Немачки филозоф из 19. века Карл Маркс, оснивач и главни теоретичар марксизма, посматрао је религију као „душу бездушних околности” или „опијум за народ”. Веровао је да религија опстаје због угњетачких друштвених услова. Када се ови угњетачки и експлоататорски услови униште, религија ће постати непотребна, према Марксу. У исто време, он је на религију гледао као на облик протеста радничке класе против лоших економских услова и отуђења.Raines, John. 2002. "Introduction". Marx on Religion (Marx, Karl). Philadelphia: Temple University Press. pp. 5–6. Денис Тарнер, проучавалац Маркса и историјске теологије, класификовао је Марксове погледе као припадање посттеизму, филозофском ставу који обожавање божанстава сматра у коначници застарелом, али привремено неопходном фазом у историјском духовном развоју човечанства.D. Turner, "Religion: Illusions and liberation", in: Terrell Carver (ed), The Cambridge Companion to Marx (1991), , p. 337.

У свом тумачењу и синтези Маркса, Владимир Лењин је теоретизовао државно одобрену религију као идеолошки апарат буржоазије, а њена места обожавања као институције које пружају оправдање за владајуће идеје радничкој класи, док је задржао Марксов поглед о двострукој улози религије као пролетерског протеста и утехе. Бројне марксистичко-лењинистичке владе у 20. веку, попут Совјетског Савеза након Владимира Лењина и Народне Републике Кине на челу са Мао Цедунгом, спроводиле су државни атеизам како би омогућиле да се „опијум” децентрализује у световном грађанском друштву, у складу са посттеизмом.

Марксистички политички теоретичари и револуционари о религији Карл Маркс и Фридрих Енгелс

Религијски погледи Карла Маркса били су предмет многих тумачења. У делу Критика Хегелове филозофије права из 1843. године, Маркс је навео да је религија концепт који је створио човек и да као такав одражава људске услове. Он је на религију гледао као на „обрнуту свест о свету” која одражава обрнуто, неправедно друштво. Тврдио је да је религија и израз патње и протест против стварне патње. „Религија је уздах потлаченог створења, срце света без срца и душа бездушних околности. Она је опијум за народ”, написао је Маркс. Укидање религије као „илузорне среће” довело би до праве среће, рекла је — али само ако би се људи ослободили угњетачких материјалних услова.

Према Ховарду Зину, „ово нам помаже да разумемо масовну привлачност религијских шарлатана на телевизијском екрану, као и рад теологије ослобођења у спајању душевности религије са енергијом револуционарних покрета у веома сиромашним земљама”. Поједина савремена научна истраживања сугеришу да је сам израз „опијум за народ” дијалектичка метафора, „протест” и „израз” патње.McKinnon, AM. (2005). 'Reading 'Opium of the People': Expression, Protest and the Dialectics of Religion'. Critical Sociology, vol 31, no. 1–2, pp. 15–38 "Opium as Dialectics of Religion: Metaphor, Expression and Protest".Roland Boer in International Socialism. Issue 123 "The full story: on Marxism and religion".

Поједини аутори сматрају рану хришћанску цркву, попут оне описане у Делима апостолским, раним обликом комунизма и религијског социјализма. Они верују да је комунизам био само хришћанство у пракси и да је Исус био први комуниста. Ова веза је истакнута у једном од Марксових раних списа, у којем је написао: „Као што је Христ посредник коме човек поверава сву своју божанственост, све своје религијске везе, тако је и држава посредник коме он преноси цело своје безбожништво, сву своју људску слободу”. Поред тога, Томас Минцер је предводио велики анабаптистички комунистички покрет током Немачког сељачког рата, који је Фридрих Енгелс анализирао у делу Сељачки рат у Немачкој. Марксистички етос који тежи јединству одражава хришћанско универзалистичко учење да је човечанство једно и да постоји само један Бог који не прави разлику међу људима. Тристрам Хант приписује Енгелсу религијско убеђење.

Роланд Бур тврди да Марксово описивање религије као „опијума”, иако сумњичаво према потенцијалу религије да изазива зависност, такође наглашава лековита својства религије слична својствима опијума у западној медицини.

Владимир Лењин У спису Став радничке партије према религији, Лењин је поновио да је религија „опијум за народ” и нагласио да су религија и њене институције инструменти владајуће класе.

Упркос томе, Лењин је у почетку дозвољавао хришћанима и другим верницима да буду у Бољшевичкој партији. Иако је критиковао религију, Лењин је такође посебно пазио да је не укључи у текст Наш програм нити у своје идеолошке циљеве, тврдећи да је верско питање повезано са класном борбом. Нагласио је да је религија производ капитализма и да нам је „јединство у револуционарној борби за стварање раја на земљи важније од јединства пролетерског мишљења о рају на небу”.

Године 1919. Лењин је делимично променио овај став. Одговарајући на питање да ли људи који су учествовали у верским обредима могу остати у партији, Лењин је написао да би их избацио.

Јосиф Стаљин Јавне изјаве Јосифа Стаљина о религији током његових година на месту генералног секретара КПСС биле су ретке. Године 1927, одговарајући на питање делегата америчких синдиката, Стаљин је потврдио да Комунистичка партија мора имати антирелигијску политику. Рекао је да је то зато што се партија залагала за науку, супротстављајући тај став прогону дарвиниста у Америци. Стаљин је такође нагласио важност подривања „реакционарног свештенства које трује умове радничких маса”.

