Џенин портрет (), такође познат под насловом Талас плиме (), амерички је натприродни филм из 1948. године, режисера Вилијама Дитерлеа, заснован на истоименој новели Роберта Нејтана. Главне улоге у филму тумаче Џенифер Џоунс, Џозеф Котен, Етел Баримор и Лилијан Гиш, а радња прати сиромашног њујоршког сликара чији случајни сусрет са старомодно обученом младом женом у Сентрал парку мења ток његовог живота.

Филм је добио позитивне рецензије критичара, али није остварио комерцијални успех. Освојио је Оскара за најбоље специјалне ефекте, а био је номинован и у категорији за најбољу црно-белу фотографију. Џозеф Котен је освојио међународну награду за најбољег глумца на Филмском фестивалу у Венецији 1949. године.

Радња Године 1934, сиромашни сликар Ебен Адамс упознаје младу девојку по имену Џени Еплтон, обучену у старомодну одећу, у Сентрал парку на Менхетну. Очаран њеном лепотом, Ебен по сећању скицира њен портрет. Госпођица Спини, трговкиња уметнинама која је раније откупила једну од његових слика, каже му да његовим делима недостаје осећајности. Ипак, касније признаје свом пословном партнеру да у Ебеновом раду види потенцијал.

Ебен затим повремено поново среће Џени. На чудан начин, она изгледа као да сазрева много брже него што би требало. Он се убрзо дубоко заљубљује у њу, али га збуњује то што Џени говори о догађајима који су се одиграли пре више деценија, као да се дешавају у садашњости. Пратећи трагове из старих новина које му је Џени дала, сазнаје да су њени родитељи били акробате на трапезу и да су погинули у трагичној несрећи на сцени.

После разговора са једном од Џениних учитељица у самостану који је примио девојчицу после смрти родитеља, Ебен открива да је Џени обично сама одвозила чамцем до једног светионика и да се утопила пре десет година, 5. октобра, када је током пловидбе изненадно ударио ураган.

Ебен продаје довољно својих слика да отпутује до светионика, где изнајмљује чамац и по невремену почиње да је тражи, иако се нови ураган већ приближава. На острву се њих двоје поново срећу, али их јак талас односи у море. Ебен покушава да спаси Џени, али је вода односи. Њега касније спасавају мештани, а буди се у постељи поред госпођице Спини, која надгледа његов опоравак.

Крај филма открива да је Џенин портрет постао најпознатије дело Ебенове каријере, дајући његовој уметности дубину и осећајност какве његови претходни радови никада нису имали.

Улоге

| Џенифер Џоунс || Џенифер „Џени” Еплтон |- | Џозеф Котен || Ебен Адамс |- | Етел Баримор || госпођица Спини |- | Лилијан Гиш || мајка Мери |- | Сесил Келавеј || господин Метјуз |- | Дејвид Вејн || Гас О’Тул |- | Алберт Шарп || Мур |- | Хенри Хал || Ик |- | Флоренс Бејтс || госпођа Џекес |- | Клем Беванс || капетан Коб |- | Мод Симонс || Клара Морган |- | Ненси Дејвис || тинејџерка у галерији |- | Ен Френсис || тинејџерка у галерији |- | Ненси Олсон || тинејџерка у галерији

Продукција Развој Књига Џенин портрет прво је привукла пажњу продуцента Дејвида О. Селзника, који је откупио права на њу као пројекат за глумицу Џенифер Џоунс.

Снимање Снимање је почело почетком 1947. у Њујорку и Бостону, али Селзник није био задовољан резултатима, па је заказао поновна снимања и том приликом ангажовао и отпустио пет различитих сценариста, пре него што је филм коначно завршен у октобру 1948. године. Продукцијски буџет на крају је достигао цифру од 4 милиона долара.

Снимање у Њујорку омогућило је Селзнику да ангажује Алберта Шарпа и Дејвида Вејна, који су у то време играли у позоришној представи -{Finian's Rainbow}-. Њихови ликови дали су филму ирски призвук, као и слици у бару која није постојала у оригиналној новели Роберта Нејтана.

Иако је Џенин портрет био фантастична прича, Селзник је инсистирао на снимању на стварним локацијама у Масачусетсу (светионик Грејвс лајт) и Њујорку (Сентрал парк, музеј Клојстерс и Музеј уметности Метрополитен), што је драматично повећало трошкове продукције.Cotton, Joseph. Vanity Will Get You Somewhere, iUniverse (2000). Највећа измена у филму догодила се када је Селзник одлучио да завршне сцене филма буду у боји. Последњи кадар портрета, који се појављује непосредно пре одјавне шпице, приказан је у троделној Техниколор техници.

Филм је за своје време био врло необичан, јер није имао уводну шпицу, осим логотипа студија Selznick Studio — чланови филмске и глумачке екипе потписани су на крају филма. Пре почетка саме радње, наратор најављује филм речима: „А сада — Џенин портрет.”

Портрет Џени (Џенифер Џоунс) насликао је уметник Роберт Бракман. Та слика је постала једна од Селзникових најдражих драгоцености, а након што се оженио Џенифер Џоунс 1949. године, држао ју је изложену у свом дому.

