Prunus mume, позната и као кинеска шљива или јапанска кајсија, Архивирано из оригинала 27. 11. 2024. дрвенаста је врста из породице ружа (Rosaceae). Због својих цветова у српском и светским језицима често се назива и цвет шљиве. Иако се у колоквијалном говору назива „шљивом”, ботанички је класификована у секцију Armeniaca унутар рода Prunus, што је у стручном смислу чини кајсијом. Цветови ове биљке, познати као меи или меихуа (), који цветају крајем зиме и почетком пролећа, посебно током Пролећног фестивала (春節), симболизују издржљивост јер су први који цветају упркос хладноћи; цвет је један од „Три пријатеља зиме”.

Биљка је дубоко повезана са уметношћу, књижевношћу и свакодневним животом у Кини, одакле је касније пренета у Кореју, Вијетнам и Јапан. У источноазијској кухињи (кинеској, јапанској, корејској и вијетнамској), плод, познат као меици () на кинеском, користи се за прављење сокова и сосова, као арома за алкохолна пића, а може се и укиселити или сушити. Такође се користи у традиционалној кинеској медицини. Цветови меихуа цењени су и због карактеристичног мириса, који је јединствен међу кајсијама.

Врсту Prunus mume не треба мешати са кинеском шљивом Prunus salicina, сродном врстом која се такође узгаја у Кини, Јапану, Кореји и Вијетнаму, нити са обичном кајсијом Prunus armeniaca, која је блиско сродна унутар исте секције.

Порекло Врста Prunus mume потиче из области око реке Јангце у јужној Кини, где је припитомљена и узгајана због своје украсне лепоте и плода. Касније је пренета у Јапан, Кореју и Вијетнам. У природи се може наћи у ретким шумама, поред потока, на шумовитим падинама дуж стаза и на планинама, понекад на надморским висинама од 1.700 до 3.100 m.

Опис Prunus mume је листопадно дрво које почиње да цвета средином зиме, обично од јануара до краја фебруара у источној Азији. Може да порасте од 4 до 10 m у висину. Цветови су пречника 2—2,5 cm и имају јак, мирисни аромат. Јављају се у различитим нијансама беле, розе и црвене боје. Листови се појављују убрзо након опадања латица, овалног су облика са шиљатим врхом, дужине 4—8 cm и ширине 2,5—5 cm. Плод сазрева у рано лето, око јуна и јула у источној Азији, што се поклапа са источноазијском кишном сезоном, познатом као меију (, „шљивина киша”). Коштуница је пречника 2—3 cm са жлебом који се протеже од петељке до врха. Кожица током сазревања постаје жута, понекад са црвенкастим преливом, а месо постаје жуто. Дрво се узгаја због плодова и цветова.

Називи Биљка потиче из јужне Кине, где је позната под називом меи (). Научни назив комбинује латинску реч prunus („европска шљива”) и застарели јапански изговор за знаковни запис 梅 (mume), који вероватно води порекло из средњекинеског језика. У енглеском и другим европским језицима позната је под различитим називима, укључујући „цветну шљиву” или „јапанску кајсију”. Назив „јапанска кајсија” вероватно потиче из периода када је ботаничар Филип Франц фон Сиболд представио ову биљку западној науци током свог боравка у Јапану.

Цвет је на кинеском познат као меихуа (), што се преводи као „цвет шљиве” или понекад као „цветна шљива”. Кинески карактер 梅 настао је као фоно-семантичка сложеница комбиновањем семантичке компоненте („дрво”) и фонетске компоненте .

На кинеском језику биљка се назива меи (), а њен плод меици (). Јапански назив је уме (), док је корејски назив маесил ( / ). Јапански и корејски изрази потичу из средњекинеског језика, у коме се претпоставља да је изговор био *muəi.Yamaguchi, Y., ed.: "Kurashi no kotoba: Gogen Jiten", page 103. Kodansha, 1998 У вијетнамском језику позната је као маи или мо (иако се израз mai vàng у јужном Вијетнаму односи на другу биљку, Ochna integerrima).

Сорте Украсне сорте и култивари P. mume узгајају се широм источноазијских вртова, а њихове процветале гране често се користе за аранжирање цвећа.

