Теорија зависности је идеја да ресурси теку од „периферије” сиромашних и експлоатисаних држава ка „језгру” богатих развијених држава, богатећи ове друге на рачун првих. Централна тврдња теорије зависности је да су сиромашне државе осиромашене, а богате обогаћене начином на који су сиромашне државе интегрисане у „светски систем”. Ова теорија је званично развијена крајем 1940-их година након Другог светског рата, док су научници тражили основни узрок недостатка развоја у Латинској Америци.
Теорија је настала као реакција на теорију модернизације, ранију теорију развоја која је сматрала да сва друштва напредују кроз сличне фазе развоја, те да су данашња неразвијена подручја у сличној ситуацији као што су била данашња развијена подручја у неком тренутку у прошлости. Стога, задатак извлачења неразвијених подручја из сиромаштва лежи у убрзавању њиховог кретања дуж овог наводног заједничког пута развоја, путем различитих средстава као што су инвестиције, трансфери технологије и ближа интеграција у светско тржиште. Теорија зависности је одбацила овај став, тврдећи да неразвијене земље нису само примитивне верзије развијених земаља, већ имају јединствене сопствене карактеристике и структуре; и, што је важно, налазе се у ситуацији слабијих чланица у светској тржишној економији.
Неки аутори тврде да теорија задржава своју релевантност као концептуална оријентација према глобалној расподели богатства. Теоретичари зависности се обично могу поделити у две категорије: либералне реформисте и неомарксисте. Либерални реформисти се обично залажу за циљане интервенције у политици, док неомарксисти предлажу прелазак на планску економију.
Основе
Премисе теорије зависности су следеће:
Сиромашне нације обезбеђују природне ресурсе, јефтину радну снагу, дестинацију за застарелу технологију и тржишта за развијене нације, без којих ове друге не би могле да имају животни стандард у којем уживају. Богате нације активним путем, разним средствима, одржавају стање зависности. Овај утицај може бити вишеслојан, укључујући економију, медијску контролу, политику, банкарство и финансије, образовање, културу и спорт.
Историја Теорија зависности потиче из два рада објављена 1949. године, једног аутора Ханса Сингера и другог аутора Раула Пребиша, у којима аутори примећују да су се односи размене неразвијених земаља у односу на развијене земље временом погоршали: неразвијене земље могле су да купују све мање готових производа од развијених земаља у замену за одређену количину свог извоза сировина. Ова идеја је позната као Пребиш-Сингерова теза. Пребиш, аргентински економиста у Комисији Уједињених нација за Латинску Америку, закључио је да неразвијене нације морају применити одређени степен протекционизма у трговини ако желе да уђу на пут самоодрживог развоја. Тврдио је да је индустријализација замене увоза (ISI), а не трговинска и извозна оријентација, најбоља стратегија за неразвијене земље. Ову теорију је из марксистичке перспективе 1957. године даље развио Пол А. Баран објављивањем своје књиге Политичка економија раста (The Political Economy of Growth). Теорија зависности дели многе тачке са ранијим, марксистичким теоријама империјализма које су поставили Роза Луксембург и Владимир Лењин, и наставља да привлачи пажњу марксиста. Неки аутори идентификују два главна правца у теорији зависности: латиноамерички структуралистички, који карактерише рад Пребиша, Селса Фуртада и Анибала Пинта у оквиру Економске комисије Уједињених нација за Латинску Америку (ECLAC, или на шпанском CEPAL); и амерички марксистички правац, који су развили Пол А. Баран, Пол Свизи и Андре Гундер Франк.
Користећи латиноамерички модел зависности, гвајански марксистички историчар Волтер Родни, у својој књизи Како је Европа недовољно развила Африку (1972), описао је Африку коју су свесно експлоатисали европски империјалисти, што је директно довело до модерне неразвијености већег дела континента.Rodney, W. (1972). „How Europe underdeveloped Africa”. Beyond borders: Thinking critically about global issues, 107-125.
Теорија је била популарна током 1960-их и 1970-их година као критика теорије модернизације, која је све више губила на популарности због континуираног распрострањеног сиромаштва у већем делу света. У то време су претпоставке либералних теорија развоја биле на мети критика. Теорија се користила за објашњење узрока преурбанизације, теорије према којој су стопе урбанизације надмашиле индустријски раст у неколико земаља у развоју.
Латиноамеричка структуралистичка и америчка марксистичка школа имале су значајне разлике, али према економисти Матијасу Верненгу, слагале су се око неких основних тачака:[О]бе групе би се сложиле да у основи односа зависности између центра и периферије лежи неспособност периферије да развије аутономан и динамичан процес технолошких иновација. Технологија — прометејска сила коју је ослободила Индустријска револуција — налази се у центру пажње. Земље центра контролисале су технологију и системе за стварање технологије. Страни капитал није могао да реши проблем, јер је водио само ограниченом преносу технологије, али не и самом процесу иновација. Баран и други често су говорили о међународној подели рада — квалификовани радници у центру; неквалификовани на периферији — када су расправљали о кључним карактеристикама зависности.
