Године 1858. једна серија слаткиша у Бредфорду, у Енглеској, случајно је била контаминирана отровним арсеник триоксидом. Око 5 фунти (око 2,2 кг) слаткиша продато је јавности, што је довело до приближно 20 смртних случајева, док је преко 200 људи патило од последица тровања арсеником.Бројке о броју умрлих варирају, те се наводи да је било или двадесет () или двадесет и једна преминула особа ().

Контаминација хране се практиковала у Британији још пре средњег века, али у деветнаестом веку, са све већом урбанизацијом и порастом куповине хране у продавницама, адитиви су постали све већи проблем. Пошто је цена шећера била висока, његова замена супститутима била је уобичајена. За слаткише произведене у Бредфорду, посластичар је требало да купи гипс у праху, али је због грешке у велепродајној апотеци уместо тога купљен арсеник.

Тројица мушкараца су ухапшена — апотекар који је продао арсеник, његов помоћник и произвођач слаткиша — али су сва тројица ослобођени оптужби након што је судија одлучио да је инцидент био случајан и да нема основа за покретање поступка против њих. Ови смртни случајеви довели су до доношења Закона о фалсификовању хране и пића из 1860. године, иако је закон критикован због двосмислености, а казне за његово кршење биле су прениске да би деловале као мера одвраћања. Овај догађај је такође био фактор у усвајању Закона о апотекарству из 1868. године.

Позадина Контаминација хране се практиковала у Британији још пре средњег века, али у деветнаестом веку, са све већом урбанизацијом и порастом куповине хране у продавницама, адитиви су постали све већи проблем. Трошак је био главни разлог за коришћење адитива; шећер је, на пример, коштао 6½ пенија по фунти, док је адитив коштао ½ пенија по фунти.6½ пенија из 1858. године приближно је еквивалентно £; ½ пенија из 1858. приближно је еквивалентно £ у . години, према прорачунима заснованим на мери инфлације Индекса потрошачких цена у Великој Британији (). Контаминација се делила у три категорије: прва су били безопасни додаци, попут цикорије у кафи, додавања брашна у сенф и разблаживања млека водом. Озбиљније је било додавање несварљивих састојака, укључујући убацивање стипсе, гипса или креде у бели хлеб, или лишћа дрвећа и жбуња у листове чаја. На крају, опасни додаци храни укључивали су соли бакра и глазуру од црвеног олова која се користила као прехрамбена боја, живине соли додаване сиру, као и употребу арсеника, сумпорне и азотне киселине.

Апотекар Артур Хил Хасал био је истакнут у области анализе хране као аналитички микроскопичар који је утврђивао нивое контаминације. Између 1850. и 1856. године испитао је 3.000 узорака хране и открио да 65 одсто њих садржи адитиве. Они који су учествовали у фалсификовању намирница користили су надимке како би сакрили ту праксу. Међу њима су били „даф” (daff), „дак” (duck), „даф” (duff), „дерби” (derby), „малтам” (multum), „флеш” (flash) и „стаф” (stuff). Један од локалних назива који се користио у Бредфорду — индустријском граду у Западном Рајдингу Јоркшира — био је „дафт”.

мини|upright=1.1|алт=Гомила малих белих кристала|Арсеник триоксид у кристализованом облику У викторијанско добу, арсеник је био састојак у неколико производа за домаћинство, укључујући лекове (за спољашњу и унутрашњу употребу), свеће, тапете, кућни текстил и боје за храну. Такође се користио као отров за убиства. Толико људи је умрло од тровања арсеником — како намерног тако и случајног — да је уведено законодавство у виду Закона о арсенику из 1851. године; то је био први закон у Великој Британији који је покушао да контролише продају отровних супстанци. Закон је налагао да се арсеник може продавати само одраслим особама, да продаја мора бити евидентирана у књизи коју потписују и продавац и купац, и да мора постојати сведок продаје уколико купац није познат продавцу. Сваки арсеник који се није користио у медицинске сврхе морао је бити обојен чађу или индигом како би се разликовао од других белих прашкова у продаји. Није било ограничења у погледу тога ко може да продаје арсеник; није била потребна лиценца и сваки трговац је могао да га продаје под условом да води евиденцију о продаји.

