Рат и мир је епска историјска драма из 1956. године заснована на истоименом роману Лава Толстоја из 1869. године. Режирао га је и коаутор сценарија био је Кинг Видор, а продуцирали су га Дино Де Лаурентис и Карло Понти за Paramount Pictures. У филму глуме Одри Хепберн као Наташа, Хенри Фонда као Пјер и Мел Ферер као Андреј, заједно са Виториом Гасманом, Хербертом Ломом, Оскаром Хомолком, Анитом Екберг, Хелмутом Дантином, Беријем Џоунсом, Аном Маријом Фереро, Мили Витале и Џеремијем Бретом. Музичку партитуру је компоновао Нино Рота, а дириговао Франко Ферара.

Филм Рат и мир премијерно је приказан 21. августа 1956. године, уз помешан пријем; неки критичари су критиковали чињеницу да је филм скратио велики део Толстојевог романа, као и избор 50-годишњег Хенрија Фонде за улогу 20-годишњег Пјера Безухова. Филм је номинован за Оскара за најбољег редитеља, најбољу кинематографију (у боји) и најбољу костимографију (у боји). Такође је био номинован за четири Златна глобуса, укључујући за најбољи филм – драма и најбољу глумицу у филму – драма (Одри Хепберн), и освојио је награду за најбољи страни филм.

У фебруару 2020. године, филм је приказан на 70. Берлинском међународном филмском фестивалу као део ретроспективе посвећене каријери Кинга Видора.

Заплет Године 1805, већи део Европе је разорен Наполеоновим настојањем да освоји све више територија. У Москви, многи младићи су се придружили војсци, укључујући Николаја Ростова, сина грофа Иље Ростова и његове жене Наталије, и брата младог Петје и несташне, али одане Наташе. Ростовљев пријатељ Пјер, ванбрачни син болесног, богатог грофа Безухова, недавно се вратио из Париза и верује да је Наполеон „сила чишћења“ која може успоставити једнакост и слободу.

Упркос свом пацифизму, Пјер жели Николају све најбоље, а затим посећује свог пријатеља, официра Долохова, озлоглашеног развратника. Тамо се другови препуштају пићу, али их прекида кнез Андреј Болконски, официр много финијег карактера од Долохова. Андреј обавештава Пјера да га зове његов отуђени отац, који је на самрти, и Пјер одлази у очеву вилу, где га разни рођаци презиру. Њихов подсмех се, међутим, мења у лицемерну забринутост након што стари гроф умре и открије се да је прихватио Пјера као легитимног и именовао га својим јединим наследником.

Хитра Хелена Курагина одмах баца око на Пјера и он се убрзо заљубљује у њу, док се њен отац, кнез Василиј Курагин, намеће као управник Пјерових огромних имања. Једног дана, Пјер наилази на Андреја на селу док Андреј прати своју трудну жену Лизу до очеве куће. Андреј, који се осећа заробљено због Лизе, раније је саветовао Пјеру да се никада не жени, а сада Пјер одбија да прихвати његова упозорења. Након што Андреј одводи Лизу да живи са његовом сестром Маријом и грубим оцем, кнезом Николајем Болконским, он одлази на фронт и постаје ађутант команданта војске, фелдмаршала Михаила Кутузова. У бици код Аустерлица, Андреј покушава да окупи људе у повлачењу тако што хвата заставу и јуриша на непријатеља, али бива рањен и остављен да умре. Док је осматрао бојиште, Наполеон наилази на Андреја и, дивећи се његовој храбрости, наређује да га збрине његов лични лекар.

У Москви, Пјер сазнаје да Руси траже мир, а Хелена га наговара да се врати на село како би она могла да проведе сезону у граду, дочекујући војнике. Николај се безбедно враћа кући, на велику радост Наташе. У међувремену, Андреј се враћа својој породици, баш када Лиза почиње да се порађа. Иако њихов син Коља преживљава, Лиза умире након порођаја, а ожалошћени Андреј криви себе што јој није пружио довољно утехе и љубави. Временом, Хелена почиње флерт са Долоховим, а када Пјер сазна за гласине о њима, вређа Долохова и прихвата његов изазов на двобој. Иако је Пјер врло невешт са ватреним оружјем, успева да пуца и рани Долохова, док војников хитац пролази поред њега, а Пјер остаје неповређен. Бесан што је изазван да се понаша на тако нецивилизован начин, Пјер се одваја од Хелене и пристаје да прати Ростове до њиховог сеоског имања.

