Фат Али-шах Каџар (; Дамган, 5. август 1772 — Исфахан, 24. октобар 1834) био је други ирански (персијски) шах из династије Каџара. Владао је од 17. јуна 1797. године све до своје смрти. Његову владавину обележио је трајни губитак северних иранских територија на Кавказу, које обухватају данашњу Грузију, Дагестан, Азербејџан и Јерменију, у корист Руске Империје. Ови територијални губици уследили су након Руско-персијских ратова (1804—1813 и 1826—1828), а потврђени су Гулситанским и Туркманчајским мировним споразумима. Због ових споразума, који су дубоко урезани у историјско сећање иранског народа, Фат Али-шах се у историографији често сматра слабим владаром.
Ипак, Фат Али-шах је успео да преобликује племенски ханат, у којем су превласт имали туркијска племена, у централизовану и стабилну монархију засновану на древним империјалним традицијама. Током његове епохе, Иран је доживео период релативног мира и просперитета, успостављен је обострано користан однос између државе и верских институција, ударени су темељи државне управе, а дошло је и до значајног културног и уметничког препорода који је постао заштитни знак династије Каџар. Међутим, пред крај његовог живота, нагомилани економски проблеми и слабљење војне моћи довели су земљу на ивицу пропасти, а ситуацију је додатно погоршала борба за престо која је уследила након његове смрти.
Фат Али-шах је наручио израду бројних портрета себе и свог двора како би величао своју владавину. Најзначајнији међу њима су рељефи уклесани у стене поред оних из периода преисламског Сасанидског царства (224–651) у Рају, провинцији Фарс и Керманшаху. Овим потезом желео је да се, како пред својим поданицима, тако и пред будућим генерацијама, прикаже као легитимни наследник древне Персијске империје.
Младост Рођен је 5. августа 1772. године у граду Дамгану, којим је тада управљао његов отац. Иако је по рођењу добио име Фат Али, по свом знаменитом прадеди Фат Али-хану Каџару, све до крунисања 1797. године углавном је био познат као Баба-хан. Руси су га, одбијајући да признају његову власт, називали Баба Ханом све до 1813. године. Био је најстарији син Хосеин Коли-хана Каџара (брата Ага Мухамед-хана) и ћерке Мухамед Ага Ез ал-Динлуа из огранка Ашака-баш племена Каџар.
Будући да је Хосеин Коли-хан био осумњичен за ковање завере против династије Занд, петогодишњи Бабах-ан послат је као талац на двор владара Карим-хана Занда (вл. 1751—1779) у Шираз. Тамо се придружио свом стрицу, Ага Мухамед-хану, који је такође боравио на двору као талац.
Након повратка у Дамган (према иранском писцу из 19. века, Реза-Коли Хану Хедајату, то се догодило 1775. године), Баба-хан је био сведок сукоба међу поглавицама огранка Давалу племена Каџар у Астарабаду, што је 1777. године кулминирало убиством његовог оца од стране Куклан Туркмена. Уточиште је пронашао код свог стрица, Мортеза Коли Хана, у селу Анзан близу Астарабада, где је провео наредне две године. Смрт Карим-хана 1779. године означила је прекретницу. Баба-хан се тада приклонио Ага Мухамед-хану, који се вратио у Мазандаран и у Барфорушу савладао Мортезу Колија и другу двојицу браће. Иако је Ага Мухамед-хан био кастриран у младости, оженио се мајком Баба-хана у Сарију, чиме је практично постао његов очух и старатељ.
Године 1780. Баба-хана и Ага Мухамед-хана заробио је у Барфорушу Ага Мухамедов брат, Резаколи-хан Каџар, који је био љубоморан на наклоност коју је стриц показивао према синовцу. Ипак, обојица су на крају ослобођени. Већ 1781. године Баба-хан успева да преотме Дамган од Кадер-хана Арапа Бестамија, чиме је повратио некадашњи посед свога оца. Том приликом заробио је ћерку Кадер-хана, Бадр Џахан, и њоме се оженио. Својом првом женом, Асијом Ханум Девелу, оженио се 1783. године у Сарију. Овај брак био је политички потез Ага Мухамед-хана са циљем помирења са огранком Јокари-баш, којем је припадала Асија Ханум. Након што је Ага Мухамед-хан 21. марта 1786. ступио на престо у Техерану, Баба-хан је именован за његовог наследника и вицекраља.
