Психијатријска нега или нега менталног здравља је постављено звање медицинске сестре која се специјализује за ментално здравље и брине о људима свих узраста који пате од менталних болести или стреса. Оне укључују: неуроразвојни поремећаји, шизофренија, шизоафективни поремећај, поремећај расположења, зависност, анксиозни поремећаји, поремећаји личности, поремећаји исхране, суицидалне идеје, психоза, параноја и самоповређивање.
Медицинске сестре за ментално здравље добијају специфичну обуку у психолошким терапијама, изградњи терапијски савез, суочавању са изазовним понашањем и примени психијатријских лекова.
У већини земаља, након 1990-их, психијатријска медицинска сестра морала би да стекне диплому из сестринства да би постала Регистрована медицинска сестра (РН) и специјализовала се за ментално здравље. Степени се разликују у различитим земљама и регулисани су прописима специфичним за земљу. У Сједињеним Државама, може се постати РН и психијатријска медицинска сестра, завршавањем дипломског програма, сарадничког (АСН) степена или дипломе (БСН).
Медицинске сестре за ментално здравље могу радити у различитим службама, укључујући: Службе за ментално здравље деце и адолесцената (ЦАМХС), Акутне медицинске јединице (АМУ), Јединице интензивне неге психијатрије (ПИЦУ) и Службе за ментално здравље заједнице (ЦМХС).
Историја алт=Цивилна јавна служба -93, Харисбург, Пенсилванија, час психијатријске неге (8389167373)|мини|Цивилна јавна служба -93, Харисбург, Пенсилванија, час психијатријске неге (8389167373) Историја психијатрије и психијатријске неге, иако неусклађена, може се пратити до древних филозофских мислилаца. Марко Тулије Цицерон, посебно, био је прва позната особа која је креирала упитник за ментално оболеле користећи биографске податке за одређивање најбољег тока психолошког лечења и неге. Неки од првих познатих центара за психијатријску негу изграђени су на Блиском истоку током 8. века. Средњовековни муслимански лекари и њихови помоћници ослањали су се на клиничка запажања за дијагнозу и лечење.
У 13. веку средњовековне Европе, психијатријске болнице су изграђене да сместе ментално оболеле, али није било медицинских сестара да се брину о њима, а лечење је ретко пружано. Ови објекти су функционисали више као стамбена јединица за лудаке. Током врхунца хришћанства у Европи, болнице за ментално оболеле веровале су у коришћење верске интервенције. Лудаци су били повезани са „духовним пријатељима” да би им помогли да се поново повежу са друштвом. Њихова примарна брига била је дружење са меланхоличнима и узнемиренима, формирање интимних духовних односа. Данас се ови духовни пријатељи сматрају првим модерним психијатријским медицинским сестрама.
У колонијалној ери Сједињених Држава, неки досељеници су прилагодили праксу здравствене неге у заједници. Особе са менталним недостацима који су сматрани опасним биле су затваране или држане у кавезима, одржаване и у потпуности плаћане од стране пратилаца из заједнице. Богатији колонисти су своје ментално оболеле рођаке држали или у својим таванима или подрумима и ангажовали пратиоце, односно медицинске сестре, да се брину о њима. У другим заједницама, ментално оболели су продавани на аукцијама као робовска радна снага. Други су били приморани да напусте град. Како се становништво у колонијама ширило, неформална нега за заједницу је пропала и основане су мале институције. Године 1752. отворено је прво „одељење за лудаке” у Пенсилванијској болници које је покушало да лечи ментално оболеле. Пратиоци су користили најмодерније третмане тог времена: прочишћавање, крварење, блeсирање и шок технике. Генерално, пратиоци који су се бринули о пацијентима веровали су у третирање институционализованих са поштовањем. Веровали су да ако се пацијенти третирају као разумни људи, онда ће се тако и понашати; ако им дају самопоуздање, онда ће пацијенти ретко злоупотребити то.
Деведесете године 18. века донеле су почетак увођења моралног третмана за људе са менталним тегобама. Концепт безбедног азила, који су предложили Филип Пинел и Вилијам Тук, нудио је заштиту и негу у институцијама за пацијенте који су претходно били злостављани или поробљени. У Сједињеним Државама, Дороти Дикс је била кључна у отварању 32 државна азила за пружање квалитетне неге болеснима. Дикс је такође била задужена за медицинске сестре Армије Уније током Америчког грађанског рата, бринући се о војницима Уније и Конфедерације. Иако је то био обећавајући покрет, пратиоци и медицинске сестре су често оптуживани за злостављање или занемаривање штићеника и њихово изоловање од породица.
Формално признање психијатрије као модерне и легитимне професије догодило се 1808. године. У Европи, један од главних заговорника менталне здравствене неге који би помогао психијатрима био је др Вилијам Елис. Он је предложио да се „чуварима лудака” даје боља плата и обука како би се више угледних, интелигентних људи привукло професији. У својој публикацији Трактат о лудилу из 1836. године, он је отворено изјавио да успостављена пракса неге смирује депресивне пацијенте и даје наду безнадежнима. Међутим, психијатријска нега није формализована у Сједињеним Државама све до 1882. године када је Линда Ричардс отворила Бостон Сити колеџ. Ово је била прва школа посебно осмишљена за обуку медицинских сестара у психијатријској нези.
Неслагање између оснивања психијатрије и признавања обучених медицинских сестара у овој области углавном се приписује ставовима у 19. веку који су се противили обуци жена за рад у медицинској области.
