Научни реализам је филозофски став да универзум који описује наука (укључујући и видљиве и невидљиве аспекте) постоји независно од перцепције и да су верификоване научне теорије барем приближно тачни описи онога што је стварно. Научни реалисти обично тврде да наука, када је успешна, открива истинито (или приближно тачно) знање о природи, укључујући аспекте стварности који нису директно видљиви.
Унутар филозофије науке, овај став је често одговор на питање „како се може објаснити успех науке?“. Дискусија о успеху науке у овом контексту се првенствено усредсређује на статус невидљивих ентитета о којима очигледно говоре научне теорије. Генерално, они који су научни реалисти тврде да се могу изнети валидне тврдње о невидљивим ентитетима (тј. да имају исти онтолошки статус) као и видљивим, за разлику од инструментализма.
Главне карактеристике Научни реализам обухвата два основна става:
Теза идеалне теорије. Она нуди скуп критеријума за идеалну научну теорију; ону коју наука тежи да апроксимира. Теза о конвергенцији. Она тврди да се, барем у неким добро утврђеним областима, теорије које научници сада прихватају већ приближавају том идеалу и да ће то чинити све ближе како истраживање буде напредовало.
Реалисти често усвајају ове тезе селективно; неко може бити реалиста у погледу зрелих области као што је фундаментална физика, а остати агностик у погледу мање насељених подручја.
Идеална научна теорија, са реалистичког становишта, задовољава три међусобно повезана захтева:
Семантички: Његове централне тврдње су или истините или лажне јер наводно описују стварни свет. Метафизички: Ентитети које постулира (нпр. електрони, гени) постоје објективно и независно од ума. Епистемички: Имамо добар разлог да верујемо многим од тих тврдњи јер би објашњавајући и предиктивни успех теорије био мало вероватан да нису барем приближно тачне.
Узете заједно, прве две обавезе имплицирају да идеална теорија даје дефинитивне тврдње о истински постојећим ентитетима, док трећа оправдава веровање у значајан подскуп тих тврдњи.
Реалисти стога тврде да наука напредује: касније теорије генерално одговарају на више питања или то чине прецизније, приближавајући се тако, иако никада нужно не достижући, идеалу дословно истинитог приказа природе.
Карактеристични захтеви Следеће тврдње су типичне за оне које заступају научни реалисти. Због великих неслагања око природе успеха науке и улоге реализма у њеном успеху, научни реалиста би се сложио са неким, али не са свим следећим ставовима.
Најбоље научне теорије су барем делимично тачне. Најбоље теорије не користе централне термине који нису референтни изрази. Рећи да је теорија приближно тачна довољно је објашњење степена њеног предиктивног успеха. Приближна истинитост теорије је једино објашњење њеног предиктивног успеха. Чак и ако теорија користи изразе који немају референцу, научна теорија може бити приближно тачна. Научне теорије су у историјском процесу напретка ка истинитом приказу физичког света. Научне теорије износе истинске, егзистенцијалне тврдње. Теоријске тврдње научних теорија треба читати дословно и оне су дефинитивно или тачне или нетачне. Степен предиктивног успеха теорије је доказ референцијалног успеха њених централних термина. Циљ науке је приказ физичког света који је дословно истинит. Наука је била успешна зато што је то циљ ка коме је напредовала.
Види још
Антиреализам Дијалектички материјализам Инструментализам Наивни реализам Песимистичка индукција Научни скептицизам Сцијентизам
Референце
Категорија:Метафизика