Однос религије и хомосексуалности у Србији је сложено друштвено, политичко и теолошко питање које обухвата ставове традиционалних верских заједница према истополним сексуалним односима и правима гејева и лезбејки, као и религијске и духовне изразе самих припадника ових заједница. Након декриминализације хомосексуалности у Србији 1994. године и јачања јавне улоге верских институција, ово питање постало је једна од најосетљивијих тема у српском друштву. Традиционалне верске заједнице углавном осуђују истополне сексуалне односе позивајући се на свете књиге и традиционално учење.
мини|десно|220п|Учесници Београдске параде поноса 2019. са Аном Брнабић, тадашњом председницом Владе Србије
Историјски и правни оквир У социјалистичкој Југославији истополни сексуални односи између мушкараца били су кривично дело према савезном Кривичном закону из 1959. године, док су се лезбејски односи третирали као прекршај. Након уставних промена 1974. године, када је кривично законодавство пренето на републике, у Србији је хомосексуални однос и даље био кажњив. Декриминализација је извршена 1994. године, чиме је Србија формално-правно ушла у групу земаља у којима истополни сексуални однос није кривично дело, али то није довело до суштинске друштвене промене у ставу према хомосексуалности.
Паралелно са тим, од деведесетих година 20. века у Србији се одвија процес ревитализације религије и повратка традиционалних вредности у јавну сферу. На попису становништва 2011. године око 95 одсто грађана изјаснило се да припада некој од традиционалних цркава и верских заједница, а највећи број њих се декларисао као православци. Овај процес је традиционалним верским институцијама дао значајан јавни простор, укључујући и простор за изношење ставова о сексуалности, браку и правима ЛГБТ особа.
Према истраживању јавног мњења Геј стрејт алијансе из 2008. године скоро 70 одсто испитаника сматрало је хомосексуалност болешћу, а 51 одсто је сматрало да би такве особе требало затворити у специјализоване институције. Зорица Ивановић и Лидија Радуловић објашњавају ово утицајем традиционалних религијских дискурса, али и ширим друштвеним, политичким и културним процесима.
Традиционалне верске заједнице и хомосексуалност Све традиционалне верске заједнице у Србији- Српска православна црква, Католичка црква, Исламска заједница, Јеврејска заједница и протестантске цркве- деле основно становиште да је једини дозвољени оквир за сексуални однос, брак између мушкарца и жене, усмерен на стварање потомства и породични живот. Истополне сексуалне односе третирају као грех.
Српска православна црква мини|десно|220п|Храм Светог Саве у Београду, највећи православни храм на Балкану, у коме се окупља 10.000 верника током служби.
Српска православна црква (СПЦ) до сада није донела јединствен званичан документ посвећен искључиво питању хомосексуалности, али је Руска православна црква 2000. године у документу Основи социјалне концепције Руске православне цркве хомосексуалност дефинисала као „изопачено испољавање сексуалности” и „греховно оштећење људске природе”, додајући да се то оштећење „лечи и превазилази духовним напором”. СПЦ је овај текст објавила на српском језику, што указује на блискост ставова.
У православном дискурсу истополна сексуална оријентација се најчешће описује као „противприродна”, „болест” или „душевна болест” која се може излечити покајањем, молитвом, постом и учешћем у светим тајнама. Патријарх Иринеј је изјавио да је хомосексуалност „болест” и да „тим особама треба помоћи да превазиђу ову неприродну аномалију”. Митрополит Амфилохије Радовић је, пак, упоредио хомосексуалност са педофилијом, тврдећи да је реч о истој врсти греха: „Библијски, јеванђељски и хришћански гледано то је потпуно иста прича.”
