„Резиденција у Витминстеру” () је прича о духовима британског писца М. Р. Џејмса, први пут објављена 1919. године у збирци прича под насловом A Thin Ghost and Others.

Приповетка се на српском језику први пут појавила 2015. у оквиру збирке прича Зазвижди и ја ћу ти доћи издавачке куће Орфелин, у преводу Ивана Велисављевића.

Радња 1730–1731. Први део приче смештен је 1730. године. Доктор Ештон, каноник у Витминстеру, и његова супруга усвојили су њеног младог нећака Френка Сидала. Уз годишњу накнаду и обећање ирске бискупије, Ештонови су на чување узели и виконта Сола, младог сина ерла од Килдонана. Ерл у писму упозорава да је Сол склон лутању по гробљима и плашењу послуге језивим причама, те саветује строгост. По доласку, Сол својим понашањем замало изазива несрећу са кочијом, а убрзо након његовог доласка неколико слугу напушта кућу.

Након што госпођи Ештон нестане омиљени црни петао, Сол проналази спаљено перје на ђубришту. Истог дана, др Ештон примећује дечаке у башти: Френк посматра сјајни предмет у својој руци, а када му Сол стави руку на главу, Френк преплашено испушта предмет и покрива очи. Сол га љутито подиже, а др Ештона лаже да су глумили сцену из драме. Френк се убрзо тешко разбољева. Пре него што подлегне болести, Френк моли да се др Ештону пренесе порука за Сола да се „плаши да ће му бити веома хладно”, и извињава се тетки због петла, говорећи да им је речено да га морају тако искористити ако желе да виде све што се може видети. Др Ештон почиње да сумња у Сола.

Крајем јануара 1731. године, др Ештон обавештава ерла да је Сол мртав. Током Френкове сахране, Сол се непрестано освртао са изразом ужаса. Након сахране је нестао током олујне ноћи. Сутрадан ујутру, црквењак проналази Солово тело припијено уз врата цркве, са искиданим и крвавим ногама. Френк и Сол су сахрањени заједно.

1820-е Други део се одвија средином 1820-их, када се у исту кућу усељавају др Хенри Олдис и његова нећака Мери. Неколико месеци касније, др Олдис показује Мери глатку, округлу стаклену плочицу коју је слуга пронашао на ђубришту. Посматрајући кроз плочицу, Мери доживљава визије из прошлости: види дечака који купује сјајни предмет од старице, а затим двојицу дечака у башти поред спаљеног предмета. Старији дечак, крвавих руку, призива нешто иза баштенског зида, након чега нешто почне да се креће и они беже. На крају види фигуру која бежи од бића налик псима који је сустижу.

Мери у писму пријатељици такође описује како је након тих визија чула крик др Олдиса. Пронашла га је у мраку једне од празних соба. Он одбија да говори о томе шта га је уплашило, а Мери те ноћи сања руку која израња из њене комоде.

Сутрадан, др Олдис открива Мерином удварачу, г. Спирману, да га је у соби зараженој биљним осицама у мраку напала гигантска осица „висока колико и он”. Спирман и др Олдис сазнају за стари закључани орман и комоду у тој соби. Домаћица куће им предаје кутију са кључевима и писмом др Ештона у коме он саветује да се орман никада не отвара. Домаћица им преноси локална предања о томе како је Сол ноћу призивао мрачне силе и скрнавио гробове, све док се та бића нису окренула против њега и сустигла га код црквених врата. Такође открива да се Солов дух годинама појављивао на прозорима.

Чувши причу и упозорење, др Олдис одлучује да не отвара орман већ да га, заједно са комодом и стакленом плочицом, премести на таван. Прича се завршава Спирмановом опаском да кућа у Витминстеру има своју „собу Плавобрадог” која чека неког будућег станара.

Пријем Б. В. Јанг описује приповетку „Резиденција у Витминстеру” као „сложени наратив” која одјекује делима попут Осећаја прошлости Хенрија Џејмса. Јанг наводи да прича „...истражује међусобне односе два тренутка, раздвојена скоро читавим веком, унутар 'дугог осамнаестог века', обликујући на тај начин снажан осећај неизбежног и трајно узнемирујућег присуства прошлости у садашњости, што чини суштину 'уклетости' у значајном делу фикције деветнаестог века”. Јанг даље истиче да прича „пружа Џејмсу прилику да замисли изворни књижевни ангажман са ранијим историјским сензибилитетима, дајући му форум у којем машта може да формира историјска питања повезана са тако спорним темама као што су схватања историјског напретка и секуларизације”.

Ричард Вилијам Фаф описује ову причу као „једну од најдужих, најсложенијих и најбољих” у збирци A Thin Ghost and Others. С. Хеј наводи причу као пример тога како „Џејмсове приче пружају наративно задовољавајуће расплете”, иако „на нивоу самог заплета не нуде ништа више разјашњења него што то чине приче Скота или Ле Фануа”. The Cambridge Review описује причу као ону коју одликује „слаткоћа дуго развучена”.

„Резиденција у Витминстеру” чини део онога што критичар Мајкл Келермајер назива Џејмсовом „фазом загонетних прича”, која се састоји од индиректних, посредних прича које захтевају необично велику количину интерпретације. С. Т. Џоши наводи да „многи слојеви приповедања слабо прикривају бесмисленост и развученост саме приче”. Крис Пауер нуди ову причу као пример тога како „...у неким од каснијих Џејмсових дела ово уоквиравање приче заправо делује да има предност над натприродним елементима”.

Џејн Мејнли-Пидок наводи Мери Олдис као пример „изненађујуће значајних и упечатљивих женских ликова” у Џејмсовом опусу.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Приповетке