Једног дана, док су у лову, упознају Андреја, који је очаран Наташом. Касније, Андреј плеше са Наташом када она присуствује свом првом балу и схвата да жели да је ожени. Кнез Болконски наговара Андреја да сачека годину дана, јер је Наташа тако млада, а Ростови им нису друштвено равни, али обећава да ће пристати ако Андреј и даље жели да је тада ожени. Уз Наташино обећање да ће га чекати, Андреј се затим придружује мисији за Пруску, где цар Александар и Наполеон потписују мировни споразум у јуну 1807. године. Међутим, док је Андреј одсутан, Наташу заводи Анатол Курагин, Хеленин брат, који је хладнокрван и развратан као и његова сестра. Иако је тајно ожењен, Анатол наговара Наташу да побегне са њим, али њихове планове осујећују Наташина рођака Соња и Пјер, који прети Анатолу да ће разоткрити његов брак ако уништи Наташин углед. Пјерове претње, међутим, долазе прекасно и ускоро цела Москва оговара Наташу, која се разбољева након што Андреј прекида њихову везу. После неколико месеци, она моли Пјера да пренесе њено жаљење Андреју, а Пјер, који је заљубљен у њу, уверава је да је невина и да би, кад би био слободан, затражио њену руку.

Године 1812, Наполеон прелази реку Њеман и улази у Русију, упркос мировном споразуму. Суочен са надмоћношћу француске војске, Кутузов наређује својим људима да се повуку, и док се повлаче, војници и сељаци пале села како би Французи остали без залиха. Иако његови официри протестују против његове стратегије, Кутузов инсистира да је то једини начин да се спасе Русија. Убрзо је град Смоленск напуштен и Кутузов одлучује да се одупре Бородину. Одлучан да из прве руке види рат, да одлучи да ли је његова мржња према њему оправдана, Пјер путује у Бородино, где проналази Андрејев логор уочи битке. Иако Пјер позива Андреја да опрости Наташи, Андреј каже да не може. Следећег јутра, Пјер са све већим ужасом посматра како борбе бесне око њега и како Французи убијају Русе. Коначно схвативши да је његов јунак само тиранин, Пјер проклиње Наполеона. Кутузов тада одлучује да се повуче иза Москве, остављајући древну престоницу Французима.

У Москви, Ростови су међу многим породицама које се спремају за бекство када стигну неки рањени руски војници, надајући се да ће бити смештени у њиховој кући након одласка. Наташа инсистира да мушкарци не могу бити остављени да буду заробљени, па их утоварују у ростовске вагоне и одвозе у удаљено село. Наполеон је бесан када сазнаје да је влада побегла, не остављајући никога да му се преда. Иако Пјер једног дана чека у заседи, надајући се да ће убити француског цара, он то не може и бива заробљен. У међувремену, Наташа сазнаје да је Андреј међу рањеницима о којима брину и поново се повезује са њим. Док се Пјер спријатељује са другим заробљеником, сељаком Платоном, Ростови одводе Андреја у манастир на опоравак. Међутим, Андрејеве ране се испостављају кобним и он умире непосредно након што Марија и Коља стигну да се опросте од њега.

Наполеон схвата да га је Кутузов надмудрио и, плашећи се да ће бити заробљен у Русији током зиме, наређује својим људима да се повуку. Заробљеници, укључујући Пјера и Платона, приморани су да прате војнике током њиховог марша од 3.219 км, а многи од њих умиру. Руски војници прате Французе, дозвољавајући им мало одмора и хватајући заостале. Петја, који се придружио војсци против жеље родитеља, послат је са депешом Долохову, наређујући свом воду да се придружи главном пуку. Жељан још једне борбе, Долохов инсистира да нападне Французе следећег јутра и дозвољава Петји да га прати. Петја је убијен током борбе, и иако је Пјер ослобођен, превише је потресен дечаковом смрћу да би се радовао. Долохов обавештава Пјера да је Хелена мртва, а касније се придружује осталим руским војницима док нападају Французе, који беже назад преко Њемена.

