мини| Алати који се користе за малтерисање зидова Малтерисање је грађевински поступак наношења малтерне масе на зидове, плафоне и друге површине, ради изравнавања подлоге, заштите конструкције и припреме површине за завршну обраду. Изводи се у једном или више слојева, ручно или машински. У ширем смислу појам обухвата и украсне малтерске радове, односно моделовану и ливену пластику на зидовима и плафонима, што се посебно назива штукатуром.
У домаћем грађевинском речнику малтерисање се разликује од гипсарских радова, који подразумевају рад са гипсаним плочама, преградним зидовима и спуштеним плафонима, и од глетовања, које означава наношење танког финог слоја масе пред кречење или бојење. У енглеском језику један израз (''plastering'') покрива све три области, што често доводи до забуне при преводу.
Историја
Најстарији малтери
Најстарији познати малтери били су на бази креча. Око 7500. године пре нове ере становници насеља Ајн Газал у данашњем Јордану користили су креч помешан са дробљеним кречњаком за облагање зидова, подова и огњишта у кућама. Зидови и подови често су украшавани црвеним цртежима нанетим прстима.James Bartlett, „Plaster-work“, Encyclopædia Britannica, 11. издање, 1911. Wikisource: James Bartlett — доприноси у Encyclopædia Britannica.
У старој Индији и Кини глинени и гипсани малтери употребљавани су за добијање глатке површине преко грубог камена или ћерпича. У раним египатским гробницама зидови су облагани кречним и гипсаним малтером, а завршна површина често је бојена или украшавана.
Антика
Моделована штукатура била је у употреби широм Римског царства. Римљани су користили мешавине креча и песка за припремне слојеве, преко којих су наносили финије слојеве гипса, креча, песка и мермерне прашине. Ради бржег везивања понекад су додавани пуцолански материјали.
Око 4. века пре нове ере развијен је принцип хидрауличног везивања креча: додатком реактивних облика силицијум-диоксида и алуминијум-оксида, попут вулканског материјала, маса може очврснути и под водом.
После пропасти Римског царства хидраулични малтер готово да се није користио све до 18. века. Додавање мермерне прашине ради постизања финих детаља и тврде глатке површине поново је примењивано током ренесансе.
Средњи век
У средњовековној Европи, од средине 13. века, гипсани малтер употребљаван је и за унутрашње и за спољашње малтерисање. Као армирање служила је животињска длака, а ради бољег везивања и пластичности додавани су различити органски материјали.Historic England, Mortars, Renders & Plasters: Treatment and Repair. Historic England.
У 14. веку у југоисточној Енглеској развија се украсно малтерисање познато као pargeting, којим су украшаване спољашње површине објеката са дрвеним скелетом. Реч је о урезаном, обликованом или моделованом орнаменту изведеном у кречној маси или мешавини креча и гипса.
Ренесансни и барокни поступци
Средином 15. века венецијански мајстори развили су нову врсту спољашње облоге названу мармарино, код које се креч наноси непосредно на зидану подлогу.
У 16. веку баварски штукатери развијају скаљолу, декоративну технику унутрашњег малтерисања која је служила за имитацију обојеног мермера и украса од полудрагог камена.
У истом веку италијански уметници уводе у Немачку технику сграфито (гребани орнамент), у комбинацији са моделованом штукатуром. Наносе се слојеви кречног малтера различитих боја, а урезивањем кроз горњи слој открива се боја испод.
У 17. веку јављају се нове врсте унутрашњих малтерских обрада. Штуко мермер је вештачки мермер направљен од гипса, понекад са кречом, пигментима, водом и туткалима. Штуко лустро је други облик имитације мермера, где се танак слој кречног или гипсаног малтера наноси преко нарезане кречне подлоге.
Развој везива у 18. и 19. веку
У 18. веку јавља се обновљено интересовање за спољашње малтере. У Великој Британији патентирани су различити материјали за спољашњу примену.