Кинеске сорте мини|Филогенетско стабло и десет репрезентативних особина 348 акцесија кинеске шљиве У Кини је забележено преко 300 култивара врсте Prunus mume. Они се класификују према њиховој филогенији на гране, карактеристикама грана на групе и карактеристикама цветова на форме: Група усправних меи (), Prunus mume var. typica Форма Pleiocarpa () Једноструко цветна форма () Ружичаста дупла форма () Форма Alboplena () Форма Flavescens () Форма са зеленом чашицом () Форма Versicolor () Шартрез црвена форма () Група висећих меи (), Prunus mume var. pendula Ружичаста висећа форма () Форма Versicolor висећа () Бела висећа форма () Зеленоцветна висећа форма () Тамноцрвена висећа форма () Група уврнутог змаја (), Prunus mume var. tortuosa Група кајсијасте меи (), Prunus mume var. bungo Група Blireiana (), Prunus × blireana

Постоје опречна мишљења да ли је Prunus zhengheensis () посебна врста или припада истој врсти као Prunus mume. Нађена је у кинеској провинцији Фуђијан.

Јапанске сорте У Јапану се украсни култивари Prunus mume класификују у три главне групе: јабаи (дивљи тип), хибаи (црвени тип) и бунго (тип из провинције Бунго). Дрвеће типа бунго узгаја се и због плодова и представља хибрид између Prunus mume и кајсије. Дрвеће типа хибаи има црвено срчикасто дрво, а већина има црвене цветове. Дрвеће типа јабаи користи се и као подлога за калемљење. Међу њима, сорта Нанкоуме веома је популарна у Јапану, а њени плодови се првенствено користе за прављење умебошија.

Употреба Кулинарство Напици

У Кини се сок од сушене и димљене шљиве, познат као суанмејтанг (, „сок од киселе шљиве”), прави од димљених плодова званих вумеи (). Сок се добија кувањем димљених шљива у води уз додатак шећера. Боја напитка варира од светлоружичасто-наранџасте до љубичасто-црне, а често има димљен и благо слан укус. Традиционално се ароматизује цветовима слатког османтуса и пије се расхлађен, најчешће током лета.

У Кореји се и цветови и плодови користе за прављење чаја. Маехва-ча (, ; „чај од цвета шљиве”) прави се преливањем цветова врућом водом. Маесил-ча (, ; „чај од шљиве”) прави се мешањем воде са сирупом од шљива (маесил-ченг) и служи се топао или хладан.

У Јапану се сличан напитак прави од зелених шљива, слатког је и киселкастог укуса, и сматра се освежавајућим летњим пићем.

Зачини и сосови

Густи, слатки кинески сос под називом меиђанг () или меициђанг (), који се обично преводи као „сос од шљива”, прави се од плодова кинеске шљиве уз додатак састојака као што су шећер, сирће, со, ђумбир, чили и бели лук. Користи се као зачин за разна кинеска јела, укључујући јела од живине и пролећне ролнице.

У Кореји се маесил-ченг (, ; „сируп од шљива”), сируп добијен посипањем зрелих шљива шећером, користи као зачин и замена за шећер. Праве се једноставним мешањем шљива и шећера у размери 1:1, а затим остављањем да одстоје око 100 дана. За спречавање ферментације, размера шећера и шљива мора бити најмање 1:1.

Палачинке од цвећа 150п|мини|Маехва-јеон У Кореји се слатко јело хваџеон (, ; „палачинка од цвећа”) може направити са цветовима кинеске шљиве. Познато као маехва-џеон (, ), ово јело је обично слатко и прави се уз додатак меда.

Ликери и вина

Ликер од шљиве, познат и као вино од шљиве, популаран је у Јапану и Кореји, а производи се и у Кини. Умешу (; „вино од шљиве”) је јапанско алкохолно пиће настало потапањем зелених шљива у шочу (бистро жестоко пиће). Слатког је и благог укуса. Сличан ликер у Кореји назива се маесил-ђу (, ). У Кини се вино од шљиве назива меиђиу ().

На Тајвану је педесетих година 20. века настала популарна иновација — вумеиђиу (; „ликер од димљене шљиве”), који се прави мешањем ликера од кинеске шљиве (P. mume), ликера од шљиве Prunus salicina и ликера од улонг чаја.Taiwan Tobacco and Liquor Corporation - Department of Liquor 烏梅酒

У Вијетнаму се зреле шљиве мацерирају у пиринчаном ликеру, а добијено пиће се назива rượu mơ.

