Модерна љубав () јесте низ од педесет сонета од по 16 стихова о пропасти једног брака који је написао Џорџ Мередит. У питању је епизодни поетски наратив који је описан као „новела у стиху”. Ранији радни наслови за ову збирку били су „Љубавни спој” () и „Трагедија модерне љубави” ().Modern Love and Poems of the English Roadside, Yale University, 2013, Увод Први пут се појавила 1862. године као део збирке Модерна љубав и песме са енглеских путева (), коју је објавио издавач Чапман и Хол,Доступно на Google Books а затим тридесет година касније, са мањим изменама, у издању Макмилана.Modern Love: A Reprint, to which is Added, The Sage Enamoured and the Honest Lady
Контекст Модерна љубав делимично одражава Мередитово сопствено разочарање након што га је супруга Мери Елен, удовица и ћерка Томаса Лава Пикока, оставила због сликара Хенрија Волиса са којим је добила дете. Песма, међутим, није написана све до њене смрти 1861. године, те се не може сматрати строго аутобиографском. Иако се емотивно можда ослања на прошла осећања, детаљи у радњи се умногоме разликују од биографских искустава Мередита и његове супруге. У песми пар схвата да њихов брак не функционише, али заједнички стварају друштвени привид који сугерише супротно. Након тога, и одвојено, упуштају се у ванбрачне сексуалне везе, али се на крају поново мире. Када овај покушај спасавања везе пропадне, супруга се отрује.
Мередит је своје дело описао једном саговорнику као „сецирање сентименталне страсти ових дана”.Letters of George Meredith, Richard West. 1912: Писмо Огастусу Џесопу, 20. 9. 1862., том 1, стр. 156. Појавило се у контексту других великих викторијанских приказа савремених односа, попут дела Аурора Ли (1856) Елизабет Барет Браунинг и Анђео у кући (1854/1862) Ковентрија Патмора. У његовом библиографском репринту Мередитове песме из 1891. године, међутим, оно што је Томас Берд Мошер сматрао значајним било је то што је дело уследило убрзо након медијевализујућих дела попут Одбране Гиневре (, 1858) Вилијама Мориса, стихованих драма Мајка краљица () и Розамунд (, 1860) Алџернона Чарлса Свинберна и превода Рани италијански песници (, 1861) Дантеа Габријела Росетија.Modern Love, Портланд (Мејн), 1891, стр. 8 Али чини се да Мередит заузима средишњи положај, јер док је његова прича о пропалом браку смештена у данашњицу, његова поетска форма, чести архаизми и иронично обраћање којим завршава сонет 30 — „Госпођо, ово је мој Сонет вашим очима” — подсећају на елизабетанске љубавне сонетне венце. А ово је, према мишљењу једне критичарке, доказ мајсторског начина на који Мередит усклађује форму са садржајем кроз целу песму „понављајућим супротстављањем искрености и извештачености”.
Што се тиче форме, сваки „сонет” се састоји од четири сета интерно римованих катрена, где последњи катрен или сумира ток песме или служи као прекретница која усмерава значење у новом правцу. На овај начин оквирно одговара последњем двостиху конвенционалног шекспировског сонета. Мередиту је у то време сугерисано да је форма моделована према италијанском сонету са репом (), и иако је он одбацио овај покушај проналажења ортодоксног порекла за његово дело, о тој могућности се и даље расправља. Уместо континуитета, тема песника је раскол унутар брака, што се даље огледа у нарушавању нормалног јампског пентаметра унутар стихова, посебно разбијањем наратива честим цезурама и опкорачењима смисла кроз стихове.
Често двосмислено у сваком случају, значење је теже пратити због конфузије око тога да ли чујемо глас приповедача или мужевљев унутрашњи дијалог. Додатни ниво двосмислености јавља се у различитим лингвистичким регистрима изражавања, често у непосредној близини једни других, због чега ауторова намера остаје нејасна. У трећем катрену 50. сонета, на пример, архаична реч „dole” у стиху (Дубоко пропитивање, што води у бескрајни јад) одмах је праћена алитерирајућим колоквијализмом (Ах, како прашњав одговор добија душа): прозни одговор на поетско. На сличан начин, „трагични наговештаји” који океански грме у последњој строфи остављају за собом тек „бледу, танку линију на обали”.Ellen J. Murray, "How Silence Best Can Speak": The Distrust of Speech in George Meredith's Modern Love, теза са Државног универзитета Џорџије 2010.
Теме Овај венац је рани пример средњовикторијанског преиспитивања вредности свог времена, у овом случају истраживањем међуљудских тензија у браку без љубави из којег партнери не могу да побегну због тадашњих законских ограничења развода. Као романописац, Мередит је већ искористио пропаст сопственог брака као материјал за роман Искушење Ричарда Феверела (, 1859). У својој поетској обради ове теме, уз ироничне одјеке старијих дела типа „и живели су срећно до краја живота”, његов фокус је на нескладу између идеализованих очекивања од брака заснованих на таквој литератури и потребе да се прикрије разочарање у иста, како би се задовољиле друштвене конвенције.
Објективно сагледавање положаја и права жена је отежано, јер је нарација у венцу у потпуности из угла мужа. Двосмисленост у разликовању приповедачевог гласа и сексистичких ставова које испољава муж доприноси томе. У чланку у часопису Victorian Newsletter, Ханс Остром указује на начин на који се муж „ослања на најмеханичнији, формуларнији начин перцепције проблематичног брака; проблем... више не постоји у самом браку, већ у жениној женствености, у чињеници да се она понаша ’као жена’”. Двоструки стандарди важе када жене траже исту утеху ван брака какву су у прошлости тражили мушкарци.
