Битка на Лорени (; ) (14. август – 7. септембар 1914) била је битка на Западном фронту током Првог светског рата. Француска и немачка војске су завршиле мобилизацију, Французи са Планом XVII, за спровођење офанзиве кроз Лорену и Алзас у Немачку, а Немци са Операцијом II Запад, за офанзиву на северу преко Луксембурга и Белгије у Француску, допуњену нападима на југу како би се спречило Французе да пребаце трупе на већу претњу на северу.
Позадина
Белгија веза=https://en.wikipedia.org/wiki/File:Western_Front_2_August_1914.jpg|лево|мини|Западни фронт, 2. август 1914. Белгијско војно планирање заснивало се на претпоставци да ће друге силе одржати белгијску неутралност протеривањем освајача. Вероватноћа немачке инвазије није навела белгијску владу да Француску и Британију види као потенцијалне савезнике, нити је намеравала да учини више од заштите своје независности. Англо-француска Антанта (1904) навела је Белгијанце да схвате да се британски став према Белгији променио и да ће се борити за заштиту белгијске независности. Генералштаб је формиран 1910. године, али је начелник војске, генерал-потпуковник Хари Јунгблут, пензионисан 30. јуна 1912. године и није га заменио генерал-потпуковник Шевалије де Селије де Моранвил до маја 1914. године.
Моранвил је почео да планира концентрацију војске и састао се са железничким званичницима 29. јула. Белгијске трупе требало је да буду масиране у централној Белгији, испред Националног редута Белгије, спремне да се суоче са било којом границом, док су утврђени положај Лијеж и утврђени положај Намир остављени да обезбеђују границе. Након мобилизације, краљ је постао врховни командант и бирао где ће се војска концентрисати. Усред поремећаја новог плана поновног наоружавања, неорганизовани и слабо обучени белгијски војници би имали користи од централног положаја како би одложили контакт са освајачем, али би им такође била потребна утврђења за одбрану, која су се налазила на граници. Једна школа мишљења желела је повратак на распоређивање на граници, у складу са француским теоријама офанзиве. Белгијски планови су постали компромис у којем се пољска војска концентрисала иза реке Жет, са две дивизије напред код Лијежа и Намира.
Позадина
Белгија
Белгијско војно планирање заснивало се на претпоставци да ће друге силе одржати белгијску неутралност протеривањем освајача. Вероватноћа немачке инвазије није навела белгијску владу да Француску и Британију види као потенцијалне савезнике, нити је намеравала да учини више од заштите своје независности. Англо-француска Антанта (1904) навела је Белгијанце да схвате да се британски став према Белгији променио и да ће се борити за заштиту белгијске независности. Генералштаб је формиран 1910. године, али је начелник војске, генерал-потпуковник Хари Јунгблут, пензионисан 30. јуна 1912. године и није га заменио генерал-потпуковник Шевалије де Селије де Моранвил до маја 1914. године.
Моранвил је почео да планира концентрацију војске и састао се са железничким званичницима 29. јула. Белгијске трупе требало је да буду масиране у централној Белгији, испред Националног редута Белгије, спремне да се суоче са било којом границом, док су утврђени положај Лијеж и утврђени положај Намир остављени да обезбеђују границе. Приликом мобилизације, краљ је постао врховни командант и бирао где ће се војска концентрисати. Усред поремећаја новог плана поновног наоружавања, неорганизовани и слабо обучени белгијски војници би имали користи од централног положаја како би одложили контакт са освајачем, али би им такође била потребна утврђења за одбрану, која су се налазила на граници. Једна школа мишљења желела је повратак на распоређивање на граници, у складу са француским теоријама офанзиве. Белгијски планови су постали компромис у којем се пољска војска концентрисала иза реке Жет, са две дивизије напред код Лијежа и Намира.
Немачко распоређивање на западу Немачка стратегија је од 1891. године давала приоритет офанзивним операцијама против Француске и дефанзивном ставу против Русије. Немачко планирање је било одређено бројчаном инфериорношћу, брзином мобилизације и концентрације и ефектом огромног повећања моћи модерног оружја. Очекивало се да ће фронтални напади бити скупи и дуготрајни, што ће довести до ограниченог успеха, посебно након што су Французи и Руси модернизовали своја утврђења на границама са Немачком. Алфред фон Шлифен, начелник Царског немачког генералштаба (Oberste Heeresleitung, OHL) од 1891. до 1906. године, осмислио је план да избегну француска гранична утврђења офанзивом на северном крилу са локалном бројчаном надмоћи. До 1898. до 1899. године, такав маневар је требало да брзо прође кроз Белгију, између Антверпена и Намира и угрози Париз са севера.
Хелмут фон Молтке Млађи је наследио Шлифена 1906. године и био је мање сигуран да ће се Французи прилагодити немачким претпоставкама. Молтке је променио план распоређивања и концентрације, како би се прилагодио нападу у центру или опкољавању са оба крила као варијантама плана, додавањем дивизија на леви бок насупрот француске границе, од око 1.700.000 људи који су очекивали да буду мобилисани у Вестеру (Западној армији). Главне немачке снаге би и даље напредовале кроз Белгију и нападале ка југу у Француску, а француске армије би биле опкољене са леве стране и притиснуте преко Мезе, Ене, Соме, Оазе, Марне и Сене, и било би немогуће да се повуку у централну Француску. Французи би или били уништени или би маневар са севера створио услове за победу у центру или у Лорени на заједничкој граници.
