Биполарни поремећај типа 2

Биполарни поремећај типа 2 (БП-II) је поремећај расположења унутар биполарног спектра, који се одликује најмање једном епизодом хипоманије и најмање једном епизодом велике депресије. За дијагнозу БП-II неопходно је да особа никада није доживела потпуну маничну епизоду. У супротном, једна манична епизода испуњава критеријуме за биполарни поремећај типа 1 (БП-I).

Биполарни поремећај типа 2 је поремећај расположења који се одликује наизменичним периодима депресије и хипоманије, што представља мање тежак облик маније. Особе са биполарним поремећајем типа 2 доживљавају епизоде велике депресије, које карактеришу симптоми попут упорне туге, умора и губитка интересовања за активности, као и епизоде хипоманије, које укључују повишено расположење, повећану енергију и импулсивност, али без изражених маничних епизода које се виђају код биполарног поремећаја типа 1.

Поремећај се често не дијагностикује правилно јер хипоманичне епизоде нису толико реметилачке као пуна манија присутна у биполарном поремећају типа 1. БП-II обично има хроничан ток и може значајно утицати на друштвени, професионални и емотивни живот особе. Иако узроци нису у потпуности разјашњени, верује се да комбинација генетских, еколошких и неуробиолошких фактора игра кључну улогу.

БП-II се обично лечи комбинацијом лекова, попут стабилизатора расположења и атипичних антипсихотика, уз примену психотерапије. Употреба антидепресива код биполарног поремећаја је контроверзна, при чему неке студије указују на корист, док друге упозоравају на ризике од преласка у хипоманију или погоршања стања услед брзог циклирања.

Рана дијагноза и лечење могу помоћи у ублажавању интензитета и учесталости епизода расположења. Хипоманија је стање повишеног или раздражљивог расположења које је мање озбиљно од маније, али и даље може значајно утицати на квалитет живота и довести до трајних последица, укључујући несмотрено трошење, уништене односе и лоше расуђивање. За разлику од маније, хипоманија не укључује психозу. Хипоманичне епизоде повезане са БП-II морају трајати најмање четири дана.

Најчешће су депресивне епизоде учесталије и интензивније од хипоманичних епизода. Поред тога, у поређењу са БП-I, тип 2 карактеришу чешће депресивне епизоде и краћи интервали стабилног стања. Ток БП-II је хроничнији и састоји се од учесталијег циклирања него код БП-I. Коначно, БП-II носи већи ризик од суицидних мисли и понашања него БП-I или униполарна депресија. БП-II није ништа мање озбиљан од БП-I, те оба типа представљају једнако тежак терет за оболеле.

БП-II је познат по томе што га је тешко дијагностиковати. Пацијенти најчешће траже помоћ када се налазе у депресивном стању или када се симптоми хипоманије испољавају кроз нежељене ефекте, попут високог нивоа анксиозности или немогућности фокусирања на задатке. Будући да се многи симптоми хипоманије често погрешно тумаче као понашање високог функционисања или приписују личности, пацијенти обично нису свесни својих хипоманичних симптома. Поред тога, многе особе са БП-II имају периоде нормалног афекта. Као резултат тога, приликом тражења помоћи, пацијенти често нису у стању да лекару пруже све информације потребне за тачну процену; овим особама се често погрешно поставља дијагноза униполарне депресије.

БП-II је чешћи од БП-I, док БП-II и велики депресивни поремећај имају приближно исту стопу дијагностиковања. Поремећаји употребе супстанци (који имају висок коморбидитет са БП-II) и периоди мешовите депресије могу додатно отежати тачно препознавање БП-II. Упркос потешкоћама, важно је да се особе са БП-II правилно процене како би могле добити одговарајући третман. Употреба антидепресива у одсуству стабилизатора расположења повезана је са погоршањем симптома БП-II.

Знаци и симптоми Биполарни поремећај се карактерише израженим променама расположења, активности и понашања. БП-II укључује периоде хипоманије, који се могу јавити пре, током или независно од депресивне епизоде. Од два поларитета присутна у БП-II, депресија је најчешће доминантна.

