Волфганг Келер (, Ревал, 21. јануар 1887 — Енфилд, 11. јун 1967) био је немачки психолог и феноменолог који је, попут Макса Вертхајмера и Курта Кофке, допринео стварању гешталт психологије.
Током нацистичког режима у Немачкој, протестовао је против отпуштања јеврејских професора са универзитета, као и против захтева да професори поздрављају нацистичким поздравом на почетку часова. Године 1935. напустио је земљу и отишао у Сједињене Америчке Државе, где му је колеџ Свортмор у Пенсилванији понудио професорско место. Предавао је са тамошњим факултетом 20 година и наставио је да се бави истраживањем. Истраживање „Преглед опште психологије“, објављено 2002. године, рангирало је Келера као 50. најцитиранији психолог 20. века.
Рани живот Келер је рођен у лучком граду Ревалу (данас Талин), у Естонској губернији, у Руском царству. Његова породица је била немачког порекла и убрзо након његовог рођења преселили су се у Немачку.
Образовање Током свог универзитетског образовања, Келер је студирао на Универзитету у Тибингену (1905–06), Универзитету у Бону (1906–07) и Универзитету у Берлину (1907–09). Док је био студент на овом другом факултету, фокусирао се на везу између физике и психологије, током чега је студирао код два водећа научника у тим областима, Макса Планка и Карла Штумпфа, респективно. Завршио је докторат. тезу (названу Akustische Untersuchungen [Акустичка истраживања]) 1909. године. Његова дисертација се бавила одређеним аспектима психоакустике; Келер је имао Штумпфа за ментора.
Гешталт психологија Од 1910. до 1913. године био је асистент на Психолошком институту у Франкфурту, где је радио са колегама психолозима Максом Вертхајмером и Куртом Кофком. Он и Кофка су били субјекти Вертхајмерових сада већ познатих студија о привидном кретању (или феномену фи), што их је заузврат довело до закључака о инхерентној природи вида. Сарађивали су на оснивању новог холистичког става према психологији названог Гешталт теорија (од немачке речи за „облик“ или „форма“), чији аспекти се заснивају на ранијем раду Штумпфа (Келеровог учитеља) и Кристијана фон Еренфелса (чијим је предавањима на Универзитету у Прагу Вертхајмер присуствовао).
У уводу књиге „Задатак гешталт психологије“, Керол Прат истиче Келерову иритацију због погрешног тумачења његовог чувеног цитата: „Целина се разликује од збира њених делова“. Иако је можда у питању једноставна грешка у преводу, многа предавања у уџбеницима савремене психологије позивају се на Гешталтову теорију рекавши да је „целина већа од збира њених делова“. Када се користи реч „различит“, како је Келер првобитно навео, она имплицира да целина нема сличности са деловима који је чине. Већина психолога, међутим, схвата „веће“ као да је однос између делова сам по себи значајан део целине, нешто што није присутно у осталим деловима ако се једноставно сумира. Пример: ако су сви делови аутомобила положени на под гараже, они не чине аутомобил. Тек када се деловима дода фактор склапања, они постају аутомобил.
Решавање задатака Године 1913, Келер је напустио Франкфурт и отишао на острво Тенерифе на Канарским острвима, где је именован за директора истраживачке станице за антропоиде Пруске академије наука. Тамо је радио шест година, током којих је написао књигу о решавању задатака под називом „Менталитет мајмуна“ (1917). У овом истраживању, Келер је посматрао како шимпанзе решавају проблеме, попут проналажења банана када су ван домашаја. Открио је да су слагали дрвене сандуке како би их користили као импровизоване мердевине, како би извукли храну. Ако су банане биле постављене на земљу изван кавеза, користили су штапове да би продужили домет својих руку. Келер је закључио да шимпанзе нису дошле до ових метода путем покушаја и грешака (за које је амерички психолог Едвард Торндајк тврдио да су основа целокупног учења животиња, кроз његов закон ефекта), већ да су имале увид у којем су, схвативши одговор, наставиле да га спроводе на начин који је, Келеровим речима, био „непоколебљиво сврсисходан“.
Ово је један од истакнутих налаза из истраживања спроведених на мајмунима. Келеров рад о менталитету мајмуна сматран је прекретницом у психологији мишљења. Веровао је да људи потцењују утицај низа спољашњих услова на такве више животиње. У својој књизи „Менталитет мајмуна“, Келер објашњава да је био инспирисан да ради са шимпанзама из два главна разлога. Први је био зато што је „структура њихових мозгова више повезана са хемијом људског тела и структуром мозга него са хемијском природом нижих мајмуна и развојем њиховог мозга“.Köhler (1925) Био је заинтригиран тиме што се људске особине могу приметити у свакодневном понашању ове животиње. Друго, желео је да проучава шимпанзе како би стекао знање о природи интелигентних чинова.
У раним фазама посматрања шимпанзи, било је јасно да прегледе не треба сматрати карактеристичним за сваког члана ове врсте. Келер је препознао да, као и код људи, шимпанзе показују значајне разлике у интелектуалном пољу. Шимпанзе су показале да су у стању да хватају предмете око себе на различите начине. Ово је укључено у њихово свакодневно понашање у игри. Из тог разлога, није било потребно користити експерименталне тестове да би се шимпанзе увеле у руковање материјом. У својој књизи „Менталитет мајмуна“, Келер описује како мајмуни користе руке, рекавши да су „велике, снажне и флексибилне руке природне везе између њега и света ствари, а он постиже потребну количину мишићне снаге и координације у ранијој доби него људско дете“.
Келер је већину својих запажања обавио током првих шест месеци 1914. године, док је радио са господином Тојбером. Они су животињама стварали проблеме које би шимпанзама било тешко, али не и немогуће решити.
