Тајни јапанско-руски споразуми су били серија од четири тајна споразума потписана између Јапанског и Руског царства након Руско-јапанског рата, како би се осигурала и признала права обе стране у областима Источне Азије, тачније на Корејском полуострву, у Манџурији и Монголији. Потписани су четири пута између 30. јула 1907. и око 3. јула 1916. године, међутим совјетска влада их је поништила након Руске револуције 1917. године.
Позадина Након Првог кинеско-јапанског рата, Јапан се суочио са сукобом са Русијом око својих интереса у Манџурији. У Јапану су постојала два мишљења: једно да је рат између две земље неизбежан и да Јапан треба да се припреми за њега, и друго да треба уложити све напоре како би се избегао рат. Јапански премијер Ито Хиробуми преферирао је друго гледиште и разматрао је склапање „јапанско-руског споразума” у којем би Јапан признао руске интересе у Манџурији, а Русија би признала јапанске интересе на Корејском полуострву у замену за интересе у Манџурији и Кореји. Међутим, овом мишљењу су се успротивили тврдолинијаши у Јапану, па је Руско-јапански споразум замењен Англо-јапанским савезом (1902) са Русијом као замишљеним непријатељем, што је довело до Руско-јапанског рата 1904. године.
Споразуми Први споразум Након Руско-јапанског рата, Први споразум потписали су 30. јула 1907. године Мотоно Ичиро, јапански амбасадор у Москви, и Александар Извољски, министар спољних послова Русије. Споразум је био подељен на два дела. Први је био јавни споразум, који је поштовао споразуме закључене између две земље и Кине, поштовао независност Кине, промовисао политику отворених врата и остварио једнаке могућности. Други део је био тајни споразум, који је дефинисао обим јапанских интереса у Јужној Манџурији и руских интереса у Северној Манџурији; Јапан је признао руске интересе у Спољној Монголији, а Русија је признала јапанске интересе на Корејском полуострву.加藤陽子『それでも、日本人は「戦争」を選んだ』朝日出版社、2009年7月。ISBN 978-4255004853
Англо-руска конвенција потписана је месец дана раније, омогућивши Русији да скрене пажњу са централне Азије и Персије на нормализацију односа са Јапаном. Она је стабилизовала руски западни азијски фронт, смањујући претњу криза на више фронтова.
Други споразум Други руско-јапански споразум потписали су 4. јула 1910. године Мотоно Ичиро, јапански амбасадор у Москви, и Александар Извољски, руски министар спољних послова. Овај споразум је изричито одбацио предложени Закон о неутралности Јужноманџурске железнице који су предложиле Сједињене Америчке Државе (предлог Филандера Ч. Нокса) и осигурао права и интересе обе стране у Манџурији. Споразум је такође предвиђао сузбијање и изручење корејских активиста за независност у Русији.
Трећи споразум Амбасадор Мотоно Ичиро и руски министар спољних послова Сергеј Сазонов потписали су 8. јула 1912. године Трећи споразум у светлу чињенице да је, као резултат избијања Револуције 1911. у Кини, Република Кина заменила династију Ћинг. Јапан и Русија су поделили своје сфере утицаја у Унутрашњој Монголији, при чему је споразум предвиђао да западна сфера утицаја Унутрашње Монголије припадне Русији, а источна сфера Јапану.
Четврти споразум Амбасадор Мотоно Ичиро и руски министар спољних послова Сергеј Сазонов потписали су 3. јула 1916. године Четврти споразум, који је ојачао савез између две земље током Првог светског рата и заштитио њихова права и интересе у Манџурији и Монголији од кинеских изазова. Руско-јапански савез је окончан 1918. године падом Руског царства на крају Првог светског рата.江口圭一「1910-30年代の日本 アジア支配への途」『岩波講座 日本通史 第18巻 近代3』岩波書店、1994年7月28日、ISBN 4-00-010568-X、18～22頁
Историјски утицај Са избијањем Руске револуције 1917. године, Совјетски Савез је заменио Руско царство, и иако је совјетска влада поништила споразум, Совјетски Савез је ипак наследио интересе у Северној Манџурији и Спољној Монголији. Да би се избегли сукоби са Јапанским царством, морао је бити поново успостављен одређени ниво сарадње сличан оном који је постојао под тајним споразумима. Као резултат тога, у Пекингу је 1925. године закључен основни споразум за регулисање односа између Совјетског Савеза и Јапанског царства. То што је Совјетски Савез 1921. године помогао Монголској народној револуционарној партији да протера гарнизон кинеске беијаншке владе из Спољне Монголије, и то што је 1929. ратовао са Североисточном армијом Џанга Сјуелијанга због Кинеске источне железнице, може се посматрати као наставак совјетских интереса у овим областима. С друге стране, и Руско царство и Совјетски Савез су били опрезни према јапанској моћи у Манџурији због руског пораза у Руско-јапанском рату. У четрдесет година након тог рата, царска, а касније и совјетска влада, пажљиво су одржавале равнотежу снага са Јапаном на Далеком истоку и нису угрожавале јапанске интересе у Јужној Манџурији и Унутрашњој Монголији. Након Мукденског инцидента, суочен са чињеницом да је Јапан ставио целу Манџурију под своју контролу, Совјетски Савез је продао своја права и интересе у Кинеској источној железници држави Манџукуо и повукао се из Манџурије 1935. године.
Међутим, Совјетски Савез је и даље задржао своје интересе у Спољној Монголији, а 1939. године Совјетски Савез и Јапан водили су четворомесечни рат на реци Халкин Гол, на граници између Спољне Монголије и Манџурије, јер је Совјетски Савез сматрао да је Јапан прекршио његову сферу утицаја у Спољној Монголији. Дана 14. марта 1941. године, Совјетско-јапански пакт о неутралности, који су потписали Совјетски Савез и Јапан, потврдио је њихове сфере утицаја у Манџурији, као и у Унутрашњој и Спољној Монголији. То је постало основа за одређивање државности Спољне Монголије (Монголска Народна Република) у Споразуму на Јалти фебруара 1945. године. Тајни јапанско-руски споразуми на крају су довели до потпуног раздвајања Спољне и Унутрашње Монголије.
Референце
Спољашње везе Тајни савез са Јапаном разбијен Руском револуцијом
Категорија:Споразуми Руске Империје Категорија:Споразуми Јапанског царства