Војна историја Јужне Африке обухвата огроман временски период и сложене догађаје од праисторије до данас. Обухвата грађанске ратове и агресорске ратове, као и ратове за самоодбрану како унутар Јужне Африке, тако и против ње. Укључује историју битака вођених на територијама модерне Јужне Африке и суседним територијама, у оба светска рата и у модерним међународним сукобима.

Праисторија

Пре доласка било каквих европских насељеника у Јужну Африку, јужни део Африке насељавао је народ Сан. Што се тиче војне историје Јужне Африке, афричка племена су често ратовала једна против других и склапала савезе ради опстанка. Низ миграција Банту народа из централне Африке током времена Банту експанзије првобитно је довео до формирања спојених племена као што су Масарва. После извесног времена, снажнији Банту имигранти извршили су инвазију на већи део традиционалних територија народа Сан. Археолошка истраживања сугеришу да је сваки нови талас Банту народа имао боље оружје од својих претходника, што им је омогућило да доминирају источним деловима Јужне Африке и тиме потисну Којсане у мање пожељне делове земље.George McCall Theal: Ethnography and Condition of South Africa Before A.D. 1505, London, 1919.

Средином 18. века дошло је до неколико сукоба између Којсана и надирућих Банту племена познатих као Батлапин и моћнијих Баролонг. Ови освајачи би узимали као робове оне које би покорили и називали их Балала. Током битке, браниоци су били наоружани јаким луковима и отровним стрелама; такође су користили асегај и борбену секиру, а тела су штитили малим штитом. У борби на отвореној равници имали су мале шансе да поразе освајаче, мада су, када би били нападнути на планини или међу стенама, успевали да одбију непријатеље.

Којкојско-холандски ратови

Долазак сталних насеља Европљана, под Холандском источноиндијском компанијом, на Рт добре наде 1652. године довео их је на земљу локалног становништва, попут Којкоји (које су Холанђани називали Хотентотима) и Бушмана (познатих и као Сан), колективно називаних Којсан. Иако су Холанђани трговали са Којкојима, избили су озбиљни спорови око власништва над земљом и стоком. То је резултирало нападима и контранападима обеју страна, који су постали познати као Којкојско-холандски ратови, а завршили су се коначним поразом Којкоја. Први којкојско-холандски рат вођен је од 1659. до 1660, а други од 1673. до 1677. године.Scientia Militaria: South African Journal of Military Studies, , A short chronicle of warfare in South Africa, compiled by the Military Information Bureau,

Англо-холандско ривалство

Замак добре наде

Током 1664. године, тензије између Енглеске и Холандије су порасле уз гласине да је рат неминован – исте године, командант Захаријас Вагенар добио је инструкције да сагради петоугаони замак од камена. Дана 26. априла 1679. године, изграђено је пет бастиона. Замак добре наде је утврђење које је изграђено на првобитној обали Стоног залива, а данас се, због мелиорације земљишта, налази ближе центру Кејптауна. Изграђен од стране ХОИК-а између 1666. и 1679. године, Замак је најстарија грађевина у Јужној Африци. Служио је као локални штаб за Јужноафричку војску у Западном Кејпу, а данас се у њему налазе Војни музеј Замка и церемонијални објекти за традиционалне пукове Кејпа.

Битка код Мујзенберга

Битка код Мујзенберга била је мала, али значајна битка за будућу судбину Јужне Африке која се одиграла код Мујзенберга (близу Кејптауна) 1795. године; довела је до тога да Уједињено Краљевство заузме Капску колонију. Флота од седам бродова Краљевске ратне морнарице – пет бродова треће класе, ХМС Монарх (74), ХМС Викторијус (74), ХМС Арогант (74), ХМС Америка (64) и ХМС Стејтли (64), са шхунама од 16 топова ХМС Еко и ХМС Ратлснејк – под командом вицеадмирала Џорџа Кита Елфинстона усидрила се у Сајмонсовом заливу код Рта добре наде у јуну 1795, након што је напустила Енглеску 1. марта. Њихов командант је предложио холандском гувернеру да стави Капску колонију под заштиту британског монарха – у суштини, да преда колонију Британији – што је одбијено. Сајмонстаун је 14. јуна заузела јединица од 350 краљевских маринаца и 450 људи из 78. горштачког пука, пре него што су браниоци успели да спале град. Након окршаја 1. и 2. септембра, Холанђани су 3. септембра припремили коначни општи покушај поновног заузимања логора, али у том тренутку су стигла британска појачања и Холанђани су се повукли. Британско напредовање ка Кејптауну, уз нова појачања, почело је 14. септембра; колонија је капитулирала 16. септембра.