Након разочарања уљаним мастиксима, у другој половини 18. века поново јача интересовање за малтере на бази воде. Џон Смитон од 1756. експериментише са хидрауличним кречом, док Џејмс Паркер 1796. патентира „римски цемент“, хидраулично везиво које се, помешано са песком, могло користити за фасаде и ливење украса.
Развој вештачких цемената почиње почетком 19. века. Џејмс Фрост 1811. патентира вештачки цемент добијен благим печењем млевене креде и глине. Луј Вика 1812–1813. експериментише са печењем синтетичких мешавина кречњака и глине, а Џозеф Аспдин 1824. патентира портланд цемент. Његов син Вилијам, а потом Ајзак Џонсон, унапређују производни поступак.
После око 1860. већина спољашњих малтера прави се претежно од портланд цемента уз додатак креча. Такође у 19. веку јављају се модификовани гипсани малтери за унутрашње зидове.
Mатеријали
Својства малтера за малтерисање и фасадне малтере, укључујући класификацију према везиву, чврстоћи при притиску и упијању воде, обухваћена су стандардом EN 998-1, који дефинише различите врсте малтера за малтерисање и облагање.EN 998-1, Specification for mortar for masonry — Part 1: Rendering and plastering mortar. Преглед стандарда EN 998-1.
Везиво
Креч - гашени креч даје паропропусан, еластичан малтер мале чврстоће који споро везује. Погодан је за старе објекте и зидове који морају да „дишу”. Потпуно гашење пре употребе је од суштинског значаја. Цемент - даје високу чврстоћу и отпорност на влагу. Користи се за сокле, подруме и спољашње површине. Гипс - углавном се користи за унутрашње, суве просторе. Брзо везује и даје глатку површину, али није погодан за трајно влажне услове.Knauf, Izogips — Technical Data Sheet. Knauf Technical Data Sheet. Глина - традиционално везиво, данас у употреби углавном при обнови старих објеката и у еколошкој градњи.
Најчешћи малтер у савременој употреби је кречно-цементни, који комбинује обрадивост кречног и чврстоћу цементног малтера.
Агрегат
Као агрегат готово увек се користи песак. Крупноћа зрна одређује намену: крупнији песак за грубе слојеве, ситнији за завршне. За посебно фине површине користе се пресејани и прани пескови.
Пиљевина је историјски употребљавана као замена за длаку и делимично за песак. Чинила је масу лакшом и погоднијом за поједине декоративне елементе.
Армирање
Животињска длака традиционално се користила као армирање кречних малтера и помагала у контроли ситних прслина током сушења. Традиционална употреба животињске длаке у кречном малтеру документована је у материјалима Historic England и других тела за очување историјских објеката.
Органска влакна се данас у савременим смешама често замењују другим врстама влакана, у зависности од намене производа.
Подлоге
Захтеви за припрему подлоге, редослед слојева и извођење малтерских радова обрађени су стандардом EN 13914.EN 13914, Design, preparation and application of external rendering and internal plastering. BSI — EN 13914.
Подлога мора бити чиста, носива, без прашине, масноћа и других материја које би могле смањити приањање.
Опека и блок - довољно упијају и обично захтевају припрему у складу са врстом малтера. Бетон - гладак је и слабо упија, па се по потреби претходно припрема одговарајућим контактним слојем. Гас-бетон - јако упија воду, па се мора припремити у складу са упутствима произвођача малтера. Спојеви различитих материјала - на прелазима између различитих подлога може бити потребно ојачање мрежицом ради смањења опасности од пуцања.
Историјске подлоге
Пре појаве гипсаних плоча малтер се на дрвене конструкције наносио преко летвица (шиндре). То су уске траке дрвета које су се постављале са размаком како би се малтер механички ухватио за подлогу.
Због отпорности на пожар и трајности, крајем 19. века у широку употребу улази метална подлога — жичана мрежа или перфорирани поцинковани лим.
Зидови изложени влази понекад су се додатно облагали летвицама на дистанцерима, како би се између влажног зида и малтера створио ваздушни слој.
