Роми. У источним деловима региона, где је знатан део македонских Словена имао пробугарска осећања или се изјашњавао као Бугари, то становништво је дочекало бугарску војску као ослободиоце. За остатак становништва, а посебно за македонске Словене који су се изјашњавали као Срби (или оне који се нису осећали ни Србима ни Бугарима), бруталност бугарске војске, ирегуларних комита и касније цивилне администрације имала је све одлике етничког чишћења.

Улога паравојних формација мини|Паравојници ВМРО-а као део 11. македонске пешадијске дивизије, бугарске војне јединице, око 1916. мини|десно|Чланови Унутрашње македонске револуционарне организације (ВМРО), као што су Тодор Александров и Александар Протогеров, играли су истакнуту улогу у репресији током бугарске окупације Србије. Поред редовне војске, бугарске паравојне групе имале су огромну улогу у борбеним способностима Бугарске; коришћене су као помоћне снаге због познавања локалних прилика. Познате као комити, ове ирегуларне трупе су такође снажно допринеле брутализацији рата. Озлоглашена Унутрашња македонска револуционарна организација (ВМРО) служила је као жандармерија која је блиско сарађивала на бугаризацији региона. Током рата, ВМРО се из илегале претворио у значајан фактор бугарске националистичке политике, подржавајући бугаризацију ове области.

Неке паравојне чете су се придружиле Бугарској војсци, формирајући 11. македонску пешадијску дивизију. Поред тога, ова дивизија је имала герилске чете састављене од ВМРО комита које су почетком 1916. године учествовале у неколико масакра над македонским Србима у областима Азота, Скопске Црне Горе и Пореча. Након масакра, начелник војне полиције обавестио је министра унутрашњих послова да не може да се избори са безакоњем паравојника.Величко Георгиев, Стайко Трифонов (съставители). История на българите в документи 1878 – 1944. Т. II: Периодът на войните 1912 – 1918. София, Просвета, 1996. , стр. 490-491. Редовне бугарске трупе преузеле су контролу над регионом, док су комитске вође постављане за градоначелнике и префекте и преузеле контролу над целокупном полицијском структуром. Сваки већи град контролисао је вођа комита чија је власт постала апсолутна и легитимисана кроз нови административни систем. Члан ВМРО-а Наум Томалевски, чија је кућа била седиште Илинденског устанка 1903. године, постављен је за градоначелника Крушева. Након 1917. године, бугарска влада је почела да користи паравојне групе како би успоставила контролу над унутрашњом ситуацијом у Поморављу и Македонији. Александар Протогеров, који је предводио бугарске окупационе трупе у Моравској области, угушио је устанак у Топличком округу уз помоћ комита ВМРО-а. Бугарске паравојне групе биле су одговорне за бројне ратне злочине почињене током рата у деловима Краљевине Србије под бугарском окупацијом.

Ратни злочини

Током окупације Србије, бугарске снаге су починиле бројне ратне злочине над цивилним становништвом. Међу њима су се издвојили масовни масакри српског свештенства, учитеља, интелектуалаца и локалног становништва. Најпознатији међу овим злочинима били су масакр у Штипу и масакр у Сурдулици, где је убијено хиљаде српских мушкараца. Вршена су и масовна силовања, паљење села, пљачка и принудни рад.

Противепизодне и противгерилске операције

Топлички устанак

мини|upright|Коста Војиновић, један од вођа Топличког устанка|alt=Коста Војиновић Од октобра 1916. до фебруара 1917. године избио је спонтани српски устанак на бугарско окупираним територијама јужне и источне Србије, посебно у долини Јужне Мораве, на Копаонику и на Косову. Устанак је уследио након покушаја бугарске војске да насилно мобилише српске мушкарце у бугарску армију и стреља оне који су пружали отпор. Овај план је био идентичан оном који је претходно спроводила српска војска, која је у августу 1914. године покушала да мобилише више од 60.000 људи из Македоније за одбрану Србије од аустроугарског напада.

Четнички поручник Коста Миловановић-Пећанац пребачен је авионом од стране Српске врховне команде југозападно од Ниша да пронађе и организује побуњеничке акције против непријатељских линија комуникације, у оквиру припрема за офанзиву српске војске са Солунског фронта. Већина српских герилских вођа, укључујући Косту Војиновића и Косту Пећанца, основала је своје штабове на Копаонику. До 3. марта герилске јединице састављене од локалног становништва ослободиле су Куршумлију и Прокупље, као и области у околини Власотинца и Сокобање, стигавши на 9 км југозападно од Ниша. Генерал Адолф барон фон Ремен, гувернер Војног генералног гувернерства у Србији, наредио је аустроугарским трупама да пређу у бугарску зону као подршка, тражећи истовремено од Аустријске врховне команде слање помоћи. Три армије од око 30.000 људи, задужене за гушење устанка, послате су у тај регион у највећој противгерилској кампањи икада виђеној. Аустроугарске, немачке и бугарске трупе доведене су са Македонског и Италијанског фронта, док су у Митровачком округу албански жандарми послати да трагају за вођама побуњеника. Дана 8. марта, бугарска војска је започела своју офанзиву уз подршку албанских одреда, артиљерије и авијације. Аустроугари су свој напад покренули 12. марта 1917. године.