Током ратова свог стрица против династије Занд у јужном Ирану, Баба-хан је 1787. године једва успео да порази гувернера Јазда, Мухамед-Таки Бафкија, који је потом признао каџарску власт. Након тога, упутио се у Гилан како би осигурао ту провинцију од каџарских поглавица чија је лојалност била упитна.
Владавина У тренутку стричеве погибије 1797. године, Баба-хан је обављао дужност гувернера провинције Фарс. Одмах је ступио на престо и узео владарско име Фат Али-шах (додавши титулу "шах" свом имену). Постао је сумњичав према свом канцелару, Ибрахим Хану Калантару, те је наредио његово погубљење. Хаџи Ибрахим-хан претходно је служио као канцелар владарима из династија Занд и Каџар пуних петнаест година.
Владавина Фат Али-шаха обележена је препородом персијске уметности и сликарства, као и развојем изузетно сложене дворске културе и строгог протокола. Портретисање и уљано сликарство великог формата достигли су, захваљујући његовом личном покровитељству, ниво непознат у било којој другој исламској династији. Наредио је и израду нових краљевских инсигнија, укључујући престоле као што су „Такт-е Хоршид“ (Сунчев престо) и „Такт-е Надери“ (Надери престо), који су користили и каснији владари. Такође је наручио „Таџ-е Кијани“ (Кијани круна), модификацију круне коју је створио његов стриц Ага Мухамед-хан. Ова круна, као и већина његових инсигнија, била је богато украшена великим бројем бисера и драгог камења.
Фат Али је 1797. године на поклон добио комплетно треће издање Енциклопедије Британике, коју је наводно прочитао у целости. Након тог подухвата, својој краљевској титули додао је и звање „Најсилнији господар и владалац Енциклопедије Британике”.
Године 1803. именовао је свог рођака Ибрахим Хана за гувернера провинције Керман, која је била опустошена током владавине Ага Мухамед-хана. У Хорасану је расла побуна коју је предводио Надер Мирза, са циљем обнове династије Афшарида. Шахова власт била је толико слаба да је у пореском регистру из 1800–1801. године. године бележио само Сабзевар и Нејшабур као места која плаћају порез влади, док су остале локалне вође у Хорасану одбијале да плаћају дажбине држави.
Руско-персијски ратови (1804—1828) Руско-персијски рат (1804—1813) thumb|220px|right|Заузимање тврђаве Ганџа 1804. године током Руско-персијског рата, под вођством руског генерала Павела Цицијанова.
Током ране владавине Фат Али-шаха, Руска Империја преузела је контролу над Грузијом, територијом која је повремено била под иранском влашћу још од 1555. године и Мира у Амасији. Грузија, предвођена краљем Ираклијем II, склопила је савез са иранским ривалом, Русијом, потписивањем Георгијевског споразума. Како би казнио своје грузијске поданике, Ага Мухамед-хан је извршио инвазију и 1795. године опљачкао Тбилиси, поново успоставивши ирански суверенитет над Грузијом. Иако су се руски гарнизони повукли, Иран није успео да дугорочно осигура своје присуство, јер је Ага Мухамед-хан убрзо убијен у Шуши. Русија је 1801. године анектирала делове Грузије који су претходно били под иранском влашћу. Уследила је и руска инвазија на Дагестан, који је такође био под иранском контролом још од раног сафавидског периода.
Сматрајући ово директним упадом на иранску територију, Фат Али-шах је, одлучан да поврати хегемонију над читавим регионом, објавио рат Русији након што је генерал Павел Цицијанов напао и заузео град Ганџу, извршивши масакр над становништвом и протерујући хиљаде људи дубље у иранску територију. Године 1804, под притиском шиитског свештенства које је заговарало рат, шах је наредио инвазију на Грузију.
Рат је почео значајним победама иранских снага, али Русија је убрзо допремила напредно наоружање и топове, чиме је стекла предност над технолошки заосталијом каџарском војском која није поседовала одговарајућу артиљерију. Суочен са наставком руске кампање, Иран се позвао на војни споразум са Великом Британијом. Међутим, Британија је одбила да помогне, позивајући се на то да споразум важи само у случају француског напада, а не руског.
thumb|Генерал Гардан, са колегама Пјером Амедеом Жобером и Жоанином, на двору Фат Али-шаха 1808. године.
