thumb|Насловна страна драме у првом кварто-издању (1596) Едвард III (), пуним насловом Владавина краља Едварда Трећег (), јесте анонимно штампана историјска драма из 1596. године, за коју се верује да је делом дело Вилијама Шекспира, иако је у његова сабрана дела уврштена тек крајем 20. века.Dunton-Downer, Leslie. Riding, Alan. Essential Shakespeare Handbook. Publisher: DK 2004. Коаутор овог комада и даље је предмет дебата и нагађања, а међу предложеним ауторима помињу се Томас Кид, Кристофер Марлоу, Мајкл Дрејтон, Томас Неш и Џорџ Пил.
Комад садржи неколико подсмешљивих опаски на рачун Шкотске и Шкота, што је поједине критичаре навело на закључак да је управо ова драма подстакла Џорџа Николсона, агента краљице Елизабете у Единбургу, да протестује због начина на који су Шкоти приказани на лондонској сцени у писму упућеном барону Вилијаму Сесилу 1598. године. То би могло да објасни зашто драма није била укључена у Први фолио Шекспирових дела, објављен након што је шкотски краљ Џејмс ступио на енглески престо 1603. године.
Ликови
Енглези Краљ Едвард III Краљица Филипа – његова жена Едвард Црни Принц – њихов син Ерл од Солзберија – делимично заснован на сер Волтеру од Манија; Солзбери је већ био мртав у време када се одигравају догађаји из друге половине ове драме. Грофица од Солзберија – Солзберијева жена (иако је прича о опчињености Едварда III њоме заснована на инциденту у који је била умешана Алиса од Норфока, Солзберијева снаја) Ерл од Ворика – њен отац (иако је отац грофице од Солзберија заправо био барон Вилијам де Грандисон) Сер Вилијам Монтагју – Солзберијев нећак Ерл од Дарбија Лорд Одли – приказан као старац, иако у време одвијања драме није имао више од 30 година Лорд Перси Џон Копланд – касније сер Џон Копланд Лодвик или Лодовик – секретар краља Едварда Два властелина Гласник
Савезници Енглеза Робер, гроф од Артоа – делимично заснован на сер Годфрију де Аркуру; Артоа је већ био мртав у време када се одигравају догађаји из друге половине ове драме. Лорд Маунтфорд – војвода од Бретање Гобен де Грас – француски затвореник
Французи Краљ Жан II – поједина његова дела у овом комаду у стварности су учинили његови претходници — Шарл IV и Филип VI. Принц Шарл – војвода од Нормандије, његов син Принц Филип – његов најмлађи син (заправо се није ни родио у време догађаја из драме) Војвода од Лорене Вилије – нормански лорд Капетан од Калеа Други капетан Поморац Три гласника Два грађанина Кресија Три друга Француза Жена са двоје деце Шест богатих житеља Калеа Шест сиромашних житеља Калеа
Савезници Француза Краљ Бохемије Пољски капетан Данске трупе
Шкоти Краљ Дејвид Сер Вилијам Даглас Два гласника
У драми се неколико пута помиње „цар”. Реч је о Лудвигу IV, цару Светог римског царства.
Радња Енглеском краљу Едварду III гроф од Артоа саопштава да је управо он прави наследник покојног француског краља. Француски амбасадор стиже са захтевом да Едвард искаже вазалну оданост новом француском краљу за своје поседе у Гијени, што Едвард одбија, одлучан да права избори војним походом. Међутим, вест да Шкоти опседају замак на северу Енглеске приморава га да најпре реши тај проблем. Замак храбро брани лепа грофица од Солзберија. По доласку Едвардове војске, Шкоти се повлаче, а краљ се на први поглед заљубљује у грофицу и почиње отворено да јој се удвара. Грофица га одбија, али пошто он не одустаје, она га ставља на испит изјављујући да ће одузети живот свом мужу ако он убије своју жену. Када схвати да је краљ спреман на такав чин, прети да ће се сама убити ако не престане да је прогања. Постиђен својим понашањем, Едвард признаје грешку и поново се посвећује својим владарским дужностима.