Иако је закон контролисао начин продаје, није ставио тачку на проблеме повезане са арсеником нити на широку употребу арсеника у производима за домаћинство. Године 1860. чланак у медицинском часопису The Lancet поставио је питање:

Како осудити за тровање арсеником када даме користе козметику са арсеником; када посластичари продају слаткише са арсеником; када тапетари облажу наше зидове тапетама које садрже арсеник и трују цео ваздух фином арсениковом прашином; а пре свега, када апотекари продају арсеник као прашак за зубе и означе га као живу?

мини|upright=1.2|алт=Мапа Бредфорда из 1863. године која приказује близину две локације|Мапа дела Бредфорда из 1863. године, која приказује локације улице Стоун и Гринмаркета Арсеник триоксид — познат и као бели арсеник — је индустријски произведено неорганско једињење са формулом Беле је боје и обично се налази у облику праха или кристала — при чему ови други подсећају на шећер или песак. Користи се као средство за заштиту дрвета и пестицид. Као чврста материја нема укус, али се у раствору описује као „врло слаб, испрва сладуњав, а касније благо металан”.

Вилијам Хардакер, мештанима познат као „Хамбуг Били”, продавао је слаткише на тезги у ГринмаркетуНазив „Гринмаркет” (Greenmarket) се у неким изворима наводи као спојена реч „Greenmarket” (), а у другим као одвојена „Green Market” (). у центру Бредфорда. Хардакер је куповао слаткише од Џозефа Нила, који их је правио у улици Стоун, неколико стотина јарди северније. Слаткиши су били пастиле од пеперминта, направљене мешањем уља од пеперминта са базом од шећера, воде и природне гуме, која се претварала у пасту, а затим сушила на даскама пре него што би се исекла у облику пастила. Како је шећер био релативно скуп, Нил је део шећера замењивао гипсом у праху; своје поступке је касније правдао речима: „тамо где ја користим једну фунту тога, има људи који ће искористити тону”.

Избијање тровања

У недељи пре редовне суботње пијаце, Нил је требало да направи серију пастила за Хардакера, али је остао без „дафта” (додатка). Нил је замолио свог станара, Џејмса Арчера, да оде до апотекара у граду Шипли, удаљеном око 5 миља (око 8 км) путем, како би купио гипс. Апотекар, Чарлс Хоџсон, лежао је болестан у кревету; на дужности је био његов помоћник, Вилијам Годард, коме је речено да се дафт налази у бурету на тавану. Годард је радио за Хоџсона тек неколико недеља, надајући се шегртском стажу. Када је Арчер затражио дафт, Годард је отишао на таван и узео 12 фунти (око 5,4 кг) праха из бурета. Годард није схватио да постоје два идентична бурета и да је узео прах из бурета са арсеник триоксидом; буре је имало ознаку само на дну.

Нил је запослио Џејмса Еплтона — искусеног посластичара — да произведе пастиле. Обојица су приметила да је нова серија слаткиша другачија од уобичајене: Еплтон је сматрао да је смеса течнија и глаткија него иначе, док су обојица сматрала да је крајњи производ тамније нијансе на коју нису навикли. Еплтон, који је директно радио са арсеником, разболео се и патио од напада повраћања; Нил, који је повремено пробао пастиле како би проверио квалитет, такође је почео да повраћа. Ниједан од њих није повезао своју мучнину са слаткишима.

