Након завршетка Другог светског рата 1945. године, припадници фашистичког, ултранационалистичког и геноцидног усташког режима пале Независне Државе Хрватске (НДХ) — нацистичке марионетске државе — побегли су са Балкана како би избегли затвор и погубљење од југословенских партизана. Уз помоћ западних власти, које су с почетком Хладног рата благонаклоно гледале на њихов изразити антикомунизам, хиљаде припадника овог режима емигрирале су у друге земље, укључујући и Аустралију.
Упркос томе што је послератна влада Роберта Мензиса (1949—1966) знала да су усташе одговорне за спровођење геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима, као и за убиства антифашистички настројених Хрвата, омогућено им је да добију држављанство и да се организују током 1950-их и 1960-их година. Они су са територије Аустралије финансирали и организовали различите терористичке активности у земљи и иностранству са циљем дестабилизације Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.
Након обрачуна са усташким активностима у Аустралији после 1972. године, њихово учешће у оружаним акцијама већих размера углавном је престало. Међутим, снажна инфилтрација усташке идеологије у хрватско-аустралијску заједницу значајно је допринела стварању неоусташких паравојних јединица које су активно коришћене током Рата у Хрватској почетком 1990-их. Ове јединице су учествовале у масовним убиствима цивила током тог сукоба.
Чак и након проглашења хрватске независности 1991. године, десничарска усташка идеологија опстала је као значајан део јавног живота хрватске дијаспоре у Аустралији и у 21. веку. Портрети усташког вође Анте Павелића, познатог као Поглавник, и даље се јавно излажу, док се усташки slogan „За дом спремни” фашистичким салутирањем редовно узвикује у друштвеним и спортским клубовима и на догађајима у Аустралији.
Позадина Усташе су формиране 1929. године као фашистичка и ултранационалистичка организација под вођством Анте Павелића. Идеологија покрета била је мешавина фашизма, тероризма и хрватског ултранационализма, која је позивала на стварање расно „чисте” хрватске државе и спроводила геноцид над Србима, Јеврејима и Ромима.
мини|275px|Адолф Хитлер на састанку са Антом Павелићем Током Другог светског рата, Адолф Хитлер је извршио инвазију на Југославију, након чега је успостављена нацистичка марионетска држава Независна Држава Хрватска (НДХ). Павелић је постављен за Поглавника ове државе, и од 1941. до 1945. године усташки режим је убио на стотине хиљада Срба, Јевреја и Рома.
Капитулацијом Немачке, завршетком Другог светског рата и успостављањем социјалистичке Југославије 1945. године, усташки покрет се заједно са својом државом потпуно распао. Многи чланови усташа су побегли у Италију или су били заробљени и погубљени од стране југословенских партизана под вођством Јосипа Броза Тита. Неке од усташа које су успеле да стигну до италијанских кампова за расељена лица или су стављене под заштиту Ватикана, савезничке власти су помогле да емигрирају ван Европе у земље у којима се њихов радикални антикомунизам сматрао потенцијалним ресурсом у хладноратовској геополитици. Овај процес је назван „Пацовски канали”, а Аустралија је постала једно од одредишта за одбегле чланове усташког режима.
Почеци усташа у Аустралији Људи хрватског порекла мигрирали су у Аустралију још од краја 19. века. Када су усташе дошле на власт као нацистичка марионетска држава 1941. године, локалне вође хрватских исељеника у Аустралији јавно су осудиле Анту Павелића и његове фашисте. Међутим, како је усташама омогућен улазак у Аустралију од краја 1940-их, ови антифашистички гласови су убрзо утишани приливом десничарских нацистичких сарадника, од којих су неки били директно одговорни за ратне злочине.
Године 1950. неколико истакнутих усташких личности стигло је у Аустралију као имигранти. Међу њима су били Ђујо Крпан, Љубомир Вуина, Фабијан Ловоковић и Срећко Ровер. Крпан је био усташки полицијски иследник који је учествовао у убиству стотина људи у региону Лике. Аустралијска безбедносно-обавештајна организација (ASIO) је била упозната са овим чињеницама, али му је због његовог антикомунистичког ангажмана дала позитивну процену и доделила му аустралијско држављанство 1955. године.