Директор фотографије филма био је Џозеф Х. Огаст, који се трудио да ухвати Ебенову опседнутост Џени у снежном пејзажу Њујорка. Огаст је многе сцене снимао кроз платно, како би изгледале као праве слике, користећи бројне објективе из ере немог филма. Умро је убрзо након завршетка снимања, а за свој рад је постхумно номинован за Оскара за најбољу црно-белу фотографију.

Сцена у којој Џени и Ебен имају пикник након церемоније у самостану постојала је у оригиналном сценарију — снимљена је, али је избрисана јер је изгледало као да се Џенина коса стапа са дрветом поред ње. Друга сцена, у којој је Џени изводила плес који је кореографисао Џером Робинс, снимана је више од десет дана, али такође није искоришћена у завршној верзији филма.

Музика Композитор Димитри Тиомкин користио је музичке теме Клода Дебисија, укључујући Prélude à l'après-midi d'un faune (Прелудијум за поподне једног фауна), две Арабеске, „Nuages” („Облаци”) и „Sirènes” („Сирене”) из композиције Nocturnes, као и La fille aux cheveux de lin (Девојка са косом боје лана). Уз то је додао и „Jennie’s Theme” Бернарда Хермана, као песму засновану на мотиву из Нејтанове књиге („Where I came from, nobody knows, and where I am going everyone goes” — „Одакле сам дошла нико не зна, а куда идем, сви иду”). У партитури је коришћен загонетни звук теремина, инструмента који се раније могао чути у филмовима Зачаран Алфреда Хичкока и Изгубљени викенд Билија Вајлдера. Херман је у почетку био задужен за оригиналну музику филма, али је напустио пројекат током дугог периода снимања.

Приказивање Филм је премијерно је приказан 25. децембра 1948. у Лос Анђелесу.. Retrieved January 17, 2025. Његова премијера у Њујорку одржана је 22. априла 1949. године. Филм је поново пуштен у биоскопе 1950. године под насловом Tidal Wave (Талас плиме).

Кућна издања Компанија Anchor Bay Entertainment објавила је Џенин портрет на DVD формату 28. новембра 2000. године. Филм је поново издат 2004. године од стране компаније MGM Home Entertainment. У октобру 2017. године, компанија Kino Lorber објавила је филм на Blu-ray и DVD форматима.

Пријем Зарада Филм је зарадио 1.510.000 долара од изнајмљивања у биоскопима у Северној Америци, али је у време изласка био сматран финансијским неуспехом.

Критике Филм по премијери није постигао успех, али се данас сматра класиком фантастичног жанра. На веб-сајту Rotten Tomatoes има рејтинг одобравања од 91%. По изласку, критичар Босли Краутер из новина The New York Times назвао је филм „крајње мањкавим и разочаравајућим”. С друге стране, рецензенти часописа Variety написали су да је прича „испричана са стилом, укусом и достојанством”.

Каснији филмски критичари такође су филму упућивали високе похвале. Лесли Халивел је писао да је филм „презентован са изузетном уверљивошћу, од стране првокласног тима глумаца и техничара”.Halliwell's Film and Video Guide 1999 (1999), ed. J.Walker, p. 635. Шпански надреалистички редитељ Луис Буњуел уврстио је Џенин портрет на своју листу десет најбољих филмова свих времена.

Песму „Portrait of Jennie”, насловну тему филма, написао је Џ. Расел Робинсон, са стиховима Гордона Берџа, а отпевао ју је Рони Довил. Након тога, песму су обрадили бројни џез музичари, често под варијантом наслова „Portrait of Jenny”, са раним верзијама које су снимили Хари Бебит, Џек Фина, Кармен Каваларо, Фреди Мартин и Бил Снајдер, а песма је постала хит у извођењу Нета Кинга Кола. Клифорд Браун, са својим албумом Clifford Brown with Strings (1955), извео је инструменталну верзију уз пратњу оркестра у аранжману Нила Хефтија. Џез тромбониста Џ. Џ. Џонсон снимио је инструменталну верзију исте године, као и нову са хором за свој албум Trombone and Voices (1960). Пијаниста Ред Гарланд поново је обрадио песму 1958. године на албуму Manteca, а трубач Блу Мичел 1966. на свом албуму Bring It Home to Me. Године 1976, Роб Маконел и бенд The Boss Brass снимили су верзију са Гвидом Басом за свој The Jazz Album, која је стекла велику популарност на џез радио-станицама.

Адаптације Џенин портрет је адаптиран за радио-програм Academy Award и емитован је 4. децембра 1946. године, а главну улогу је тумачила Џоун Фонтејн. Програм Lux Radio Theatre емитовао је једночасовну адаптацију филма 31. октобра 1949. године, поново са Џозефом Котеном у главној мушкој улози, али овога пута са Ен Бакстер у улози Џени.

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1948. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Амерички фантастични филмови Категорија:Амерички љубавно-драмски филмови Категорија:Амерички црно-бели филмови Категорија:Филмови за које је музику компоновао Димитри Тиомкин Категорија:Филмови који су добили Оскара за најбоље визуелне ефекте