Хипоманија

Хипоманија је препознатљива карактеристика БП-II, дефинисана искуством повишеног расположења. Расположење пацијента обично је весело, ентузијастично, еуфорично или раздражљиво. Поред тога, могу се јавити симптоми попут пренаглашеног самопоштовања или грандиозности, смањене потребе за сном, говорљивости или убрзаног говора, бега идеја или убрзаног смењивања мисли, лаке ометаности, повећаних активности усмерених ка циљу, психомоторне агитације, и/или претераног укључивања у активности које имају висок потенцијал за болне последице (као што су неконтролисано куповање, сексуална необазривост или неразумна пословна улагања).

Хипоманија се разликује од маније. Током типичне хипоманичне епизоде, пацијенти могу бити изузетно позитивни, могу показивати знаке лошег расуђивања или појачане енергије упркос недостатку сна, али не испуњавају пуне критеријуме за акутну маничну епизоду. Пацијенти могу показивати повишено самопоуздање, али не изражавају сумануте мисли као у манији. Могу искусити повећање активности усмерених ка циљу и креативности, али не достижу ниво бесциљности и деорганизације. Говор може бити брз, али га је могуће прекинути. Пацијенти са хипоманијом никада немају психотичне симптоме и њихово стање није довољно озбиљно да захтева психијатријску хоспитализацију.

Из ових разлога, хипоманија често пролази незапажено. Особе најчешће траже помоћ тек током депресивне епизоде, док историја њихове хипоманије може остати недијагностикована. Иако хипоманија може повећати функционалност, ове епизоде захтевају лечење јер могу указивати на растућу нестабилност и убрзати појаву депресивне епизоде.

Депресивне епизоде

Депресивне епизоде су период када пацијенти са БП-II најчешће траже помоћ. Симптоми могу бити синдромски или субсиндромски. Од два поларитета, депресија типично доминира у БП-II, са могућим односом чак 39:1, иако стварни однос вероватно може бити нижи због недовољног препознавања хипоманичних епизода или симптома. Истраживања која су укључивала клиничко вођење дневника расположења дала су нижу процену, која износи приближно 4:1.

Депресивне епизоде код БП-II могу изгледати слично онима које се јављају код униполарних депресивних поремећаја. Пацијенти карактеристично искушавају депресивно расположење и могу себе описати као тужне, суморне, потиштене или безнадежне током већег дела дана, готово сваки дан. Код деце, ово се може испољити кроз раздражљиво расположење. Већина пацијената пријављује значајан умор, губитак енергије или исцрпљеност. Пацијенти или чланови њихове породице могу приметити смањено интересовање за уобичајене активности, као што су секс, хобији или свакодневна рутина. Многи пацијенти пријављују промену апетита уз пратећу промену телесне тежине. Поремећаји сна такође могу бити присутни, манифестујући се као проблеми са успављивањем или одржавањем сна, честим буђењима, прекомерним спавањем или тешкоћама приликом устајања ујутро.

Око половине депресивних пацијената развија промене у психомоторној активности, које се описују као успореност у мишљењу, говору или покретима. Супротно томе, могу се јавити и са агитацијом, немогућношћу да мирно седе или кршењем руку. Остали знаци и симптоми укључују промене у држању тела и изразу лица, успорен говор, лошу хигијену, запуштен изглед, осећај кривице, срама или беспомоћности, смањену способност концентрације, нихилистичке мисли и суицидне идеје.

Многи стручњаци у овој области су покушавали да пронађу поуздане разлике између депресивних епизода код БП-II и епизода великог депресивног поремећаја (ВДП), али подаци су недоследни. Међутим, неки клиничари примећују да су пацијенти који су примљени са депресивном епизодом, а касније дијагностиковани са биполарним поремећајем, често показивали хиперсомнију, повећан апетит, психомоторну успореност и историју хипоманије изазване антидепресивима. Докази такође сугеришу да за разлику од депресивних епизода ВДП-а, епизоде код БП-II чешће укључују симптоме који се обично повезују са атипичном депресијом, попут преједања или претераног спавања. Други фактори који могу помоћи у разликовању БП-II од ВДП-а су узраст почетка болести (који је нижи код биполарног поремећаја), учесталост понављања (која је већа код БП-II) и породична историја биполарног поремећаја (како типа 1, тако и типа 2).

