Повратак кући (енгл. Coming Home) је амерички романтични ратни драмски филм из 1978. године који је режирао Хал Ешби, по сценарију Валда Солта и Роберта К. Џоунса, насталом према причи Ненси Дауд. У главним улогама су Џејн Фонда, Џон Војт, Брус Дерн, Пенелоп Милфорд, Роберт Кардајн и Роберт Гинти. Радња филма прати збуњену жену, њеног супруга маринца и параплегичара, ветерана Вијетнамског рата, са којим она започиње љубавну везу док јој је муж на служби у Вијетнаму.

Филм Повратак кући премијерно је приказан 15. фебруара 1978. године и постигао је и критички и комерцијални успех. Критичари су похвалили режију, сценарио и глуму, док је филм зарадио 36 милиона долара широм света, насупрот буџету од 3 милиона, чиме је постао петнаести најгледанији филм 1978. године. Приказан је и на Канском филмском фестивалу 1978, где се такмичио за Златну палму, а Џон Војт је освојио награду за најбољег глумца.

Филм је добио бројне награде и номинације. На 36. додели Златних глобуса био је номинован у шест категорија, укључујући и за најбољи филм - драму, док су Војт и Фонда освојили награде за најбољег глумца и најбољу глумицу. На 51. додели Оскара филм је имао осам номинација, укључујући и за најбољи филм, а освојио је три награде: за најбољи оригинални сценарио, најбољег глумца и најбољу глумицу.

Радња Радња филма смештена је у Калифорнију 1968. године. Сали, одана и конзервативна супруга капетана америчког маринског корпуса Боба Хајда, припрема се за његово распоређивање у Вијетнам. За амбициозног официра као што је Боб, одлазак у рат представља прилику за напредак у каријери. У почетку, Сали страхује од самоће, али се временом осећа ослобођено. Присиљена да пронађе стан ван војне базе, она се сели у нови стан на плажи и купује спортски аутомобил. Без већих обавеза, одлучује да се добровољно пријави за рад у локалној болници за ветеране, делимично подстакнута својом боемском пријатељицом Вај Мансон, чији брат Бил пати од тешких психичких последица након само две недеље проведене у Вијетнаму и сада се налази у истој болници.

У болници Сали упознаје Лука Мартина, свог бившег школског друга. Као и Бил, Лук је служио у Вијетнаму, али се вратио тешко рањен, због повреда је остао параплегичар. Испуњен болом, бесом и разочарањем, Лук постаје противник рата. У почетку огорчен и дистанциран, постепено се зближава са Сали и између њих се развија веза. Након што буде отпуштен из болнице, Лук, сада покретан у инвалидским колицима, почиње да обнавља свој живот, а однос са Сали се продубљује. Под његовим утицајем, и Сали се мења, њен поглед на свет постаје слободнији и зрелији. Њих двоје проводе безбрижне тренутке, играју се на плажи и заљубљују се. У међувремену, Бил, трауматизован ратним искуствима, извршава самоубиство убризгавањем ваздуха у вене. Потресен његовом смрћу, Лук се ланцем прикује за капију локалног регрутног центра у покушају да одврати друге младиће од пријављивања у војску.

Сали и Лук на крају ступају у интимни однос, при чему се она први пут у животу осећа истински испуњено. Ипак, она не тражи развод од свог мужа, и обоје су свесни да ће њихова веза морати да се оконча када се Боб врати из Вијетнама. Боб се враћа раније него што је очекивано, тврдећи да је случајно рањен у ногу. Пати од посттрауматског стресног поремећаја изазваног ратним ужасима. Сазнаје за Салину аферу преко војне обавештајне службе, која је надгледала Лука након његовог протеста. Сали и Лук се слажу да она покуша да поправи однос са супругом. Услед емоционалног слома, Боб суочава љубавнике са напуњеном пушком, али на крају одустаје. На плажи оставља уредно сложену униформу маринаца, скида бурму и плива наг у океан, где извршава самоубиство.

