Феминизам становишта () је теорија која сугерише да би феминистичке друштвене науке требало да се практикују са становишта жена или одређених група жена, будући да неки научници (нпр. Патриша Хил Колинс и Дороти Смит) сматрају да су оне боље опремљене за разумевање одређених аспеката света. Феминистичка или женска епистемологија становишта предлаже да женска искуства буду полазна тачка, као додатак, а понекад и уместо мушких.
Преглед Дороти Смит, предајући на Универзитету Калифорније у Берклију када је женски покрет био у својим раним фазама, посматрала је искуство женских академика и почела да истражује животне приче ових жена. Као феминисткиња инспирисана делима Карла Маркса, Смитова је усмерила своју пажњу на развој „социологије за жене”. Она је утемељила феминистичку теорију становишта, која је посматрала друштвени свет из перспективе жена у њиховим свакодневним световима и начина на које жене друштвено конструишу своје светове. Према теорији коју је Ненси Хартсок поставила 1983. године, феминизам становишта је утемељен у марксизму. Хартсокова је тврдила да би феминистичко становиште могло да се изгради на основу Марксовог разумевања искуства и да се користи за критику патријархалних теорија. Стога је феминистичко становиште кључно за испитивање системског угњетавања у друштву за које феминисткиње становишта тврде да обезвређује женско знање. Феминизам становишта заступа тезу да, будући да се животи и улоге жена у готово свим друштвима значајно разликују од мушких, жене поседују другачију врсту знања. Њихов положај као подређене групе омогућава женама да виде и разумеју свет на начине који су другачији и који представљају изазов постојећој конвенционалној мудрости која је пристрасна ка мушкарцима.
Феминизам становишта уједињује неколико феминистичких епистемологија. Теоретичарке феминизма становишта покушавају да критикују доминантне конвенционалне епистемологије у друштвеним и природним наукама, као и да одбране кохерентност феминистичког знања.
Првобитно, феминистичке теорије становишта бавиле су се положајем жена у полној подели рада. Теоретичарке становишта, попут Доне Харавеј, настојале су да прикажу становиште као „појам ситуационог знања ... како би се супротставиле очигледном релативизму теорије становишта”.
Ова теорија се сматра потенцијално радикалном због фокуса на моћ и чињенице да доводи у питање идеју о „суштинској истини”, посебно хегемонијску стварност коју стварају, преносе и намећу они на власти.
Успостављање становишта Међу теоретичаркама феминизма становишта постоји сагласност да становиште није само перспектива која се заузима самом чињеницом да је неко жена. Док се перспектива заузима на основу нечије друштвено-историјске позиције и може пружити полазну тачку за настанак становишта, становиште се стиче кроз искуство колективне политичке борбе, борбе која захтева и науку и политику. Иако и доминантни и доминирани заузимају перспективе, доминирани имају много бољу позицију за постизање становишта. Међутим, то не значи да они који заузимају немаргинализоване перспективе не могу помоћи у постизању заједничке критичке свести у односу на ефекте структура моћи и епистемичке производње. На пример, велики део конвенционалних научних истраживања производи знање схваћено кроз мушки пристрасне погледе на свет који изолују жене од њихове сопствене стварности. Само кроз такве борбе можемо почети да сагледавамо испод привида који ствара неправедан друштвени поредак, ка стварности о томе како је тај друштвени поредак заправо конструисан и одржаван. Ова потреба за борбом наглашава чињеницу да феминистичко становиште није нешто што свако може имати једноставно тако што ће га присвојити. Оно представља достигнуће. Становиште се у том погледу разликује од перспективе, коју свако може имати једноставно „отварањем очију”.
Снажна објективност и однос према феминизму становишта Према речима Ненси Нејплс,
Нејплсова је такође навела да је Хардингова тврдила како знање произведено са тачке гледишта подређених група може понудити снажнију објективност због њихове повећане мотивације да разумеју ставове или перспективе оних на позицијама моћи. Научник који приступа истраживачком процесу са становишта снажне објективности заинтересован је за производњу знања за употребу, као и за откривање односа моћи који су скривени у традиционалним процесима производње знања. Снажна објективност признаје да је производња моћи политички процес и да ће већа пажња посвећена контексту и друштвеној локацији произвођача знања допринети етичнијем и транспарентнијем резултату.
Џозеф Раус каже,
Црни феминизам Црна феминистичка мисао је збирка идеја, списа и уметности која артикулише становиште црних жена из афричке дијаспоре и за њих. Црна феминистичка мисао описује црне жене као јединствену групу која постоји на „месту” у друштвеним односима САД-а где интерсекцијски процеси расе, етничке припадности, рода, класе и сексуалне оријентације обликују индивидуалну и колективну свест, самоодређење и деловање црних жена.Few, L. A. (2007). Blackwell Encyclopedia of Sociology. Као теорија становишта, црна феминистичка мисао концептуализује идентитете као органске, флуидне, међузависне, вишеструке и динамичне друштвено конструисане „локације” унутар историјског контекста. Црна феминистичка мисао је утемељена на историјском искуству црних жена са ропством, покретима против линчовања, сегрегацијом, покретима за грађанска права и Црну моћ, сексуалном политиком, капитализмом и патријархатом. Карактеристична начела савремене црне феминистичке мисли укључују: (1) уверење да самостално ауторство и легитимизација делимичног, потчињеног знања представља јединствено и разнолико становиште црних жена; (2) искуства црних жена са вишеструким угњетавањима резултирају потребама, очекивањима, идеологијама и проблемима који се разликују од оних код црних мушкараца и белих жена; и (3) црна феминистичка свест је концепт који се стално развија. Црна феминистичка мисао демонстрира растућу моћ црних жена као носилаца знања. Приказујући Афроамериканке као самодефинисане, самосталне појединке које се суочавају са расним, родним и класним угњетавањем, афроцентрична феминистичка мисао говори о важности коју знање има у оснаживању угњетаваних људи. Једна карактеристика црне феминистичке мисли је инсистирање на томе да и промењена свест појединаца и друштвена трансформација политичких и економских институција представљају суштинске састојке за друштвене промене. Ново знање је важно за промену обе димензије.Collins, P. H. (1990). Black Feminist Thought: Knowledge, Consciousness, and the Politics of Empowerment. Boston: UnwinHyman.
