Мутуализам је анархистичка школа мишљења и економска теорија која се залаже за радничку контролу над средствима за производњу, слободно тржиште састављено од појединачних занатлија, самосталних занатских радњи и радничких задруга, као и имовинска права заснована на заузимању и коришћењу. Као заговорници радна теорије вредности и радне теорије имовине, мутуалисти се противе свим облицима економске ренте, профита и неноминалне камате, за које сматрају да почивају на експлоатацији рада. Мутуалисти теже изградњи економије без акумулације капитала или концентрације власништва над земљиштем. Такође подстичу успостављање радничког самоуправљања, за које предлажу да се подржи издавањем мутуалног кредита преко мутуалних банака, са циљем стварања федералног друштва.
Мутуализам има корене у утопијском социјализму Роберта Овена и Шарла Фуријеа. Први практични израз развио се кроз експерименте у заједницама Џозаје Ворена у Сједињеним Америчким Државама, које је основао према принципима праведне трговине засноване на систему радна бонова. Мутуализам је у свеобухватну економску теорију први формулисао француски анархиста Пјер Жозеф Прудон, који је предложио укидање неједнаке размене и успостављање новог економског система заснованог на реципроцитету. Да би успоставио такав систем, предложио је стварање „Народне банке” која би издавала мутуални кредит радницима и временом заменила државу; иако су његови сопствени покушаји да успостави такав систем сузбијени након државног удара у Француској 1851. године.
Након Прудонове смрти, мутуализам је изгубио популарност унутар европског анархистичког покрета и временом је редефинисан у супротстављености према анархокомунизму. Прудонову мисао су уместо тога преузели амерички индивидуалисти, који су постали блиско идентификовани са мутуалистичком економијом. Џошуа К. Ингалс и Вилијам Бачелдер Грин развили су мутуалистичке теорије вредности, имовине и мутуалног кредита, док је Бенџамин Такер разрадио мутуалистичку критику капитализма. Амерички мутуалиста Дајер Лам покушао је да премости јаз између комунистичких и индивидуалистичких анархиста, али су се многи из ове друге групе на крају одвојили од анархистичког покрета и пригрлили десничарску политику.
Мутуалистичке идеје касније су примењене у системима локалне размене и трговине и моделима алтернативних валута, али је сам правац пао у заборав током 20. века. Појава интернета изазвала је обновљено интересовање за мутуалистичку економију, посебно након објављивања нових радова о овој теми америчког либертаријанског теоретичара Кевина Карсона.
Историја Порекло Према Петру Кропоткину, корени мутуализма леже у догађајима Француске револуције, посебно у федералистичкој и директнодемократској структури Париске комуне. Темељи мутуалистичке економске теорије леже у радикализму енглеског социјалисте Томаса Спенса. Позивајући се на Библију, као и на либерална дела Џона Лока и Џејмса Харингтона, Спенс је позивао на укидање приватне својине и за радничку контролу производње путем радничких задруга. Термин „мутуализам” први пут је употребљен током 1820-их; изворно је дефинисан као синоним за појмове као што су „узајамна помоћ, реципроцитет и фер-плеј”. Године 1822. француски утопијски филозоф Шарл Фурије употребио је израз „конвергентни сложени мутуализам” (), како би описао облик прогресивног образовања прилагођен Мониторијалном систему ученика-наставника.
Овенизам и Џозаја Ворен мини|десно|alt=Портрет Џозаје Ворена|Џозаја Ворен, следбеник овенизма који је организовао неке од првих мутуалистичких експеримената Мутуалистичку платформу Томаса Спенса преузео је Роберт Овен, а овенизам је постао пионирска снага у историји задружног покрета. До 1826. године, термин „мутуализам” користили су чланови Овенове утопијске заједнице Њу Хармони у Индијани, како би предложили децентрализованији и либертаријанскији пројекат. Следеће године, Џозаја Ворен је напустио Њу Хармони и основао „Продавницу времена у Синсинатију” (Cincinnati Time Store), која се заснивала на његовим идејама о „праведној трговини”. Овај систем је поставио цену као границу трошкова и успоставио размену засновану на радним боновима. У складу са својим мутуалистичким принципима, Ворен је одбио да значајно прошири свој посао, одржавајући једнаку размену између трговца и купца. Надао се да ће продавница временом постати језгро за оснивање „мутуалистичког села”.