Укисељене и конзервисане шљиве

У кинеској кухињи шљиве укисељене са сирћетом и сољу називају се суанмеици (; „киселе шљиве”) и имају интензивно кисео и слан укус. Праве се од незрелих плодова. Хуамеи () су кинеске сушене и конзервисане шљиве кисељене у шећеру, соли и травама.

Умебоши () су укисељене и сушене шљиве које представљају јапански специјалитет. Веома су слане и киселе, па се једу у малим количинама. Често су црвене боје због употребе листова љубичастог периле (шисо).

У Кореји постоји јело маесил-ђангађи, које је слично умебошију и служи се као уобичајени прилог.

Слична врста укисељене шљиве под називом xí muội или ô mai користи се у вијетнамској кухињи.

Традиционална медицина Плод Prunus mume се у великој мери користи у традиционалној кинеској медицини.

Културни значај Цветови кинеске шљиве су цењени и слављени широм источноазијске културне сфере, почев од Кине, а касније и у Вијетнаму, Кореји и Јапану.

Источна Азија Кина

мини|„Приручник за сликање цветова шљиве”, сликар Сонг Борен из династије Сонг Цвет шљиве, у Кини познат као меихуа (), један је од највољенијих цветова у Кини и вековима је приказиван у кинеској уметности и поезији. Цвет шљиве се посматра као симбол зиме и гласник пролећа. Цветови су омиљени јер најживописније цветају усред зимског снега, одишући елеганцијом, док њихов мирис суптилно испуњава ваздух током најхладнијих периода године. Због тога је цвет шљиве симбол истрајности и наде, као и лепоте и чистоће. У конфучијанству, цвет шљиве представља принципе и вредности врлине.

Због цветања током хладне зиме, цвет шљиве се сматра једним од „Три пријатеља зиме”, заједно са бором и бамбусом. Цвет шљиве је такође један од „Четири племића” међу цветовима у кинеској уметности, заједно са орхидејом, хризантемом и бамбусом. Један је и од „Цветова четири годишња доба”, које чине орхидеја (пролеће), лотос (лето), хризантема (јесен) и цвет шљиве (зима). Ове групе се учестало понављају у кинеској естетици уметности, сликарства, књижевности и дизајну башта.

Пример књижевног значаја цвета шљиве налази се у животу и делу песника Лин Буа () из династије Сонг (960–1279). Током већег дела свог каснијег живота, Лин Бу је живео у потпуној осами у колиби поред Западног језера у Хангџоуу. Према предању, толико је волео цветове шљиве и ждралове да је цвет шљиве сматрао својом супругом, а ждралове са језера својом децом. Једна од његових најпознатијих песама је „Мала шљива у планинском врту” ():

мини|Принцеза Шоујанг, која је истакнута у кинеској легенди о цветовима шљиве Легенда каже да је седмог дана првог лунарног месеца принцеза Шоујанг (), ћерка цара Вуа од Љу Сонга (), одмарала под стрехом палате Ханџанг поред дрвећа шљиве. Цвет шљиве пао је на њено чело, остављајући отисак који је додатно истакао њену лепоту. Дворске даме су биле толико импресиониране да су почеле украшавати своја чела деликатним дизајном цвета шљиве. Овај стил шминке, познат као меихуа чуанг (; „шминка цвета шљиве”), постао је изузетно популаран током династија Танг и Сонг. Принцеза Шоујанг се у кинеској култури слави као богиња цвета шљиве.

мини|Цветови шљиве нацртани на реповима авиона компаније China Airlines. Званични национални цвет Републике Кине (Тајвана) проглашен је од стране Извршног Јуана 21. јула 1964. године као цвет шљиве. . Retrieved 9. 8. 2011. Симболизује отпорност и истрајност упркос тешкоћама. Трострука група прашника представља Три народна принципа Сун Јат Сена, док пет латица симболизује пет грана власти.National Flag, Anthem and Flower. Retrieved 9. 8. 2011. Цвет је такође лого авио-компаније China Airlines и налази се на појединим кованицама новог тајванског долара.

Кореја

У Кореји цвет шљиве представља симбол пролећа. Представља популаран мотив у корејском везу. Вазе маебјонг настале су под утицајем кинеских ваза меипинг и традиционално се користе за држање грана процветале шљиве.

Током периода Корејског царства, цвет шљиве је постао званични империјални печат и краљевски цвет. Због тога што цвета на крају зиме, назива се и гласником пролећа. Пет латица цвета традиционално симболизују пет благослова: богатство, здравље, врлину, мир и природну смрт.

Јапан