Када је Хардакер 30. октобра 1858. преузео слаткише од Нила, такође је приметио другачију боју у односу на нормалне серије. Испословао је нижу цену од 7½ пенија по фунти за 40 фунти (око 18 кг), што је био попуст од ½ пенија по фунти на његову уобичајену цену.7½ пенија из 1858. године приближно је еквивалентно £ у . години, према прорачунима заснованим на мери инфлације Индекса потрошачких цена у Великој Британији (). Хардакер је продавао слаткише по цени од 1½ пенија за 2 унце (око 57 г).1½ пени из 1858. године приближно је еквивалентно £ у . години, према прорачунима заснованим на мери инфлације Индекса потрошачких цена у Великој Британији (). Појео је неке од слаткиша и до 17:30 му је позлило; отишао је кући и оставио свог помоћника да пази на тезгу до њеног затварања у 23:30, до када је већ било продато око хиљаду слаткиша.

Истрага, хапшења и судски поступак У недељу ујутро, локална полиција је обавештена о смрти човека по имену Илајџа Рајт и двојице дечака, старости 9 и 14 година, синова Џона Скота; сматрало се да је узрок смрти колера. Погрешна дијагноза колере уместо тровања арсеником била је честа грешка, јер су симптоми за обе болести — повраћање, бол у стомаку и дијареја — били слични, а Енглеска је у то време била погођена текућом пандемијом колере. Када је током недеље пријављено још смртних случајева, полицајац Кембел је послат да истражи случај; повезао је слаткише са смртним случајевима и посетио Хардакера, запленивши преосталу залиху, која је износила нешто мање од 36 фунти (око 16 кг). Кембел је потом отишао до Нилових просторија и запленио 6 унци (око 170 г) фрагмената слаткиша. Детектив Вилијам Бернистон отишао је са Арчером у Шипли како би посетио Хоџсона, апотекара. Када је Арчер показао на буре из којег је узет прах, Хоџсон га је одмах идентификовао као буре које садржи арсеник. Бернистон је ухапсио Годарда, помоћника.

мини|upright|алт=Бел, седи у позицији од три четвртине|Џон Хенри Бел, један од локалних лекара који је лечио отроване Шеф полиције, Вилијам Леверат, био је у току са развојем догађаја и распоредио је људе по локалним гостионицама и крчмама како би ширили упозорења о пастилама. Послао је добошаре да разгласе упозорења широм града и у 23:00 сата је наложио да се одштампају упозорења и залепе преко ноћи како би их људи ујутру видели. Локални лекар, Џон Хенри Бел, поставио је хипотезу да су тровања његових пацијената изазвана арсеником; дао је пастиле једног пацијента аналитичком хемичару, који је потврдио његову теорију. Бел је лечио шездесет пацијената од тровања.

До понедељка у подне — 1. новембра — број мртвих порастао је на дванаест, са седамдесет осам људи који су били озбиљно болесни. Полиција је по други пут посетила Нила и детаљније претресла његове просторије, пронашавши стотине фрагмената који су још увек били на даскама за сушење коришћеним приликом припреме пастила. Нилова супруга је такође признала да је пронашла друге фрагменте и бацила их у ватуру; такође је отишла у њихову продавницу слаткиша и вратила неколико кеса мешаних слаткиша које су садржале пастиле или њихове фрагменте. Док је полиција била тамо, Нил је побегао, након чега је организована потера; пронађен је како седи у кухињи своје куће. Годард је изведен пред магистрате у понедељак; задржан је у притвору. Сутрадан је отворена званична истрага. Магистрати су се такође састали и одлучили да и Хоџсон треба да буде ухапшен и задржан у притвору.

У среду су магистрати такође одлучили да и Нил треба да буде ухапшен, иако је ослобођен уз кауцију. Саслушали су аналитичког хемичара, Феликса Римингтона, који је проценио да сваки слаткиш садржи 9 грејна (око 580 мг) арсеника; додао је да је четири и по грејна довољно да убије одраслог мушкарца. Римингтон је касније урадио анализу пастила која је показала да свака садржи између 11 и 16 грејна (710 и 1040 мг). До краја среде пријављено је да је петнаест особа преминуло, од којих је једанаест било деце; још тринаесторо је наведено као „опасно болесно”, а још сто педесет је било болесно, али ван животне опасности.