мини|140px|Љубомир Вуина Вуина је био из Сарајева, где је постао пуковник у Црној легији, злогласној јединици одговорној за масовне злочине над цивилима и смрт хиљада људи у концентрационим логорима под њиховом контролом. Вуина је био један од оснивача Клуба Хрватска у Аделаиди 1950. године, а аустралијске власти су процениле да је до 1952. око 250 чланова овог клуба било повезано са усташама. ASIO је касније дозволио Вуини да покрене новине и организује паравојну обуку. Вуина је добио држављанство и преселио се у источна предграђа Сиднеја, где је умро 1999. године. До краја живота остао је поносан на своје време проведено у Црној легији и сматрао да би та јединица требало да буде заступљена на парадама поводом Дана Анзака. Иронично, Савез враћених бораца Аустралије је дуги низ година дозвољавао представницима српског равногорског покрета (Четници) да марширају на парадама поводом Дана Анзака широм земље.
мини|Састанак ХОП-а у Аустралији током 1960-их са Фабијаном Ловоковићем и Ивицом Кокићем на челу стола Ловоковић је био вођа Усташке младежи који је емигрирао у Сиднеј 1950. године и поново покренуо лист Спремност, главне новине НДХ. Такође је основао аустралијски огранак Хрватског ослободилачког покрета (ХОП). ХОП је био водећа послератна усташка организација, коју је основао сам Поглавник, Анте Павелић, 1957. године. Ловоковић се сматрао вођом усташа у Аустралији, али је одбацивао личную одговорност за војну обуку и насиље. Године 1967. Ивица Кокић, бивши капетан у усташкој војсци који је заузео истакнуту улогу у аустралијској државној служби, постављен је за вођу ХОП-а у Аустралији.
Среćко Ровер је био члан Усташке надзорне службе (УНС) под контролом Гестапоа у Сарајеву и предводио је покретну јединицу за ликвидације која је ишла од села до села, хапсећи и убијајући људе које су сматрали непријатељима. До краја рата био је у личном обезбеђењу Анте Павелића и поручник у усташкој војсци. Након колапса НДХ, заробљен је од стране Савезника и искоришћен за организовање субверзивних напада на комунистичке партизане у оквиру групе Крижари. Већина ових мисија је пропала, а Ровер се 1947. године нашао у логорима за расељена лица у Италији, где је постао полицајац Међународне организације за избеглице. У тој улози је успео да уговори своју емиграцију у Аустралију и организовао пребацивање других усташа у ту земљу.
мини|140px|Срећко Ровер По доласку у Аустралију, Ровер се настанио у Мелбурну, где је 1953. учествовао у оснивању фудбалског клуба Мелбурн Кроација (Melbourne Croatia) и добио држављанство 1956. године. Године 1957. основао је аустралијски огранак Хрватског народног отпора (ХНО), који је представљао радикалније крило усташа, вођено из Шпаније од стране злогласног команданта концентрационог логора Јасеновац, Вјекослава „Макса” Лубурића. Аустралијске власти су поново дозволиле усташама да се организују и отворено промовишу своју идеологију; усташком низу возила чак је дозвољено да учествује на фестивалу Мумба (Moomba) у Мелбурну 1962. године.
Други значајни чланови усташа који су емигрирали у Аустралију у овом раном периоду били су Славко Трухли, Драгутин Спориш и Јосип Бабић. Ови људи су помогли да се оснују различите параванске организације, укључујући Хрватско добротворно друштво и Аустралијско-хрватско удружење. ASIO је ова удружења сматрао изразито проусташким, оцењујући их као центре за регрутацију и снабдевање усташа.
Године 1961. Геза Пашти, Јуре Марић и Јосип Сенић основали су у Аустралији Хрватско револуционарно братство (ХРБ), уз касније учешће свештеника Рока Ромаца (псеудоним Стјепан Освалди-Тот) и Среćка Ровера. Ова организација је била оригинално аустралијска творевина и имала је кључну улогу у организовању бомбашких напада и оружаних упада, како у Аустралији тако и у иностранству.