Николај Бухарин и Евгениј Преображенски У својој утицајној књизи Абецеда комунизма, Николај Бухарин и Евгениј Преображенски оштро су иступили против религије, пишући да је „комунизам неспојив са религијском вером”. Међутим, њих двојица су придавали значај стрпљењу, енергији и истрајности према верницима, говорећи да би наметање атеизма људима уназадило покрет против религије. „Ако би црква била прогањана, она би задобила симпатије међу масама, јер би их прогон подсетио на скоро заборављене дане када је постојала веза између религије и одбране националне слободе; то би ојачало антисемитски покрет; и генерално би мобилисало све остатке идеологије која већ почиње да изумире”, написали су.

Анатолиј Луначарски

Богоградитељство је била идеја коју су предложили неки истакнути рани марксисти из бољшевичке фракције Руске социјалдемократске радничке партије. Инспирисана „религијом човечанства” Лудвига Фојербаха, имала је свој преседан у Француској револуцији са „култом разума”. Идеја је предлагала да уместо укидања религије постоји метарелигијски контекст у којем би се религије посматрале првенствено кроз психолошки и друштвени учинак обреда, митова и симболике, у покушају да се та снага искористи за прокомунистичке циљеве, како стварањем нових обреда и симболике, тако и претумачењем постојећих у социјалистичком контексту. Насупрот Лењиновом атеизму, богоградитељи су заузели званичан став агностицизма.Anatoly Lunacharsky (1908). Religion and Socialism. Moscow. p. 20.

Ким Ил Сунг Севернокорејски лидер Ким Ил Сунг писао је о религији у контексту корејске борбе за национално ослобођење од Јапана. У том контексту, Ким је критиковао протестантску хришћанску догму, наводећи да, иако „не постоји закон који спречава вернике да праве револуцију”, њихов изостанак акције довео је до „непружања отпора” и да сами псалми нису могли зауставити јапанске пушке када су „одлучујуће битке” биле неопходне.

Кимови списи се два пута баве метафором „опијум за народ”, оба пута у контексту одговора друговима који се противе сарадњи са верским групама (чонбулгио и чондоизам). У првом случају, Ким одговара да особа „греши” ако верује да се тврдња да је религија „опијум за народ” може применити у свим случајевима, објашњавајући да ако се религија „моли за изрицање божанске казне Јапану и благослов корејске нације”, онда је то „патриотска религија”, а њени верници су патриоте. У другом, Ким наводи да се Марксова метафора „не сме тумачити радикално и једнострано” јер је Маркс упозоравао на „искушење верске фатаморгане, а није се противио верницима уопште”. Пошто се комунистички покрет у Кореји борио за „национално спасење” против Јапана, Ким пише да се свако са сличним циљем може придружити борби и да „чак и верник... мора бити примљен у наше редове без оклевања”.

Религија у марксистичко-лењинистичким државама

Совјетски Савез

Совјетски Савез је био атеистичка државаSabrina Petra Ramet, Ed., Religious Policy in the Soviet Union. Cambridge University Press (1993). p. 4John Anderson, Religion, State and Politics in the Soviet Union and Successor States, Cambridge University Press, 1994, pp 3 у којој је религија углавном одвраћаана, а понекад и тешко прогањана."Anti-religious Campaigns". Према различитим совјетским и западним изворима, више од трећине становника земље и даље је исповедало веру (хришћанство и ислам имали су највише верника). Хришћани су припадали различитим црквама: православној, која је имала највећи број следбеника; католичкој; древноисточним црквама (главном Јерменској апостолској цркви) као и баптистичким и другим протестантским деноминацијама. Већина исламских верника били су сунити (са значајном шиитском мањином, углавном у Азербејџанској ССР), док је јудаизам такође имао много следбеника. Друге религије, које је практиковао релативно мали број верника, укључивале су будизам и шаманизам. Након 1941. године у Стаљиновој ери, верски прогон је знатно смањен. Да би придобила подршку маса током Другог светског рата, Стаљинова влада је поново отворила хиљаде храмова и угасила Савез борбених безбожника. Атеистичка пропаганда се вратила у мањој мери током Хрушчовљеве владе и наставила се на мање строг начин током Брежњевљевих година.

Улога религије у свакодневном животу совјетских грађана увелико је варирала, али су две трећине совјетског становништва биле нерелигиозне. Око половине људи, укључујући чланове владајуће Комунистичке партије и високе државне званичнике, изјашњавало се као атеисти. За већину совјетских грађана религија је деловала неважно. Пре распада крајем 1991. године, званични подаци о религији у Совјетском Савезу нису били доступни. Државни атеизам у Совјетском Савезу био је познат као госатеизам.Protest for Religious Rights in the USSR: Characteristics and Consequences, David Kowalewski, Russian Review, Vol. 39, No. 4 (Oct., 1980), pp. 426–441, Blackwell Publishing on behalf of The Editors and Board of Trustees of the Russian Review

Народна Социјалистичка Република Албанија Енвер Хоџа је прогласио Албанију атеистичком државом.Sang M. Lee writes that Albania was "[o]fficially an atheist state under Hoxha..." Restructuring Albanian Business Education Infrastructure August 2000 (Accessed 6 June 2007) Религија у Албанији била је подређена у интересу национализма током периода националног препорода, када је идентификована као страно пресађивање у албанску културу. Током касног 19. века, као и када је Албанија постала држава, религије су потискиване како би се Албанци боље ујединили. Овај национализам је такође коришћен за оправдање комунистичког става државног атеизма између 1967. и 1991. године.Representations of Place: Albania, Derek R. Hall, The Geographical Journal, Vol. 165, No. 2, The Changing Meaning of Place in Post-Socialist Eastern Europe: Commodification, Perception and Environment (Jul., 1999), pp. 161–172, Blackwell Publishing on behalf of The Royal Geographical Society (with the Institute of British Geographers) Ова политика је углавном примењивана и осећена унутар граница данашње албанске државе, што је произвело нерелигиозну већину међу становништвом.

Народна Република Кина