Ростови се враћају у Москву и затичу своју вилу као изгорелу љуштуру, са само једним нетакнутим крилом. Наташа, међутим, окупља своју породицу да извуку најбоље из онога што имају, и док се остали смештају, Наташа се са тугом сећа срећнијих времена. Затим угледа Пјера на вратима и жури да га загрли. Говорећи му да је он као њихова кућа, која пати и показује своје ране, али и даље стоји, Наташа љуби Пјера и заједно одлазе у башту.

Главне улоге десно|мини|Андреј Болконски (Мел Ферер) и Наташа Ростова (Одри Хепберн) • Одри Хепберн као Наташа Ростова • Хенри Фонда као Пјер Кутузов • Мел Ферер као Андреј Болконски • Виторио Гасман као Анатол Курагин • Херберт Лом као Наполеон Бонапарта • Оскар Хомолка као Михаил Кутузов • Анита Екберг као Хелена Курагина

Разлике у односу на роман Филмски сценарио је морао бити знатно сажет у односу на опсежни оригинални роман. Првенствено је фокусиран на Наташу, Пјера и Андреја, њихов сложен однос и лично сазревање на позадини историјских догађаја Наполеонове инвазије.

У Москви се већина сцена одвија у резиденцији Ростових, а епизоде на сеоским имањима су скраћене, са неким изузецима као што је лов где Наташа први пут упознаје Андреја. У роману Андреј, који је тада већ Наташин вереник, није присутан на лову. У Санкт Петербургу нема сцена. Однос између Николаја, Соње и Марије је смирен. Задржане историјске личности су генерал Кутузов и Наполеон. Мање битке су изостављене, док је додат Наполеонов прелазак Березине, који није приказан у роману. Концепт унутрашњег дијалога је задржан, посебно у вези са Наташом, али опсежна употреба француског језика није задржана у филму. Догађаји из епилога нису укључени, као ни Толстојеви дискурси о историји.

Историја Британски продуцент Александар Корда је показао интересовање за адаптацију Толстојевог романа за филмско платно још 1941. године, са режијом Орсона Велса, са Мерл Оберон и Агнес Мурхед, и сценаријом који је написала Лилијан Хелман. Кордина продукција никада није реализована због немогућности да се постигне договор са совјетском владом. Педесетих година 20. века, Мајк Тод је почео активно да ради на филмској адаптацији, чак је договарао са совјетским и југословенским званичницима локације за снимање и огроман број потребних статиста, и ангажовао је Фреда Зинемана да режира. Тод је напустио продукцију како би се фокусирао на филм Пут око света за осамдесет дана.

Италијански продуценти Дино Де Лаурентис и Карло Понти најавили су свој филм у октобру 1954. године. У почетку су контактирали Елију Казана да режира, а Жерара Филипа и Марлона Бранда да глуме. Када није могао да се постигне договор са Казаном, Де Лаурентис је оквирно најавио Марија Камеринија као своју замену, пре него што је Кинг Видор коначно ангажован.

Продукција

Кастинг Одри Хепберн, која је у то време била једна од највећих филмских звезда на свету, добила је улогу Наташе након што је претходна фавориткиња Џин Симонс одбила понуду. Тод је раније покушао да је ангажује за своју неуспелу адаптацију, али је потписала уговор са Де Лаурентисом и Понтијем након што су понудили рекордни износ од 350.000 долара. Уговором је Хепберн добила значајну креативну контролу, укључујући ангажовање костимографа Ибера де Живаншија и шминкерке Грације Де Роси. Такође је олакшала ангажовање свог супруга Мела Ферера као Андреја, што је био једини пут када је пар заједно глумио на екрану. Пошто је Хепберн у то време имала уговор са Paramount Pictures и Associated British Picture Corporation, две компаније су добиле права на дистрибуцију у САД и Великој Британији у замену за Хепбернине услуге.

Видор је желео или Пола Скофилда или Питера Јустинова за улогу Пјера, али је Де Лаурентис одбио оба предлога. Грегори Пек, Монтгомери Клифт, Стјуарт Грејнџер, Ричард Бартон и Марлон Брандо су сви били разматрани. Хенри Фонда, који је на крају добио улогу, сматрао се престарим за ту улогу (имао је 50 година у то време, играјући лик 30 година млађег од себе). Касније је изјавио да жали што је прихватио улогу, учинивши то само због новца и зато што је био обожавалац романа. Тврдио је да је сценарио који је добио био веома различит од оног који је коришћен током снимања, а који је Видор знатно ревидирао.