Баран је ставио екстракцију вишка и акумулацију капитала у центар своје анализе. Развој зависи од тога да ли становништво производи више него што му је потребно за пуко преживљавање (стварање вишка). Надаље, део тог вишка се мора искористити за акумулацију капитала — куповину нових средстава за производњу — ако се жели остварити развој; трошење вишка на ствари попут луксузне потрошње не доводи до развоја. Баран је приметио две доминантне врсте економске активности у сиромашним земљама. У старијој од њих две, плантажној пољопривреди, која потиче из колонијалних времена, већи део вишка одлази земљопоседницима, који га користе да би опонашали обрасце потрошње богатих људи у развијеном свету; велики део тог новца тако одлази на куповину луксузних предмета произведених у иностранству — аутомобила, одеће итд. — док се мало тога акумулира за улагање у развој. Новија врста економске активности на периферији је индустрија — али специфичне врсте. Њу обично спроводе странци, иако често у спрези са локалним интересима. Често је под посебном царинском заштитом или другим владиним уступцима. Вишак из ове производње углавном одлази на два места: део се шаље назад страним акционарима као профит; други део се троши на упадљиву потрошњу на сличан начин као и код плантажне аристократије. Поново, мало се користи за развој. Баран је сматрао да је политичка револуција неопходна да би се овај образац прекинуо.
Шездесетих година 20. века, чланови латиноамеричке структуралистичке школе тврдили су да у систему има више слободе него што су марксисти веровали. Тврдили су да он дозвољава делимичан развој или „зависни развој” – развој, али и даље под контролом спољних доносилаца одлука. Као доказ за ову хипотезу, навели су делимично успешне покушаје индустријализације у Латинској Америци отприлике у то време (Аргентина, Бразил, Мексико). Дошли су до става да зависност није однос између извозника робе и индустријализованих земаља, већ између земаља са различитим степеном индустријализације. У њиховом приступу, прави се разлика између економске и политичке сфере: економски, земља може бити развијена или неразвијена; али чак и ако је (донекле) економски развијена, она може бити политички аутономна или зависна. Недавно је Гиљермо О'Донел тврдио да су ограничења на развој која је поставио неолиберализам укинута војним пучевима у Латинској Америци, који су дошли да промовишу развој у ауторитарном руху (О'Донел, 1982).O'Donnell, G. El Estado Burocrático Autoritario: Triunfos, Derrotas y Crisis, Buenos Aires, Universidad de Belgrano, написано 1982, објављено 1996, цитирано у
Ове позиције, посебно у погледу Латинске Америке, теоријски су значајно оспорене у раду и учењу Руја Маура Маринија, који је развио шире признање за специфично марксистичку теорију зависности. Након пажљивог читања Маркса, он је закључио да су суперексплоатација и неједнака размена карактеристично проистекле из специфичних облика у репродукцији капитала зависности, као и из специфичних класних односа својствених тој зависности на периферији.Marini, Ruy Mauro (2022) The Dialectics of Dependency Прев. и увод Latimer, Amanda Monthly Review Press, New York.
Важност мултинационалних корпорација и државне промоције технологије наглашавали су латиноамерички структуралисти.
Фернандо Фајнзилбер је направио разлику између системске или аутентичне конкурентности, која представља способност да се конкурише на основу веће продуктивности, и лажне конкурентности, која се заснива на ниским платама.Цитирано у
Криза дуга земаља трећег света током 1980-их и континуирана стагнација у Африци и Латинској Америци 1990-их изазвали су сумњу у изводљивост или пожељност „зависног развоја”.
Sine qua non односа зависности није разлика у технолошкој софистицираности, као што верују традиционални теоретичари зависности, већ разлика у финансијској снази између земаља језгра и периферије – посебно немогућност периферних земаља да се задужују у сопственој валути. Верненго сматра да је хегемонистичка позиција Сједињених Америчких Држава веома јака због значаја њихових финансијских тржишта и зато што контролишу међународну резервну валуту – амерички долар. Он верује да је крај Бретонвудских међународних финансијских споразума почетком 1970-их значајно ојачао позицију Сједињених Америчких Држава јер је уклонио нека ограничења у вези са њиховим финансијским акцијама.
„Стандардна” теорија зависности разликује се од марксизма у томе што се противи интернационализму и било каквој нади за напредак мање развијених нација ка индустријализацији и ослободилачкој револуцији. Теотонио дос Сантос је описао „нову зависност”, која се фокусирала на унутрашње и спољашње односе мање развијених земаља периферије, изведену из марксистичке анализе. Бивши бразилски председник Фернандо Енрике Кардозо (на функцији 1995–2002) опширно је писао о теорији зависности док је био у политичком егзилу 1960-их година, тврдећи да је то приступ за проучавање економских диспаритета између центра и периферије. Кардозо је сумирао своју верзију теорије зависности на следећи начин: постоји финансијски и технолошки продор развијених капиталистичких центара у земље периферије и полупериферије; то производи неуравнотежену економску структуру како унутар периферних друштава, тако и између њих и центара; то доводи до ограничења самоодрживог раста на периферији; то фаворизује појаву специфичних образаца класних односа; они захтевају модификације у улози државе како би се гарантовало и функционисање економије и политичка артикулација друштва, које у себи садржи жаришта неартикулисаности и структуралне неравнотеже.Cardoso & Faletto, 1979
Са економским растом Индије и неких источноазијских економија, теорија зависности изгубила је део свог некадашњег утицаја. Ипак, она и даље утиче на кампање неких невладиних организација, попут Make Poverty History и покрета за фер трговину.
Остали теоретичари и сродне теорије Два друга рана писца релевантна за теорију зависности били су Франсоа Перу и Курт Ротшилд. Остали водећи теоретичари зависности укључују Херба Адоа, Волдена Бела, Руја Маура Маринија, Енца Фалета, Арманда Кордову, Ернеста Федера, Пабла Гонзалеса Казанову, Кита Грифина, Куниберта Рафера, Пола Сингера, Волтера Роднија и Освалда Сункела. Многи од ових аутора фокусирали су своју пажњу на Латинску Америку; теорију зависности у арапском свету првенствено је разрадио египатски економиста Самир Амин.