Иран се потом окренуо Француској, пославши амбасадора Наполеону и закључивши Француско-персијски савез. Међутим, управо када су Французи били спремни да помогну, Наполеон је склопио мир са Русијом. У то време у Иран је стигао Џон Малколм обећавши британску подршку, али је Британија касније променила став и саветовала Ирану повлачење. Рат је годинама био у пат позицији у разним деловима Закавказја, али је мир са Наполеоном омогућио Русима да појачају своје напоре на Кавказу. Почетком 1813. године, под командом генерала Пјотра Котљаревског, руске снаге су успешно заузеле Ленкоран и ушле у Табриз. Иран је био приморан да потпише Ђулиситански мировни споразум.
Гулситански мир 200px|thumb|Мапа која приказује северозападне границе Ирана у 19. веку, укључујући источну Грузију, Дагестан, Јерменију и Азербејџан, пре него што су уступљене Руској Империји након два руско-персијска рата.
Након низа пораза и пада Ленкорана 1. јануара 1813. године, Фат Али-шах је био принуђен да потпише погубни Ђулистански мир. Текст споразума припремио је британски дипломата сер Гор Оузли, а потписали су га Николај Фјодорович Ртишчев са руске и Хаџи Мирза Абол Хасан-хан са иранске стране 24. октобра 1813. у селу Ђулистан.
Овим споразумом сви градови и села Грузије, насеља на обали Црног мора, као и градови и села ханата на јужном и северном Кавказу, те део Талишког ханата — укључујући Мегрелију, Абхазију, Имеретију, Гурију, Бакуски, Ширвански, Дербентски, Карабашки, Ганџински, Шекински и Кубански ханат постали су део Русије.John F. Baddeley, , Longman, Green and Co., London: 1908, Ове територије обухватају данашњу Грузију, јужни Дагестан и већи део савремене Републике Азербејџан. Заузврат, Русија се обавезала да ће подржати Абаса Мирзу као наследника иранског престола након смрти Фат Али-шаха.
Интерлудиј на другом фронту Између 1805. и 1816. године, каџарски владари почели су са мањим одредима да нападају Херат у суседном Авганистану. Иранци су покушавали да поврате контролу над градом, али су били приморани да га напусте због устанака Авганистанаца. Године 1818. шах је послао свог сина Мохамеда Вали Мирзу да заузме град, али је он поражен у бици код Кафир Кале.
Руско-персијски рат (1826—1828) thumb|right|300px|Битка код Ганџе, 1826, слика Франца Рубоа. Део колекције Музеја историје у Бакуу.
Тринаест година након Ђулситанског мира 1826. године, шах је, по савету британских агената и услед великог незадовољства исходом претходног рата, одлучио да покуша повратити изгубљене територије. Престолонаследник Абас Мирза, главнокомандујући војске, извршио је инвазију на Талишки ханат и Карабашки ханат са војском од 35.000 људи 16. јула 1826. године. Прва година рата била је веома успешна; Иранци су успели да поврате већину територија изгубљених у рату 1804—1813, укључујући главне градове као што су Ленкоран, Куба и Баку.William Edward David Allen and Paul Muratoff. "Caucasian Battlefields: A History of the Wars on the Turco-Caucasian Border 1828-1921". (Cambridge University Press, 2010). 20.
Међутим, ратна срећа се преокренула након зиме. У мају 1827. године, Иван Паскјевич, гувернер Кавказа, заузео је Ечмијадзин, Нахичеван, Абасабад, а 1. октобра и Јереван. Четрнаест дана касније, генерал Еристов ушао је у Табриз. У јануару 1828. године, када су Руси стигли до обала језера Урмија, Абас Мирза је био приморан да хитно потпише Туркманчајски мир 2. фебруара 1828. године.
Туркманчајски мир Споразум у Туркманчају потписан је 21. фебруара 1828. године између Хаџи Мирзе Абол Хасана-хана и генерала Ивана Паскјевича. Овим споразумом Јеревански ханат (већи део данашње Јерменије и мали део источне Анадолије), Нахичевански ханат (данашња Нахичеванска Аутономна Република у Азербејџану), Талишки ханат и области Ордубад и Муган прешли су под власт Руске Империје.