Организоване терористичке активности 1960-их Антикомунистички фанатизам природно се уклопио у политичке ставове владајуће Либералне странке под Робертом Мензисом и саме службе ASIO под Чарлсом Спрајем. То је усташама дало значајну слободу и заштиту да организују терористичке активности на аустралијском тлу. Размера те слободе постала је јасна у априлу 1963. године када су објављене фотографије усташких војних вежби у близини Водонге. Фотографије усташа у војним униформама, наоружаних пушкама Аустралијске армије док седе на аустралијском оклопном возилу, изазвале су буру коју је Либерална странка одбацила као обичан „пикник”. Новине Спремност су међутим то описале као петодневну паравојну обуку, величајући је песмом под насловом „Песма за тероризам”. Усташки кампови за обуку основани су и у Тамби Амбију у Новом Јужном Велсу, где је обуку водио Деже Шаги, бивши мађарски припадник нацистичке специјалне јединице Бранденбург и Француске легије странаца.
У јулу 1963. године, група од девет хрватско-аустралијских чланова ХРБ-а ухваћена је током извођења тајних операција у Југославији са планом да изврше атентате на локалне званичнике и подигну устанак. Ова група је названа „Хрватска деветорица”, а њихова операција је носила шифровани назив „Операција Кенгур”. Двојица чланова, Станко Здрилић и Мирко Фумић, били су аустралијски држављани из Мелбурна, док је Јосип Облак био секретар хрватског друштва у Волонгонгу. Сви су прошли обуку у усташким камповима у Новом Јужном Велсу под контролом ХОП-а. На суђењу у Југославији проглашени су кривима и осуђени на затворске казне од 6 до 14 година. Верује се да су Облак и Илија Толић касније умрли током издржавања казне.
мини|Суђење „Хрватској деветорици” 1964. године, са шесторицом оптужених у првом реду Додатне насилне усташке активности спровођене су и унутар Аустралије, а главна мета биле су присталице федеративне Југославије. У мају 1964. године, члан ХРБ-а Томислав Лесић покушао је да испоручи бомбу у коферу југословенском конзулату у Сиднеју, али је бомба прерано детонирала, услед чега је остао без обе ноге и са тешким оштећењем вида. Усташе у Мелбурну су претиле да ће бомбардовати полицијске станице и пуцати на полицајце ако буду истраживани. У Сиднеју и Мелбурну, куће људи за које се претпостављало да су комунисти су бомбардоване или обијане, при чему су укућани повређивани и мучени. Разни југословенски скупови такође су бомбардовани у Џилонгу и Фицроју. Водеће усташке фигуре повезане са овим нападима, укључујући Јосипа Сенића и Амброза Андрића, су ухапшене. Када је Андрићу суђено због пребијања једног Југословена, Срећко Ровер му је пружио подршку у судници носећи значку усташког Гестапоа.
Бомбашки напади су се наставили и 1967. године, са великим нападом на југословенски конзулат у Сиднеју и неколико напада на састанке југословенских удружења, укључујући и напад хемијском бомбом у облику оловке који је унаказио дечаково лице. Године 1968. усташе су покушале да спале југословенски конзулат у Сиднеју, при чему је савезни министар финанција из Либералне странке, Вилијам Макмехон, стао на страну паликућа, називајући их „добрим момцима”.
Југословенска влада је предузела активнији приступ према усташама у Аустралији користећи своју службу безбедности (УДБА), која је ликвидирала водеће чланове ХРБ-а Гезу Паштија и Јосипа Сенића током њихових боравака у Европи 1965. односно 1972. године.
Повећање екстремизма од 1969. до 1973. Од 1969. до 1973. године, усташке операције у Аустралији значајно су порасле и по броју и по нивоу насиља. То се поклопило са појавом Хрватског прољећа, покрета унутар Југославије за већу аутономију Хрватске. У овом периоду усташком покрету у Аустралији приписано је укупно око 60 напада, а власти су и даље биле неспремне или невољне да их зауставе. Додатни разлог за овај талас насиља било је убиство геноцидног вође ХРБ-а Макса Лубурића у Шпанији 1969. године. Више од 60 Лубурићевих присталица демонстрирало је испред амбасаде Југославије у Канбери након његовог убиства.