Алат
Основни алат за малтерисање:
мистрија - наношење и разношење масе фангла (сокоћало, хок) - плочица са ручком коју мајстор држи у слободној руци и са које узима малтер гладилица (глетерица) - заглађивање површине пердашка - грубо заглађивање и уситњавање површине летва за равнање (алуминијумска летва) - повлачење масе преко водилица водилице (шине) - металне лајсне које одређују дебљину и раван слоја угаоне лајсне (аглајсне) - заштита и изравнавање спољних углова либела и висак - контрола равни и вертикале мешалица - ручна бушилица са мешачем или мешалица са пумпом четка и посуда за воду - квашење површине при завршној обради
Слојеви и фазе
Малтерисање се традиционално дели према броју нанетих слојева.
Једнослојно малтерисање је најгрубља и најједноставнија врста, ограничена на објекте где је потребан основни заштитни слој.
Двослојно малтерисање данас је често код унутрашњих радова. Први слој је груби малтер, други фини.
Трослојно малтерисање изводи се код захтевнијих радова и на спољашњим површинама.
Шприц
Танак, ретко нанет слој који служи као веза са подлогом. Не изравнава се и не мора покривати целу површину.
Груби малтер
Основни слој, дебљине обично 10 до 20 mm. Изводи се у неколико радњи:
постављање водилица — уских трака малтера или металних шина, пажљиво нивелисаних и постављених у вертикалу;
попуњавање простора између водилица малтером;
равнање летвом повученом преко водилица;
храпављење површине ради приањања следећег слоја.
Водилице обезбеђују уједначену раван површине.
Заглађивање и збијање грубог слоја је од значаја за квалитет површине и смањење неправилности.
Фини малтер
Завршни слој, дебљине 2 до 5 mm. Наноси се када је груби слој довољно чврст и припремљен за следећу фазу.
Глетовање
Ако се планира бојење, након финог малтера следи наношење једног или два танка слоја глет масе и брушење, чиме се добија површина спремна за завршни премаз. Глетовање се у пракси води као засебан посао, најчешће у оквиру молерских или гипсарских радова.
Дебљине слојева не треба прекорачивати. Превише дебео слој нанет одједном не суши равномерно и може бити склон пуцању и одвајању од подлоге.
Спољашње малтерисање
Спољашњи малтери морају бити прилагођени влази, мразу и температурним променама.
Цементни или кречно-цементни фасадни малтер - класичан поступак, у више фаза зависно од система. Демит фасада (контактни фасадни систем, ЕТИЦС) - лепљење термоизолационих плоча на зид, армирање мрежицом у слоју лепка и наношење завршног декоративног малтера. Храпава обрада (шприцани малтер, roughcast, у Шкотској harling) - један од традиционалних облика спољашњег малтерисања. Санациони малтери - паропропусни малтери повећане порозности, намењени одређеним зидовима са проблемом влаге и соли. Сграфито - гребани орнамент код којег се кроз завршни слој открива друга боја испод.
Код старих камених и опекарских објеката избор малтера треба прилагодити постојећој конструкцији. SPAB наглашава да традиционални објекти често захтевају паропропусне и материјално компатибилне системе, јер непропусни материјали могу заробити влагу у зиду.Society for the Protection of Ancient Buildings (SPAB), The Need for Old Buildings to Breathe. SPAB — The Need for Old Buildings to ‘Breathe’.
Машинско малтерисање
Машинско малтерисање подразумева наношење малтера пумпом уместо ручно. Уређај, најчешће мешалица са пумпом (континуирана мешалица), дозира воду, меша суву смешу и потискује масу цревом до млазнице којом радник наноси малтер на зид.
Предности су знатно већа брзина, уједначен квалитет мешавине и мање физичког напора. Недостаци су цена опреме, потреба за прикључком струје и воде одговарајућег капацитета, као и неисплативост на малим површинама.
За машинско наношење користе се посебно формулисане суве смеше које су погодне за пумпање.
Изравнавање и завршна обрада и даље се изводе ручно — машина замењује само фазу наношења.
Украсни малтерски радови
Профили и венци
Једноставни профили израђују се шаблоном од лима, изрезаним према жељеном пресеку.