Британци су преузели контролу над Ртом добре наде наредних седам година. Рт је враћен обновљеној холандској влади (познатој као Батавијска влада) 1804. године. Године 1806, Британци су се вратили и након поновног пораза Холанђана у бици код Блаувберга, задржали контролу више од 100 година.

Ратови Коса

Ратови Коса (познати и као Кафирски ратови или Ратови на граници Кејпа) били су серија од девет ратова између краљевства Коса и Британске империје, као и европских насељеника са њиховим Кој савезницима, од 1779. до 1879. године у данашњем Источном Кејпу у Јужној Африци. Краљевство Коса било је прво краљевство са којим су се Британци сусрели у Јужној Африци. Ови ратови били су одговорни за губитак већине земље народа Коса и интеграцију његовог становништва у територије под европском контролом.

Рат Ндвандве и Зулуа

Рат Ндвандве и Зулуа од 1817. до 1819. био је рат који се водио између растућег Зулу краљевства и племена Ндвандве у Јужној Африци. Шака је револуционисао традиционалне начине борбе уводећи асегај северним Банту народима – копље са кратком дршком и широком оштрицом, које се користило као оружје за убадање у блиској борби. (Под Шакином владавином, губитак асегаја се кажњавао смрћу. Због тога се никада није бацало као џилит.) Такође је организовао ратнике у дисциплиноване јединице познате као импији које су се бориле у збијеној формацији иза великих штитова од говеђе коже. У бици код брда Гкокли 1819. године, његове трупе и тактика однеле су победу над бројчано надмоћнијим народом Ндвандве, који није успео да уништи Зулуе у првом сусрету.

Ндвандве и Зулу су се поново сукобили у бици на реци Мхлатузе 1820. године. Зулу тактика је поново тријумфовала, а њихов напад је покренут када је војска Ндвандвеа била подељена током преласка преко реке Мхлатузе. Зулу ратници стигли су до штаба краља Ндвандвеа Звидеа близу данашње Нонгоме пре вести о поразу, и пришли су логору певајући победничке песме Ндвандвеа како би ушли. Звиде је побегао са неким од својих потомака, укључујући Маџангу. Већина народа Ндвандве напустила је своје земље и мигрирала на север и исток. То је био почетак Мфеканеа, катастрофалне и крваве миграције многих различитих племена у региону, која су првобитно бежала од Зулуа, али су сама изазвала сопствени хаос након што су усвојила Зулу тактику у рату. Шака је био коначни победник, а његови (мирољубивији) потомци и данас живе широм Зулуланда, са обичајима и начином живота који се лако могу пратити уназад до времена Шаке.

Мфекане

Мфекане (Зулу), такође познат као Дифакане или Лифакане (Сесото), афрички је израз који значи нешто попут „дробљење” или „расејавање”. Описује период широког хаоса и немира у јужној Африци током периода између 1815. и отприлике 1835. године.

Мфекане је резултат успона на власт Шаке, краља и војног вође народа Зулу, који је почетком 19. века освојио народе Нгуни између река Тугела и Понгола и створио милитаристичко краљевство у региону. Мфекане је такође довео до формирања и консолидације других група – као што су Матабеле, Мфенгу и Макололо – и стварања држава попут модерног Лесота.