План XVII мини|Наслов у новинама Le Soir, 4. август 1914. Према Плану XVII, француска мирскодопска војска требало је да формира пет пољских армија од око 2.000.000 људи, са групама резервних дивизија придодатим свакој армији и групом резервних дивизија на боковима. Армије су требало да се концентришу насупрот немачке границе око Епинала, Нансија и Верден-Мезијера, са војском у резерви око Сент-Менеула и Комерсија. Од 1871. године, изградња железнице је дала француском генералштабу шеснаест линија до немачке границе у односу на тринаест које су биле доступне немачкој војсци, а Французи су могли да чекају док немачке намере не буду јасне. Француско распоређивање је требало да буде спремно за немачку офанзиву у Лорени или кроз Белгију. Очекивало се да ће Немци користити резервне трупе, али се такође очекивало да ће велика немачка војска бити мобилисана на граници са Русијом, остављајући западну војску са довољним трупама само за напредовање кроз Белгију, јужно од река Мас и Самбр. Француска обавештајна служба је добила мапу немачког генералштаба из 1905. године, у којој немачке трупе нису ишле даље на север од Намира и претпоставила је да су планови за опсаду белгијских тврђава одбрамбена мера против белгијске војске. лево|мини|Пропагандна слика која приказује битку код Моранжа 20. августа 1914. године. Очекиван је немачки напад из југоисточне Белгије према Мезијеру и могућа офанзива из Лорене према Вердену, Нансију и Сен Дијеу; план је био развој Плана XVI и више је предвиђао могућност немачке офанзиве кроз Белгију. Прва, Друга и Трећа армија требало је да се концентришу између Епинала и Вердена насупрот Алзаса и Лорене, Пета армија требало је да се окупи од Монмедија до Седана и Мезијера, а Четврта армија требало је да буде задржана западно од Вердена, спремна да се креће на исток како би напала јужни бок немачке инвазије кроз Белгију или на југ против северног бока напада кроз Лорену. Није било формалних одредби за комбиноване операције са Британским експедиционим снагама (BEF), али су направљени заједнички аранжмани и током Друге мароканске кризе 1911. године, Французима је речено да се може очекивати да шест дивизија делује око Мобежа.
Увод
Немачке офанзивне припреме 6. армија се распоредила у областима XXI и XVI корпуса од Вогезија северно до Меца, III корпус је стигао од 8. до 12. августа и кретао се ка граници од Беа до Бешија и Ремија, II баварски корпус се распоредио од 7. до 10. августа од Лусија до Шато Салина и Мертингена, а XXI корпус се мобилисао око Дјеза 10. августа и преместио бригаду 42. дивизије у Ињеј, као бок за I баварски корпус. 11. августа је одбијен француски ноћни напад, али су догађаји у Вогезију довели до тога да се I баварски корпус брзо померио ка Ајвајлеру и Зивајлеру.
Битка
Главна француска офанзива на југу почела је 14. августа, када је Прва армија (генерал Огист Дубај) напредовала са два корпуса у Вогезе и два корпуса североисточно ка Саребуру, док су два деснокрилна корпуса Друге армије (генерал де Кастелно) напредовала лево од Прве армије. Један корпус и Друга група резервних дивизија полако су напредовали ка Морханжу у ешалону, као бочна заштита од немачког напада из Меца. Прва армија је од 8. августа заузела неколико превоја јужније, како би заштитила јужни бок док је армија напредовала ка Донону и Саребуру.
Упркос Жофровим упозорењима о одступању, од војске се захтевало да напредује ка Вогеским превојима на југоистоку, источно ка Донону и североисточно ка Саребуру. Немачке трупе су се повукле током дана, Донон је заузет и на левом крилу је извршено напредовање од 10–12 км. У сумрак је 26. дивизија XIII корпуса напала Сиреј и била је у сукобу са артиљеријом и митраљезима, што је одбило Французе уз многе жртве. Дана 15. августа, Друга армија је известила да је немачка артиљерија дугог домета успела да неометано бомбардује француску артиљерију и пешадију и да је укопана немачка пешадија нанела многе жртве Французима док су нападали.
Друга армија је морала методично да напада након артиљеријске припреме, али је успела да потисне Немце. Обавештајни извештаји су идентификовали главну линију отпора немачке 6. армије и 7. армије (комбиноване под престолонаследником Рупрехтом од Баварске) близу напредних француских трупа и да је контраофанзива неизбежна. Немци су 16. августа одбили напредовање ватром артиљерије великог домета, а 17. августа је Прва армија појачала напредовање ка граду у бици код Сарбура. Када се утврдило да су Немци напустили град, Жофр је наредио Другој армији да се повуче даље на север, што је довело до повећања разилажења француских армија.
Немачки контранапад 20. августа натерао је француске војске на одвојене битке, које су поражене и повукле се у нереду. Немачка потера је била спора и Кастелно је успео да заузме положаје источно од Нансија и продужи десно крило према југу, како би повратио контакт са Првом армијом. Током 22. августа, десно крило је нападнуто и потиснуто 25 км од положаја на којем је офанзива започела 14. августа. Прва армија се повукла, али је успела да одржи контакт са Другом армијом. Између 24. и 26. августа, обе француске војске су одбиле немачку офанзиву у бици код Труе де Шарм и повратиле линију од 14. августа до почетка септембра.
Жртве Холгер Хервиг је 2009. године, користећи записе из Sanitätsberichte, навео 34.598 жртава у 6. армији током августа, са 11.476 мртвих. У 7. армији је у августу било 32.054 жртава, са 10.328 погинулих људи.
Референце
Литература
Категорија:Битке Првог светског рата
Категорија:Француска у 1914. Категорија:Немачка у 1914.