СПЦ се супротставља јавном испољавању и промовисању хомосексуалне оријентације и организује јавне апеле против одржавања Параде поноса. У саопштењу Синода из 2010. године Парада поноса је описана као „коло смрти на улицама Београда” и „јавно рекламирање сексуалне оријентације”, уз позив верницима да осуде грех, али да воле грешника. Оваква реторика је, према истраживачима, део теоцентричног схватања људских права, према коме је свако право изведено из божанских норми, а не из секуларног поимања слободе појединца.
Са становишта Милоша Јовановића, социолога из Ниша који се бави квир студијама, посебно је проблематично што СПЦ, за разлику од Католичке цркве, није развила систематско пастирско учење о хомосексуалним особама нити је јасно одредила однос према разлици између сексуалне оријентације и сексуалног чина. Уместо тога, доминирају поједностављене и моралистичке осуде, које се у појединим случајевима претварају у говор мржње.
Католичка црква Католичка црква је једина традиционална верска заједница у Србији и шире која је развила обимно и систематизовано учење о хомосексуалности. Њен први званични документ на ту тему је Persona humana. Изјава о неким аспектима сексуалне етике из 1975. године. Католичко учење прави разлику између хомосексуалне склоности и хомосексуалног чина: склоност сама по себи није грех, али је „објективно неуређена”, док је хомосексуални чин „суштински неисправан” и не може се ни у ком случају одобрити.
Кључни документи су и Писмо бискупима Католичке цркве о пастирској бризи о хомосексуалним особама из 1986. године и Промишљања у вези са законским предлозима о признавању заједница особа истога пола из 1992. године. Према овом учењу, особе хомосексуалне оријентације су „Божја створења” и не смеју бити предмет неправедне дискриминације или насиља, али се од њих очекује живот у апстиненцији. Истовремено, Католичка црква сматра да у појединим областима, попут усвајања деце, хранитељства, војне службе или учитељских занимања, узимање у обзир сексуалне оријентације може бити оправдано ради заштите „општег добра”.
Иако је католичко учење конзервативно, оно је ипак изнијансираније од православног јер признаје могућност да хомосексуална оријентација није ствар слободног избора, те стога не тражи обавезну „терапију” промене оријентације, већ позива на уздржавање од сексуалних чинова.
Исламска заједница Исламска заједница у Србији хомосексуалност третира као тежак грех и „духовну болест” или „морални суноврат”, позивајући се на куранске одредбе и традицију. Иако заједница није издала посебан документ о овој теми, њени званичници су у јавним наступима истицали да је истополни сексуални однос забрањен и да не може бити прихваћен унутар исламске верске заједнице. У јавним иступима представници Исламске заједнице су учествовали у заједничким саопштењима традиционалних цркава и верских заједница против Закона о забрани дискриминације и одржавања Параде поноса.
Јеврејска заједница У ортодоксном јудаизму, који је једини облик јудаизма институционално присутан у Србији, хомосексуални односи међу мушкарцима сматрају се тешким верским преступом, док се женски истополни односи третирају као неморално понашање. Рабин Исак Асиел је објаснио да је немогуће одустати од забрана из јеврејског правног система, јер би се у том случају довела у питање целокупна халаха. Јеврејска заједница је такође потписница заједничких саопштења традиционалних верских заједница у којима се истиче противљење друштвеном и правном признавању истополних заједница.
Протестантске цркве Протестантске цркве у Србији, укључујући Хришћанску адвентистичку цркву, такође су изнеле ставове о хомосексуалности. Адвентистичка црква је 2012. године потврдила и делимично ревидирала свој став из 1999. године, задржавши осуду хомосексуалног понашања и истополних бракова, али је истакла спремност да покаже „саосећајни дух” према особама које практикују хомосексуалност. Реформисана презбитеријанска црква у Србији је, противећи се Паради поноса 2009. године, нагласила да је једини прихватљив и благословен однос онај између мушкарца и жене у браку.