Године 1913. Универзитет Џонс Хопкинс био је први колеџ за медицинске сестре у Сједињеним Државама који је понудио психијатријску негу као део свог општег наставног плана и програма. Први уџбеник психијатријске неге, Нега менталних болести ауторке Херијет Бејли, објављен је тек 1920. године. Тек 1950. године Национална лига за медицинске сестре захтевала је да све школе за медицинске сестре укључе клиничко искуство у психијатрији како би добиле националну акредитацију. Прве психијатријске медицинске сестре суочавале су се са тешким условима рада. Претрпаност, недостатак особља и лоши ресурси захтевали су наставак старатељске неге. Биле су под притиском растуће популације пацијената која је драматично порасла крајем 19. века. Као резултат тога, формиране су радничке организације које су се бориле за боље плате и краће радно време. Поред тога, основани су велики азили за смештај великог броја ментално оболелих, укључујући чувени Психијатријски центар Кингс Парк на Лонг Ајленду, Њујорк. На свом врхунцу 1950-их, центар је смештао више од 33.000 пацијената и захтевао је сопствену електрану. Медицинске сестре су често називане „пратиоцима” како би се подразумевао хуманитарнији приступ нези. Током овог времена, пратиоци су првенствено одржавали објекте чистима и одржавали ред међу пацијентима. Такође су извршавали наредбе лекара.
Године 1963, председник Џон Ф. Кенеди је убрзао тренд деинституционализације са Законом о менталном здрављу заједнице. Године 1964, усвојен је Закон о грађанским правима, који је забранио организацији да дискриминише ако је финансирана из савезног буџета. Упркос овој одлуци, одређене државе као што су Мисисипи и Алабама бориле су се против ових закона на суду, промовишући сегрегацију у здравству. Штавише, пошто су психијатријски лекови постајали све доступнији омогућавајући пацијентима да живе самостално, а азили су били прескупи, институције су почеле да се затварају. Сестринска нега је тако постала интимнија и холистичкија. Проширене улоге су такође развијене 1960-их, омогућавајући медицинским сестрама да пружају амбулантне услуге као што су саветовање, психотерапија, консултације, преписивање лекова, заједно са дијагнозом и лечењем менталних болести.
Први развијени стандард неге створио је психијатријски одсек Америчко удружење медицинских сестара (АНА) 1973. године. Овај стандард је дефинисао одговорности и очекивани квалитет неге медицинских сестара.
Године 1975, влада је објавила документ под називом „Боље услуге за ментално оболеле” који је прегледао тренутне стандарде психијатријске неге широм света и изнео боље планове за будућност неге менталног здравља.
Глобална здравствена заштита је претрпела огромна проширења 1980-их; то је било због реакције владе на брзо растућу потражњу за здравственим услугама. Проширење је настављено до економске кризе 1970-их.
Године 1982. укинуте су Обласне здравствене власти.
Године 1983. спроведена је боља структура болница. Уведени су генерални директори за доношење одлука, чиме је створен бољи систем рада. Године 1983. такође је дошло до многих смањења особља које су тешко осетиле све медицинске сестре за ментално здравље. Међутим, 1982. године уведен је нови наставни план, који је понудио одговарајуће образоване медицинске сестре.
Године 2000. дошло је до великих образовних унапређења за медицинске сестре да се специјализују за ментално здравље, као и различитих финансијских могућности.
Интервенције Сестринске интервенције могу се поделити у следеће категорије:
Физичке и биолошке интервенције Психијатријска медикација Психијатријска медикација је често коришћена интервенција и многе психијатријске медицинске сестре за ментално здравље су укључене у примену лекова, како у оралном (нпр. таблета или течност) облику, тако и путем интрамускуларна ињекција. Медицинске сестре практичари могу преписати лекове. Медицинске сестре ће пратити нежељене ефекте и одговор на ове медицинске третмане користећи процене. Медицинске сестре ће такође понудити информације о лековима како би, где је могуће, особа о којој се брине могла донети информисану одлуку, користећи најбоље доступне медицинске доказе.
Електроконвулзивна терапија Психијатријске медицинске сестре за ментално здравље такође су укључене у примену третмана електроконвулзивна терапија и помажу у припреми и опоравку од третмана, што укључује анестезија. Овај третман се користи у врло малом проценту случајева и тек након што су сви други могући третмани исцрпљени. Медицинске сестре такође могу бити укључене у добијање сагласности за ову процедуру. Међутим, аранжмани за сагласност варирају у зависности од јурисдикције у којој се третман одвија.
Физичка нега Заједно са другим медицинским сестрама, психијатријске медицинске сестре за ментално здравље интервенисаће у областима физичких потреба како би осигурале да људи имају добар ниво личне хигијене, исхране, сна, итд., као и да се побрину за било које пратеће физичке болести. Код пацијената са менталним болестима, гојазност није ретка јер неки лекови могу имати нежељени ефекат повећања телесне тежине, што може довести до ниског самопоуздања код пацијента и довести до других здравствених проблема. Да би се решио овај проблем, медицинске сестре за ментално здравље се подстичу да охрабрују пацијенте да се више баве физичком активношћу како би побољшали своје физичко здравље, заједно са менталним здрављем, побољшавајући самопоуздање пацијената и смањујући нивое стреса, побољшавајући њихово ментално здравље, што је био фокус медицинских сестара за ментално здравље јер многи пацијенти не вежбају довољно. Медицинске сестре такође могу морати да помогну пацијентима са злоупотребом алкохола или дрога јер су пацијенти са менталним болестима изложени већем ризику за овакво понашање. Медицинске сестре за ментално здравље морају бити у стању да комуницирају са пацијентима о овоме. Злоупотреба алкохола и дрога такође може довести до већег ризика од полно преносивих болести јер алкохол и дроге могу довести до више сексуалног понашања.
Психосоцијалне интервенције