Након што ју је водио три године, у мају 1830. Ворен је одлучио да ликвидира Продавницу времена у покушају да реализује свој план о изградњи мутуалистичког села у Охају. Ово је привукло пажњу Роберта Овена, који је предложио да уместо тога изграде мутуалистичку заједницу у држави Њујорк, али тај пројекат никада није остварен. Ворен је одлучио да одложи оснивање своје мутуалистичке колоније до 1833. године. Претходне године провео је скицирајући добровољачку структуру планиране заједнице, заједно са другим потенцијалним члановима. Основали су своју анархистичку заједницу у округу Таскаравас у Охају, али је она била кратког века, јер их је епидемија грипа приморала да напусте село до 1835. године. Ворен се вратио у Њу Хармони, где је основао још једну Продавницу времена, али је наишао на малу подршку осталих чланова заједнице те ју је затворио у марту 1844. године. Ипак, његове мутуалистичке идеје преузели су други радикали тог периода, при чему су Џорџ Хенри Еванс и његово Удружење за реформу земљишта заступали мутуалистичке аргументе против концентрације власништва над земљиштем.
Ворен се вратио у Охајо, где је 1847. године основао мутуалистичку заједницу Јутопија, преузевши је од раније фуријеристичке заједнице која је основала насеље. Заједница је усвојила радне бонове као своју валуту и посветила се економији праведне трговине, где је цена била ограничена трошковима. Јутопија је порасла на око стотину становника и основала разна предузећа, показујући Ворену потенцијал његових економских принципа децентрализације. До 1850-их, сам Ворен се преселио из Охаја и основао Утопијску заједницу Модерна времена на Лонг Ајленду у Њујорку, али су његови мутуалистички експерименти почели да опадају избијањем Америчког грађанског рата. Воренове мутуалистичке заједнице Јутопија и Модерна времена трајале су укупно двадесет година, на крају се развивши у традиционална села са само мањим мутуалистичким тенденцијама.
Прудонова формулација мини|десно|alt=Портрет Пјера Жозефа Прудона|Пјер Жозеф Прудон, први самопроглашени анархиста и главни заговорник мутуализма Термин „мутуалиста” усвојили су 1828. године канути (свилари) из Лиона, који су предводили серију устанака током 1830-их. У исто време, млади француски активиста Пјер Жозеф Прудон почео је да се привлачи Фуријеовом утопијском социјализму; до 1843. године, Прудон се придружио мутуалистима у Лиону. Усвајање израза „мутуалиста” од стране Прудона и његов развој анархизма довели су до промене у његовом значењу и разумевању.
Прудон је сматрао „узајамност” (или „размену у натури”) централним делом своје економске теорије. У свом делу Систем економских противречности (1846), Прудон је узајамност описао као синтезу „приватне својине и колективне својине”. Мутуалистички принцип реципроцитета пружио је основу за све његове предложене институције, укључујући узајамну помоћ, мутуални кредит и мутуално осигурање. Прудон је савршеним изразом узајамности сматрао синалагматични уговор једнаке размене између једнаких појединаца. Прудон је сматрао да је неједнака размена у корену експлоатације рада и веровао је да заиста слободно тржиште треба да буде изграђено на реципроцитету, без принуде. Закључио је да би у таквим условима трговина напредовала ка једнакој размени, где вредност производа или услуге одражава само трошкове њене производње. Замишљао је евентуално „одумирање државе” и њену замену системом економских уговора између појединаца и колектива.