Глумачка постава

Џејн Фонда — Сали Хајд Џон Војт — Лук Мартин Брус Дерн — капетан Боб Хајд Пенелоп Милфорд — Вај Мансон Роберт Кардајн — Бил Мансон Роберт Гинти — наредник Динк Мобли Мери Грегори — Марта Викери Кетлин Милер — Кети Делис Бизон Керол — капетан Ерл Делис Вили Тајлер — Вирџил Лу Карело — Бозо Чарлс Сајферс — Пи Ви Оливија Кол — Корин Триса Хјуз — медицинска сестра Дегрут Брус Френч — др Линколн Мери Џексон — Флета Вилсон Тим Пелт — Џејсон Ричард Лосон — Пет Рита Тагарт — Џонсон Клоди Вотсон — Бриџис Сали Фраи — Кони Тони Санторо — продавац Porsche-а Пат Корли — Харис Гвен Ван Дам — госпођа Харис Џим Клајн — Вили Мејлон Токио Ерни — Токио Ерни Раул Бајардо — механичар у инвалидским колицима Стејси Пикрен — Софи Џејмс Кинделон и Џои Фостин — маринци на капији Артур Розенберг — Брус Дејвид Кленон — Тим Кимберли Бинион — конобарица гоу-гоу клуба Керк Рејмонд и Бил Хејл — људи из надзора Дени Такер — Монти Нед Ван Зандт, Денис Ракер, Џонатан Бенкс и Џејмс Ричардсон — маринци на журци Гери Дауни — обавештајац Џорџ Робертс и Боб От — агенти ФБИ Гери Ли Дејвис — војни регрут Марк Маклар — председник разреда у средњој школи

Продукција Филм Повратак кући настао је као први дугометражни пројекат продукцијске куће IPC Films (Indochina Peace Campaign), чији је оснивач и продуцент била Џејн Фонда, заједно са асоцијативним продуцентом Брусом Гилбертом, њеним пријатељем из дана антивоjних протеста. Фонда је желела да сними филм о Вијетнамском рату, инспирисана пријатељством са Роном Ковиком, ветераном параплегичаром, кога је упознала на једном антивоjном скупу. У то време Ковик је управо завршио своју аутобиографску књигу Рођен 4. јула, која је касније екранизована у истоименом филму Оливера Стоуна, са Томом Крузом у главној улози.

Године 1972, Фонда је ангажовала сценаристкињу Ненси Дауд, своју пријатељицу из дана феминистичког покрета, да напише сценарио о последицама рата виђеним очима супруге војника. Првобитна верзија сценарија, под радним насловом Buffalo Ghosts, фокусирала се на две жене, волонтерке у болници за ветеране, које се суочавају са емоционалним последицама које рат оставља на војнике и њихове породице. Пројекат је годинама стајао у месту све док га нису преузели Гилберт и продуцент Џером Хелман. Сценарио је касније значајно преобликован у сарадњи тима који је филм довео до реализације: Фонде, режисера Хала Ешбија, директора фотографије Хаскела Векслера, глумца Џона Војта, продуцента Хелмана и сценариста Валда Солта и Роберта К. Џонса. Све их је спајала противљење Вијетнамском рату и забринутост за ветеране који су се враћали кући и тешко се прилагођавали цивилном животу. Непотписан допринос сценарију дао је и Руди Вурлицер.

Првобитно је за редитеља био изабран Џон Шлесингер, који је раније сарађивао са Хелманом и Војтом на филму Поноћни каубој, али је напустио пројекат због нелагоде у вези са темом. Сценарио је потом понуђен Мајклу Чимину, који је у то време планирао сопствени филм о Вијетнаму. Одбио је пројекат сматрајући да је „лоша фикција која намеће политичку идеју уместо истините приче о ветеранима”. По Чиминовим речима, Фонда је променила првобитни крај филма: „Снимљен је Џејнин крај, она је пацифисткиња и морала је да пронађе начин да осећај кривице доведе до смрти лика. У оригиналном крају, лик Бруса Дерна у нападу лудила узима тешки митраљез, одлази на ауто-пут у Лос Анђелесу и пуца у свему што види, стварајући пакао. Она је то претворила у нешто попут Norman Maine комплекса, ‘О, Боже, толико сам крива због онога што сам урадила у Вијетнаму да ћу се убити тако што ћу отпливати у море.’”