Тина Кампт користи теорију становишта да испита наратив афронемачког писца Ханса Хаука у својој књизи Други Немци (енгл. ).
Први пут представљено од стране Патрише Хил Колинс, црно феминистичко становиште је познато као колективна мудрост оних који имају сличне перспективе из подређених група друштва. Колинсова нуди два главна тумачења свести угњетаваних група. Прво тврди да се они који су угњетавани поистовећују са доминантним групама и стога немају ефективно самостално тумачење сопственог угњетавања. Други приступ претпоставља да су подређени „мање људи” од оних изнад њих, што их чини мање способним да разумеју и говоре о сопственим искуствима. Иако црне жене могу имати заједничка искуства, то не имплицира да су све црне жене развиле иста размишљања. Црна феминистичка теорија становишта има за циљ да подигне свест о овим маргинализованим групама и понуди начине за побољшање њиховог положаја у друштву.
Иако слична на неке начине, црна феминистичка теорија становишта има многе разлике у поређењу са оригиналним теоријама Дороти Смит и Ненси Хартсок о теорији становишта. Црно феминистичко становиште тврди да се знање стечено о појединцу или другим групама у друштву добија из више фактора повезаних са њиховим историјским положајем у друштву. Црне жене нуде алтернативну позицију која открива репрезентацију других из другачије перспективе. Феминистичка теорија становишта има за циљ да призна различитост жена прихватањем ставова других угњетаваних група жена.
За разлику од оних у привилегованим друштвеним групама, црне жене имају приступ знању о свима, од најугњетаванијих до најпривилегованијих. То је због чињенице да су одређене реалности угњетавања невидљиве онима који су у доминантним групама јер не доживљавају то угњетавање на исти начин као угњетавана група. Привилегована група може бити потпуно несвесна како њихови поступци могу утицати на подређену групу. Црне жене, с друге стране, имају бољу перспективу (другачије становиште) из директног искуства и могу понудити сугестије за помоћ другим маргинализованим групама нашег друштва. Ово становиште црних жена се такође може посматрати као „рачваста свест” (енгл. ), што је способност сагледавања ствари како из перспективе доминантних тако и из перспективе угњетаваних и, према томе, сагледавања обе перспективе.
Немају све жене, међутим, потпуно иста искуства. Због тога, не постоји јединствено становиште свих жена. Ово је довело до развоја црне феминистичке епистемологије. Патриша Хил Колинс је прва представила идеју црне феминистичке епистемологије рекавши да она произилази из личног искуства црних жена које се суочавају и са расизмом и са сексизмом. Она користи ову епистемологију да оснажи црне жене да задрже сопствену контролу. Она их описује као „аутсајдере изнутра”. Под овим мисли да су црне жене искусиле довољно изнутра да разумеју где се налазе у друштвеном смислу, док истовремено имају довољно дистанце од доминантних група да понуде критику.
Хајди Мирза такође нуди анализу црне феминистичке теорије становишта рекавши да се нови дијалози формирају из јединствене перспективе црних феминисткиња. Мирза препознаје да су црне жене понекад познате као „друге” и нуди свој термин рекавши да имају статус „трећег простора” између маргина расе, рода и класе. Мирза сугерише да у овом простору „нема званичног језика и дискурса. Због тога су црне жене стављене у позицију 'активних агената' и одговорне су да поделе своју перспективу и понуде нове увиде.”
Тек у другој половини 1990-их година већи фокус је стављен на црне жене. Почео је да се појављује одређени број филмова и објављених дела од стране црних жена и о њима. Ово је означило важну транзицију из претходних година када су једина дела која су објављивана или приказивана на екрану била дела доминантнијих група. Једина дела црних жена која су призната пре овог времена су она из раног деветнаестог века. Дела Мери Принс (1831) и Мери Сикол (1837) су данас познатији списи. Осим тих неколико, следеће значајно објављено дело појавило се тек са Силвијом Винтер (1962) и Мариз Конде (1988), остављајући празнину од преко 120 година са мало или нимало дела црних жена. Ова празнина показује колико су црне жене биле немоћне у тржишној позицији. Иако данас видимо све више дела црних жена у нашем друштву, и даље постоји недостатак контроле и ограничен утицај на њихова дела; морају бити ограничене на одређене области како би имале било какву прилику и публикацију.
Критика Критика феминизма становишта дошла је од стране постмодерних феминисткиња, које тврде да не постоји конкретно „женско искуство” из којег би се конструисало знање. Другим речима, животи жена кроз простор и време су толико разноврсни да је немогуће генерализовати њихова искуства. Феминизам становишта је донекле апсорбовао ову критику (види испод).
Савремени феминизам становишта Многе феминисткиње становишта сада признају да је због многих разлика које деле жене немогуће тврдити да постоји једно јединствено или универзално „женско искуство”. Будући да се сексизам не дешава у вакууму, важно је сагледати га у односу на друге системе доминације и анализирати како ступа у интеракцију са расизмом, хомофобијом, колонијализмом и класизмом у „матрици доминације”.