У другом делу драме, Едвард одлази у Француску да војним походом оствари право на престо. Пре Битке код Кресија, он и француски краљ размењују оптужбе и аргументе. Едвардов син, Црни Принц, бива проглашен за витеза и послат у борбу, при чему отац одбија да му пошаље појачање чак и када се чини да му је живот у опасности, желећи да се младић сам докаже. Принц односи победу над краљем Бохемије, Енглези тријумфују, а Французи беже ка Поатјеу. Док принц креће у потерницу за њима, краљ Едвард започиње опсаду Калеа.
Код Поатјеа, енглеска војска се налази у готово безнадежном положају пред бројчано супериорнијим непријатељем. Упркос томе, Црни Принц успева да извојује чудесну победу у Бици код Поатјеа и заробљава француског краља.
За то време у Калеу, грађани су приморани на предају, а Едвард захтева да му се преда шест угледних мештана ради казнене одмазде. Међутим, краљица Филипа стиже и успева да га омекша и наведе да их помилује. Убрзо стижу вести да је шкотски краљ такође заробљен, а да је Бретања осигурана. Ипак, славље кратко прекида лажна вест да је Црни Принц поражен код Поатјеа, због чега се Едвард заклиње на освету. Недужно потом, принц тријумфално стиже са заробљеним француским краљем, и енглеска војска победоносно улази у Кале.
Извори и историјска тачност Као и код већине Шекспирових историјских драма, главни извор биле су Хронике Рафаела Холиншеда, док су Хронике Жана Фроасара такође послужиле као један од кључних извора за овај комад. Роџер Прајор је тврдио да је драмски писац имао приступ личном примерку Фроасаровог дела у поседу лорда Хансдона, као и да је цитирао неке од Хансдонових белешки са маргина.Connotations Volume 3, 1993/94, No. 3: Was The Raigne of King Edward III a Compliment to Lord Hunsdon? Значајан део комада који се обично приписује Шекспиру — удварање грофици од Солзберија — заснован је на причи „Грофица од Солсберија” (бр. 46) из збирке прича Палата уживања Вилијама Пејнтера. Пејнтерова верзија ове приче, преузета од Фроасара, приказује Едварда као нежењу, а грофицу као удовицу, и завршава се њиховим венчањем. Пејнтеров предговор указује на то да је он знао да је то „потпуно неистинито”, будући да је Едвард имао само једну жену, „поменуту врлу краљицу Филипу”, али је ипак репродуковао Фроасарову верзију са свим њеним „недостацима”. Аутор ове драме је, међутим, био свестан да су у то време обоје били у браку. Ђорђо Мелкиори истиче сличност пишчевог језика са Пејнтеровим, упркос разликама у развоју радње.
Драма радикално сажима радњу и историјске догађаје, смештајући Битку код Поатјеа (1356) непосредно након Битке код Кресија (1346), а пре заузимања Калеа. У стварности, Битка код Поатјеа одиграла се читавих десет година након раније победе и заузимања Калеа. Ово сажимање захтевало је и спајање појединих историјских личности. Тако је француски краљ током читаве драме Жан II Добри. Међутим, Битка код Кресија се у стварности водила против његовог претходника, Филипа VI Валоа. Многи други ликови су слободно приказани током догађаја којима нису могли да присуствују — Вилијам Монтагју, први ерл од Солзберија, као и Жан де Монфор били су мртви чак и пре Битке код Кресија. Иако је сер Џон Копланд заиста заробио шкотског краља Дејвида II и довео га у Кале 1346. године, убрзо након Кресија, потпуна енглеско-монфорска победа у Бретањи, која се помиње у истој сцени, није остварена све до Битке код Ореја 1364. године.
Аутор или аутори Едварда III такође су користили превод дела Бертрана де Лока Расправе о рату и појединачном двобоју, које је 1591. године израдио Џон Елиот, као инспирацију и смернице.Ambrose Murphy, A Possible New Source for Shakespeare’s The Reign of King Edward III, Notes and Queries, April 19, 2024;, gjae046, https://doi.org/10.1093/notesj/gjae046
Референце
Спољашње везе
Категорија:Дела Виљема Шекспира