Муж мора да се суочи са тим када, у 7. сонету, види своју жену као привлачну, каквом је други можда виде, кроз маштовиту реконструкцију сопствених менталних навика, а ипак поново спада на захтевање, не само друштвене смотрености у њеном понашању, већ и емотивне верности према себи. Иронија Мередитовог наслова указује на чињеницу да је „модерна љубав” ове другачије и захтевније врсте након пропадања старог става мушке брачне толеранције. Осим брака као друштвеног уговора повезаног са богатством и положајем, емотивна верност је нови и немогућ захтев. Модерна љубав је, у овом новом контексту, лицемерно одржавање привида суочено са дарвинистичким притисцима да се поступи другачије: Зато ако проучавамо природу, мудри смо. Тако чине они ретки што живе само за данас. То су праве научне животиње. [Сонет 30] Мередит испитује оно што је у суштини нерешив проблем и до краја венца не долази ни до каквог сигурног закључка.
Изабране песме У наставку су приказана три сонета (XVI, XVII и XLV) из Мередитовог венца који приказују различите фазе пропадања брака — од присећања на некадашњу страст у тренуцима сумње, преко прикривања проблема пред друштвом, до горког финала испуњеног презиром.
Оригинал на енглеском језику Препев на српски језик Сонет XVI In our old shipwrecked days there was an hour When, in the firelight steadily aglow, Joined slackly, we beheld the red chasm grow Among the clicking coals. Our library-bower That eve was left to us; and hushed we sat As lovers to whom Time is whispering. From sudden-opened doors we heard them sing; The nodding elders mixed good wine with chat. Well knew we that Life's greatest treasure lay With us, and of it was our talk. "Ah, yes! Love dies!" I said; I never thought it less. She yearned to me that sentence to unsay. Then when the fire domed blackening, I found Her cheek was salt against my kiss, and swift Up the sharp scale of sobs her breast did lift – Now am I haunted by that taste! that sound. У нашим данима старим и бродоломним беше час Када у сјају ватре што постојано сија, Овлаш спојени, гледасмо где црвени јаз избија Међ пуцкетавим угљем. Библиотека-кутак тај за нас Те вечери оста; и седели смо тихо тамо Ко љубавници којима Време тајне шапуће. Кроз напрасно отворена врата чусмо песму из куће; Климајући старци мешаху добро вино с причом само. Добро смо знали да највеће благо Живота Лежи у нама, и о њему тече реч. „Ах, да! Љубав умире!” рекох; у то нисам сумњао никада. Она у чежњи хтеде да се повуче та страхота. А онда, кад се ватра уздиже црнећи, ја схватих Да јој је образ слан од мог пољупца, и брзо Уз оштру скалу јецаја груди јој се дижу – Сад ме прогони тај укус! Тај звук што сам га трз'о. Сонет XVII At dinner, she is hostess, I am host. Went the feast ever cheerfuller? She keeps The Topic over intellectual deeps In buoyancy afloat. They see no ghost. With sparkling surface-eyes we ply the ball: It is in truth a most contagious game: HIDING THE SKELETON, shall be its name. Such play as this the devils might appall! But here's the greater wonder; in that we, Enamoured of an acting naught can tire, Each other, like true hypocrites, admire; Warm-lighted looks, love's ephemerae, Shoot gaily o'er the dishes and the wine. We waken envy of our happy lot. Fast, sweet and golden shows the marriage-knot. Dear guests, you now have seen love's corpse-light shine. На вечери, она је домаћица, домаћин сам ја. Да л’ икад гозба беше веселија? Она држи Тему изнад интелектуалних дубина што пржи Да плута лагано. Нико им духа не угледа. Искрама површних очију лоптицу бацамо: То је заиста игра што највише зарази: СКРИВАЊЕ КОСТУРА, тако ће да се гласи. Такве би се игре и ђаволи плашили само! Ал’ ево већег чуда; у томе што нас двоје, Залуђени глумом коју ништа уморити неће, Једно другом, ко прави лицемери, дивимо се од среће; Топло осветљени погледи, љубавне ефемере то је, Весело лете преко посуђа и вина. Будимо завист на нашој срећној судбини. Чврст, сладак и златан брачни чвор се чини. Драги гости, сад вам се љубавна мртвачка светлина открива. Сонет XLV It is the season of the sweet wild rose, My Lady's emblem in the heart of me! So golden-crownèd shines she gloriously, And with that softest dream of blood she glows: Mild as an evening heaven round Hesper bright! I pluck the flower, and smell it, and revive The time when in her eyes I stood alive. I seem to look upon it out of Night. Here's Madam, stepping hastily. Her whims Bid her demand the flower, which I let drop. As I proceed, I feel her sharply stop, And crush it under heel with trembling limbs. She joins me in a cat-like way, and talks Of company, and even condescends To utter laughing scandal of old friends. These are the summer days, and these our walks. Време је слатке дивље руже сада, Амблема Моје Госпе у мом срцу! Тако златно крунисана сија у свом врху, И најнежнијим сном крви она сја и влада: Блага ко вечерње небо око Хеспера што сија! Берем цвет, миришем га, и оживљавам тај Тренутак кад у њеним очима бејах жив. Ко да га из Ноћи гледам, такав је мој сјај. Ево Госпође, хитрим кораком стиже. Њен хир Тражи од ње да цвет узме, који ја испуштам. Док настављам, осећам како стаје оштро, без речи, И под петом га мрви, док јој се тело тресе у јечи. Придружује ми се ко мачка, и покреће неки Разговор о друштву, па чак се и спушта Да кроз смех о старим пријатељима скандале преприча. Ово су летњи дани, и ово су наше шетње и прича.
Види још Енглеска књижевност
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Књиге 1862. Категорија:Енглеске збирке поезије Категорија:Дела Џорџа Мередита Категорија:Викторијанска поезија Категорија:Сонети