Закључци изведени из експеримената са мајмунима били су да ове животиње показују увид и да демонстрирају интелигентно понашање које је уобичајено код људи. Келер наводи да ови налази важе за сваког члана врсте. Он описује да је „корелација између интелигенције и развоја мозга потврђена“. Келер истиче да је пад образовне психологије у време експеримената са мајмунима био тај што још увек није створила тест који би био способан да процени колико далеко ментално здрава и ментално болесна деца могу да иду у одређеним ситуацијама. Келер је веровао да се студије овог типа могу спроводити на малој деци и да би будућа истраживања требало да се фокусирају на ове могућности. Изјавио је да: „тамо где се недостатак људских стандарда толико осећа, желео бих посебно да нагласим важност и - ако нас антропоиди не заварају - плодност даљег рада у овом правцу“.
Критика интроспекције У својој књизи под називом Гешталт психологија, Келер је критиковао концепте интроспекције, поддисциплине у психологији која је била доминантна у Немачкој крајем 19. и почетком 20. века. Полазећи од идеја структуралистичких психолога, интроспекција је дефинисана као самоизвештавање о свесним мислима и сензацијама. Веровало се да се свест може разумети разлагањем њених елемената на основне делове.
Келер је брзо одбацио овај ток мисли. Тврдио је да су интроспекционисти били превише субјективни у својим методологијама и да нису тестирали поузданост својих налаза. На пример, опис осећаја црвене боје код једне особе можда неће бити исти као опис код друге. Где су интроспекционисти заказали била је њихова немогућност да адекватно реплицирају одређене налазе. Ако је једна особа тестирана на сензације у вези са црвеном бојом, ови описи су једноставно дељени међу следбеницима дисциплине. Ови описи су аутоматски узети као валидни и није било даљег тестирања одређеног осећаја. Поред овога, Келер је тврдио да се интроспекција не фокусира на непосредне проблеме који се тичу директног људског искуства. Веровао је да је важан циљ емпиријске науке добијање објективних резултата који се односе на скоро све. Интроспекционисти, према Келеру, нису сматрали објективно искуство кључном тачком у својој науци.
Мишљења о бихевиоризму Келер је такође био гласан у свом ставу против бихевиоризма, још једне конкурентске школе мишљења у Северној Америци. У то време, бихевиоризам се фокусирао искључиво на отворене чинове који су били лако уочљиви и мерљиви. Унутрашње мисли, осећања и процеси који су се десили између представљања стимулуса и почетка понашања сматрани су делом црне кутије коју није лако разумети. Ова црна кутија, која би се данас могла описати као когниција, није била доступна и стога би је требало одбацити из психологије као нешто неважно. Келер је критиковао бихејвиористичко одбацивање директног искуства. Рекли су да то није мерљиво и да стога не доприноси унапређењу људског разумевања.
Келер је анализирао разлику између отвореног и прикривеног понашања. Тврдио је да се бихевиористи фокусирају искључиво на очигледно понашање како би извели закључке о људском функционисању. Користећи своје знање из физиологије, Келер је сугерисао да би прикривена понашања (као што су откуцаји срца и крвни притисак) могла да понуде додатни увид у то како функционишемо и интерагујемо са околином. У делу „Гешталт психологија“, Келер описује напредак постигнут у физиолошким истраживањима и алате креиране за мерење прикривеног понашања. Прикривена понашања попут повећаног откуцаја срца могла би пружити додатни увид у то како људи интерагују са одређеним стимулусима. Бихејвиористи, према Келеру, никада нису адекватно користили ове нове инструменте да би донели исправне закључке о људском понашању.
Келер се противио идеји да директно искуство није мерљиво или употребљиво. Ослањајући се на своје лично искуство и интересовање за област физике, Келер је представио пример два физичара који посматрају галванометар (инструмент који детектује и мери електричну струју) и доносе закључке на основу информација које он пружа. Према Келеру, бихевиористи поступају на сличан начин када посматрају понашања. Један бихејвиориста ће посматрати понашање и поделити резултате, што ће довести до проширења ових налаза од стране других у овој области. Док бихевиоризам пориче директно искуство, Келер сугерише да бихевиористи несвесно прихватају то искуство у том погледу. Као што је галванометар независан од физичара, тако је и субјект независан од бихевиористе. Директно искуство резултира посматрањем феномена и води до резултата. У том смислу, сматрао је да став бихевиориста делује донекле парадоксално.
Психолошки институт у Берлину Келер се вратио у Немачку 1920. године и именован је за вршиоца дужности директора, а затим (као наследник Карла Штумпфа) за професора и директора Психолошког института на Универзитету у Берлину, где је остао до 1935. године. У тих петнаест година, његова достигнућа су била значајна, укључујући, на пример, вођење престижног постдипломског програма из психологије на факултету; суоснивање утицајног часописа о перцептивној психологији под називом Psychologische Forschung (Психолошка истраживања: Часопис за психологију и суседна поља); и ауторство ране књиге под називом Gestalt Psychology (1929), написане посебно за америчку публику. Током 1920-их и почетком 1930-их, психологија је достигла врхунац у институту. Поред Келера, на делу је било и много других утицајних умова. Макс Вертхајмер је био део института од 1916. до 1929. године, све док није отишао да би преузео позицију у Франкфурту. Поред тога, Курт Левин је остао у институту до 1933. (године његове оставке). Келер је такође имао много познатих асистената у институту, укључујући Карла Данкера, чији се рад вртио око решавања проблема и индукованог кретања. Фон Лауенштајн, још један Келеров асистент, познат је углавном по истраживању временских грешака и памћења. Коначно, фон Ресторф је најпознатија по својој сарадњи са Келером на ефекту изолације и теорији сећања.
Нацистичка Немачка