Јавни дискурс и политички утицај Традиционалне верске заједнице у Србији су током последњих деценија обликовале јединствен традиционални религијски дискурс о хомосексуалности, који занемарује верске разлике. У овом дискурсу геј и лезбејски идентитет и начин живота своде се на „неприродну”, „грешну”, „забрањену” и „опасну” сексуалност, одвојену од емоција, блискости и трајних односа. Овај дискурс је посебно активиран у јавним расправама око предлога Закона о забрани дискриминације и Параде поноса, при чему су верске заједнице имале значајан утицај на повлачење закона.
Критика односа Српске православне цркве ЛГБТ активисти и теоретичари су више пута критиковали однос СПЦ према хомосексуалности, указујући на то да црквена осуда превазилази оквире верске поруке и постаје облик јавног подстицања нетрпељивости. Социолог Милош Јовановић истиче да моралистичка осуда хомосексуалности у православљу често нема теолошку утемељеност и да се своди на репродуковање предрасуда, а не на пастирску бригу. У истраживању Зорица Ивановић и Лидија Радуловић констатује да је СПЦ, за разлику од Католичке цркве, пропустила да развије званично учење које би правилно разликовало сексуалну оријентацију од сексуалног понашања, што је оставило простор за произвољне и поједностављене осуде.
Посебно су запажене изјаве високих црквених великодостојника које су прешле границу моралне осуде. Митрополит Амфилохије Радовић је 2009. године поводом Параде поноса изјавио: „Каква је смрад отровао и загадио престони град Београд. Отров страшнији од оног уранијума који су оставиле бомбе НАТО пакта.” Овакве изјаве, према истраживачима, не само да су увредљиве, већ стварају климу у којој се насиље над ЛГБТ особама може доживети као оправдано.
Такође, учешће СПЦ у заједничком притиску на повлачење Закона о забрани дискриминације 2009. године, како наводе ови аутори „показује је да црква није ограничила своје деловање на верску сферу, већ је активно утицала на законодавни процес у циљу сужавања грађанских права ЛГБТ особа. Овакво поступање је у супротности са начелом секуларне државе и отвара питање граница верске слободе у демократском друштву”.
Религијски и духовни изрази ЛГБТ особа Претпоставка да су геј мушкарци и лезбејке у Србији по правилу атеисти или антирелигиозни само је делимично тачна. Емпиријска истраживања показују да један део ове популације има религијски и/или духовни живот, иако се он најчешће одвија изван институционалних религијских оквира.
Религиозност и духовност мини|десно|220п|Застава ЛГБТ+ заједнице са грбом Републике Србије (креација)
У савременим расправама о религији све је наглашенија разлика између религиозности и духовности. Религиозност се обично везује за институционална веровања, праксе и припадност верској заједници, док се духовност схвата као шири, субјективни и индивидуални појам. Многи геј мушкарци и лезбејке у Србији себе пре описују као духовне него религиозне, истичући да је њихова духовност заснована на личном осећају повезаности са космичком енергијом, природом или унутрашњим миром, а не на догматским правилима.
Овај облик ванинституционалне религиозности подразумева често еклектично комбиновање различитих пракси и веровања- од медитације, јоге и зена до алтернативних исцелитељских метода. Таква духовност се може разумети и као одговор на одбацивање од стране традиционалних цркава, јер нуди простор у коме хомосексуална оријентација није препрека за духовни израз.
Однос према институцијама Међу геј мушкарцима и лезбејкама који се и даље идентификују са хришћанством у културолошком смислу, чест је критички однос према верским институцијама. Верници истополне сексуалне оријентације често истичу да им је важнији лични однос са Богом него формална припадност цркви, и да институционална тумачења не сматрају једино валидним..
Нису ретка ни искуства у којима су појединци исповедили своју сексуалну оријентацију свештеницима или монасима и добили опрост греха, али то не мења званични став цркава. У пракси се религијски геј мушкарци и лезбејке најчешће повлаче из активног верског живота или своју веру испољавају приватно, избегавајући да јавно истичу свој религијски идентитет.