Прудон је тврдио да приватна својина представља облик крађе, јер сопственици користе своју титулу да би извлачили радну вредност од других, или како је то карактерисао: „сопственик њење тамо где није сејао”. За Прудона, најамни рад је представљао присвајање вредности колективне производње, при чему је капиталиста од својих радника убирао економску ренту у облику профита. Прудонове антикапиталистичке економске теорије стајале су у оштрој супротности са либералним економистима тог времена, као што су Фредерик Бастија и Хенри Чарлс Кери, који су бранили власнике земљишта и капиталисте од захтева радника. Прудон је тврдио да землопоседници и капиталисти не доприносе ништа производњи, и да је њихов једини захтев да то чине спречавање приступа средствима за производњу.
Након Француске револуције 1848. године, Прудон је почео детаљније да разрађује свој предлог за „Народну банку”. сматрао је да би таква банка могла гарантирати мутуални кредит свим радницима, омогућавајући им да производ свог рада ставе под колективно власништво свих који су учествовали у производњи. Након што је изабран у Уставотворну скупштину, Прудон лобирао за преображај Банке Француске у такву „Народну банку”; предложио је да би каматна стопа од 2—3% била довољна да покрије све јавне трошкове и да би омогућила укидање пореза. Прудонова „Народна банка” је била званично регистрована, али никада није успела да се успостави у пракси, јер је Прудон ухапшен и затворен након доласка на власт Луја Наполеона Бонапарте. У свом последњем покушају да напише свеобухватни мутуалистички програм, О политичком капацитету радничке класе (1865), Прудон је предложио успостављање „мутуалистичког система” радничког самоуправљања.
Анархизам и Прва интернационала Током раних 1860-их, француски анархистички покрет почео је да развија организованији облик, оснивајући синдикате и системе мутуалног кредита инспирисане Прудоновим мутуалистичким теоријама. Пред крај живота, сам Прудон је постао опрезнији у коришћењу термина „анархиста” и уместо тога се називао „федералистом”; његови следбеници су такође избегавали ознаку „анархиста”, уместо тога називајући себе „мутуалистима” према његовом принципу узајамне размене. Након Прудонове смрти 1865. године, његови мутуалистички следбеници помогли су у оснивању Међународног удружења радника (IWA / Прва интернационала).
мини|десно|alt=Портрет Михаила Бакуњина|Михаил Бакуњин, вођа антиауторитарне фракције у Првој интернационали, који је тврдио да је његов колективистички анархизам наставак прудоновског мутуализма У првим годинама Интернационале, организација је била претежно мутуалистичка, што се огледало у њеним уговореним захтевима током Женевског конгреса 1866. и Лозанског конгреса 1867. године. Међутим, наредних година француски мутуалисти су почели да губе контролу над организацијом у корист руских и немачких комуниста са седиштем у Белгији, а мутуализам су постепено потиснуле друге анархистичке школе мишљења. До краја 1860-их, француска секција Интернационале се већ удаљавала од мутуализма, при чему су је Ежен Варлен и Беноа Малон убедили да усвоји платформу колективизма Михаила Бакуњина; сам Бакуњин сматрао је своје колективистичке теорије „прудонизмом, знатно развијеним и доведеним до свог крајњег закључка”.
Иако инспирисан Прудоновим аргументима за федерализам, Бакуњин је раскинуо са његовом мутуалистичком економијом и залагао се уместо тога за заједничко власништво над земљиштем. До 1870-их, како су се поделе између марксиста и антиауторитараца у Интернационали заоштравале, прудоновски мутуализам је постепено губио свој преостали утицај; иако је наставио да бележи мање развоје код колективиста као што су Сезар Де Пап и Клод Пелетије, као и у програму Париске комуне 1871. године. Када се Интернационала коначно поделила, чланови антиауторитарне фракције су полако усвојили „анархизам” као назив за своју филозофију.