Епизоде расположења са мешовитим карактеристикама

Мешовита епизода дефинише се присуством хипоманичне или депресивне епизоде праћене симптомима супротног поларитета. Ово се најчешће назива епизодом расположења са мешовитим карактеристикама (нпр. депресија са мешовитим карактеристикама или хипоманија са мешовитим карактеристикама), али се може звати и мешовитим епизодама или мешовитим стањима. На пример, пацијент са депресијом која има мешовите карактеристике може имати депресивно расположење, али истовремено имати симптоме брзог говора, повећане енергије и бега идеја. Супротно томе, пацијент са хипоманијом која има мешовите карактеристике испуњаваће све критеријуме за хипоманичну епизоду, али са пратећим симптомима смањеног апетита, губитка интересовања и мањка енергије.

Епизоде са мешовитим карактеристикама могу трајати до неколико месеци. Оне се чешће јављају код пацијената код којих је биполарни поремећај почео раније, повезане су са већом учесталошћу епизода и носе већи ризик од употребе супстанци, анксиозних поремећаја и суицидности. Такође, оне су повезане са повећаном отпорношћу на лечење у поређењу са немешовитим епизодама.

Психоза

Процењује се да око 20% људи са биполарним поремећајем типа 2 доживи психозу. Симптоми психозе укључују заблуде, халуцинације или обоје. Заблуде су чешће од халуцинација у биполарном поремећају. Генерално, искуство психотичних епизода значи да је болест тежа. Људи са психозом имају слабији увид у своје стање, као и више агитације, анксиозности и непријатељства.

За разлику од биполарног поремећаја типа 2, у биполарном поремећају типа 1 преко 50% људи доживи психозу. Психоза је чешћа током маничних епизода него током депресивних епизода, тако да су психотични симптоми чешћи у биполарном поремећају типа 1 у односу на тип 2.

Узроци

Више фактора доприноси развоју поремећаја биполарног спектра, иако је спроведено веома мало студија како би се испитали могући узроци специфично везани за БП-II. Иако није пронађена ниједна јединствена дисфункција у специфичним неуротрансмитерима, прелиминарни подаци су показали да пренос калцијумових сигнала, глутаматергички систем и хормонска регулација играју улогу у патофизиологији болести. Узрок биполарног поремећаја може се приписати неуротрансмитерима који не функционишу правилно, прекомерно стимулишући амигдалу, што заузврат доводи до тога да префронтални кортекс престане да ради исправно. Пацијент са биполарним поремећајем постаје преплављен емоционалном стимулацијом без начина да је разуме, што може покренути манију и погоршати ефекте депресије.

Дијагноза БП-II се дијагностикује према критеријумима утврђеним у Дијагностичком и статистичком приручнику за менталне поремећаје Америчког психијатријског удружења (DSM-5). Поред тога, алтернативни дијагностички критеријуми утврђени су у Међународној класификацији болести (МКБ-11) Светске здравствене организације. Дијагностички критеријуми се заснивају на искуствима која пријављују пацијенти или чланови њихових породица, психијатријској процени и испитивању менталног статуса. Инструменти за скрининг, попут Упитника за поремећаје расположења, такође су корисни алати у одређивању статуса пацијента на биполарном спектру. Такође, показало се да одређене карактеристике повећавају шансу да депресивни пацијенти имају биполарни поремећај, укључујући атипичне симптоме депресије као што су хиперсомнија и хиперфагија, породична историја биполарног поремећаја, хипоманија изазвана лековима, понављајућа или психотична депресија, депресија отпорна на антидепресиве и рана или постпорођајна депресија.

DSM-5 критеријуми