Након што је Чимино одбио понуду, сценарио је послат Халу Ешбију, који је прихватио режију. Фонда је од почетка била предвиђена за улогу домаћице Сали Хајд. За мушку главну улогу тражена је филмска звезда како би се ублажила мрачна тематика филма; улогу су одбили Ал Пачино, Џек Николсон и Силвестер Сталоне. Џон Војт је у почетку разматран за улогу мужа, али је након укључивања у пројекат изразио жељу да игра параплегичног ветерана. Војт, који је и сам био активан у антивоjном покрету и пријатељ Џејн Фонде, добио је улогу њеном заслугом, иако му је популарност опала након успеха Поноћног каубоја. За улогу супруга изабран је Брус Дерн, дотад познат по негативним улогама.

Сценарио је више пута преписиван, али је пројекат морао бити завршен пре него што су се глумци ангажовали на другим филмовима. Фонда је управо окончала снимање филма Џулија (1977) и требало је да започне рад на филму Долази јахач (1978) Аланa Џеја Пакуле. За Ешбија је ово био други филм посвећен шездесетим годинама, након филма Шампон (1975).

Ешби је првобитно за улогу Била Мансона ангажовао певача и кантаутора Гатрија Томаса, који је прошао пробно снимање. Након састанка целе екипе у ресторану на плажи у Малибуу, Томас је приватно замолио Ешбија да ангажује професионалног глумца, препоручивши Бобија Кардина или Кита Кардина. На крају је улогу добио Роберт Кардин, који је и тумачио лик Била Мансона.

Музика У филму Повратак кући коришћене су бројне песме познатих извођача из шездесетих година, које доприносе атмосфери епохе и емоционалном тону филма. Саундтрак обухвата следеће нумере:

The Beatles — „Hey Jude”, „Strawberry Fields Forever” (EMI Records Inc.) Big Brother and the Holding Company са Џенис Џоплин — „Call On Me” (Columbia Records) Тим Бакли — „Once I Was” (Elektra Records) Buffalo Springfield — „Expecting to Fly”, „For What It's Worth” (Atlantic Records) The Chambers Brothers — „Time Has Come Today” (Columbia Records) Боб Дилан — „Just Like a Woman” (Columbia Records) Арета Френклин — „Save Me” (Atlantic Recording Corporation) Ричи Хејвенс — „Follow” (M&M Records Inc.) Џими Хендрикс — „Manic Depression” (Warner Bros. Records) Jefferson Airplane — „White Rabbit” (RCA Records) The Rolling Stones — „Out of Time”, „No Expectations”, „Jumpin’ Jack Flash”, „My Girl”, „Ruby Tuesday”, „Sympathy for the Devil” (ABKCO Records Inc.) Simon & Garfunkel — „Bookends” (Columbia Records) Steppenwolf — „Born to Be Wild” (ABC Records Inc.)

Пријем Филм Повратак кући премијерно је приказан на Канском филмском фестивалу 1978. године, где је Џон Војт освојио награду за најбољег глумца за своју улогу.

У Сједињеним Државама филм је изашао у биоскопе у фебруару 1978. године и постигао велики успех код публике, уз углавном позитивне критике. Чарлс Чемплин из Los Angeles Times-а приметио је: „Упркос превише експлицитном звучном запису и тренуцима када је прича прерастала у проповед, филм је успешно превео промену националне свести у уверљиве и дирљиве личне односе.”

Toronto Sun је филм описао као „Најбоље године наших живота из 1978. године, са истим високим стандардима и узвишеним моралним вредностима једне раније епохе.”

Према веб-сајту Rotten Tomatoes, филм има оцену од 83% на основу 29 рецензија, са просечном оценом 7,4/10. У консензусу критике наводи се: „Изванредна глумачка постава филма Coming Home подиже љубавни троугао у средишту приче и додаје неопходну људску димензију његовој недвосмисленој политичкој поруци.”

The New York Times уврстио је филм на своју листу „1000 најбољих филмова свих времена”, док је у издању New York Magazine-а из фебруара 2020. године Повратак кући наведен међу „најбољим филмовима који нису освојили Оскара за најбољи филм”.

Награде и номинације НаградаКатегоријаНоминацијаРезултатОскарНајбољи филмЏером ХелманНоминацијаНајбољи редитељХал ЕшбиНоминацијаНајбољи глумацЏон ВојтПобедаНајбоља глумицаЏејн ФондаПобедаНајбољи глумац у споредној улозиБрус ДернНоминацијаНајбоља глумица у споредној улозиПенелопи МилфордНоминацијаНајбољи оригинални сценариоСценарио: Валдо Солт и Роберт К. Џоунс