Битке између Фортрекера и Зулуа

мини|210px|Приказ напада Зулуа на бурки логор у фебруару 1838. Битка код Италенија у данашњем Квазулу-Наталу, Јужна Африка, почетком 1838. године, између Фортрекера и Зулуа током периода Велике сеобе, резултирала је тиме да су Зулу армије одбиле Фортрекере. Дана 9. априла, близу планинског венца Бабананго, појавио се велики Зулу импи (војска), који се састојао од приближно 8.000 ратника. Командоси Фортрекера вратили су се у свој логор 12. априла. Бурски генерал Пит Ујс формирао је препадачку групу од петнаест добровољаца (укључујући и његовог сина, Диркија Ујса). Током потоњих борби, Ујс, његов син, браћа Малан као и пет добровољаца су убијени, а Фортрекери су били приморани да се повуку. Спекулисало се да, без лекција научених као резултат битке код Италенија – попут борбе из заклона воловских кола кад год је то могуће и бирања места битке уместо да буду намамљени на неповољан терен – Фортрекери не би успели да коначно победе Зулуе у бици на Крвавој реци осам месеци касније.

Битка на Крвавој реци вођена је 16. децембра 1838. године на обалама Крваве реке у ономе што је данас Квазулу-Натал, Јужна Африка. Након масакра у Венену, група од око 470 Фортрекера, предвођена Андрисом Преторијусом, бранила је „лагер” (круг воловских кола) против Зулу импија, којима је владао Дингане и које су предводили Дамбуза и Ндлела каСомписи, у броју између 10 и 20 хиљада. Зулуи су више пута и безуспешно нападали лагер, док Преторијус није наредио групи коњаника да напусте логор и уђу у борбу са Зулуима. Делимично због тога што су Фортрекери користили пушке и најмање један лаки топ против копаља Зулуа, као и због добре локације и мотивације Фортрекера, само су три Фортрекера рањена и ниједан није погинуо; то је било у супротности са више од 3.000 Зулу ратника који су страдали. Фортрекери су приписали Богу заслуге за победу у бици, пошто су претходно склопили завет тражећи заштиту.

Англо-зулу рат

мини|Битка код Рорковог прелаза 22. јануара 1879. Англо-зулу рат водили су 1879. године Британија и Зулуи, и означио је крај Зулуа као независне нације. Рат је изазвао сер Бартл Фрер, високи комесар за јужну Африку, који је исфабриковао повод за рат и припремио инвазију без одобрења владе Њеног Величанства.

У бици код Исандловане (22. јануара 1879), Зулуи су савладали и уништили 1.400 британских војника. Ова битка се сматра једном од највећих катастрофа у британској колонијалној историји. Исандлована је приморала креаторе политике у Лондону да подрже проратни контингент у влади Натала и ангажују све потребне ресурсе за пораз Зулуа. Прва инвазија на Зулуланд завршила се катастрофом код Исандловане где је, уз тешке губитке, главна централна колона изгубила све залихе, транспорт и муницију, те су Британци били приморани да зауставе своје напредовање на другим местима док се припремала нова инвазија. Код Рорковог прелаза (22–23. јануара 1879) 139 британских војника успешно је одбранило станицу од снажног напада четири до пет хиљада Зулу ратника.

Битка код Интомбеа вођена је 12. марта 1879. године између британских и зулу снага. Опсада Ешовеа одвила се током напада у три правца на импије краља Кечваја код Улундија. Битка код Гингиндловуа вођена је између британске колоне послате да разбије опсаду Ешовеа и Кечвајових импија 2. априла 1879. године. Ова битка је повратила поверење британских команданата у њихову војску и њихову способност да победе Зулуе. Када је уклоњен последњи отпор, могли су да напредују и ослободе Ешове. Битка код Хлобанеа била је потпуна катастрофа за Британце; убијено је 15 официра и 110 војника, још 8 је рањено, а 100 домородачких војника је погинуло. Битка код Камбуле одиграла се 1879. године када је Зулу војска напала британски логор код Камбуле, што је резултирало масивним поразом Зулуа. Битка код Улундија одиграла се у главном граду Зулуа, Улундију, 4. јула 1879. године и показала се као одлучујућа битка која је коначно сломила војну моћ Зулу нације.

Бурски ратови

Први англо-бурски рат

мини|Главни догађаји током Првог бурског рата, у смеру казаљке на сату од лево; Последице битке код Еландсфонтејна, Бурски командоси се боре против Британаца, Британци држе одбрамбене позиције у бици код брда Маџуба, јуриш британске коњице током окршаја на Ленгс Неку.