Алфред Тенисон, 1. барон Тенисон (; Самерсби, 6. август 1809 — Ларгашал, 6. октобар 1892) био је енглески песник. Био је песник лауреат Уједињеног Краљевства током већег дела владавине краљице Викторије. Године 1829. награђен је Канцеларовом златном медаљом на Кембриџу за једно од својих првих дела, „Тимбукту” (енгл. Timbuctoo). Своју прву самосталну збирку песама, Песме, претежно лирске (енгл. Poems, Chiefly Lyrical), објавио је 1830. године. Ова збирка је укључивала песме „Кларибел” и „Маријана”, које су остале међу Тенисоновим најславнијим делима. Иако су их неки критичари описивали као превише сентименталне, његове песме су убрзо постале популарне и привукле пажњу познатих писаца тог времена, укључујући Самјуела Тејлора Колриџа. Тенисонова рана поезија, са својим медијевализмом и снажним визуелним сликама, имала је велики утицај на Прерафаелитско братство.
Тенисон се такође фокусирао на кратке лирске песме, као што су „Разбиј, разбиј, разбиј” (енгл. Break, Break, Break), „Јуриш лаке коњице”, „Сузе, залудне сузе” (енгл. Tears, Idle Tears) и „Прелазак преко спруда” (енгл. Crossing the Bar). Многи његови стихови били су засновани на темама из класичне митологије, попут „Одисеја” (енгл. Ulysses) и „Једачи лотоса” (енгл. The Lotos-Eaters). Поема „In Memoriam A.H.H.” написана је у знак сећања на његовог пријатеља Артура Халама, колегу песника и студента на Тринити колеџу у Кембриџу, који је преминуо од можданог удара у 22. години живота. Тенисон је такође писао значајне стихове у белом стиху, укључујући Краљевске идиле (енгл. Idylls of the King), „Одисеја” и „Титона”. Током каријере, Тенисон је покушао да пише и драме, али његови позоришни комади нису имали много успеха.
Бројне фразе из Тенисоновог дела постале су уобичајене у енглеском језику, укључујући „Природа, црвена у зубу и канџи” (из „In Memoriam A.H.H.”), „Боље је волети и изгубити / Него никада не волети”, „Њихово није да питају зашто, / Њихово је само да раде и умру”, „Моја снага је као снага десеторице, / Јер ми је срце чисто”, „Тежити, тражити, наћи, и не поклекнути”, „Знање долази, али мудрост оклева” и „Стари поредак се мења, уступајући место новом”. Он је девети најчешће цитирани писац у Оксфордском речнику цитата.
Биографија
Младост Алфред Тенисон је рођен 6. августа 1809. у Самерсбију, Линколншир, Енглеска.Alfred Lord Tennyson: A Brief Biography, Glenn Everett, Associate Professor of English, the University of Tennessee at Martin. Рођен је у успешној породици средње класе, која је имала статус мањих земљопоседника и била у далеком сродству са Џоном Севиџом, 2. ерлом Риверсом, и Френсисом Ликом, 1. ерлом од Скарсдејла.
мини|upright|Илустрација Вилијама Едварда Франка Бритена која приказује жупни дом у Самерсбију, где је Тенисон одрастао и почео да пише
Његов отац, Џорџ Клејтон Тенисон, био је англикански свештеник који је служио као ректор Самерсбија (1807–1831), као и ректор Бениворта (1802–1831) и Бег Ендербија, те викар Гримсбија (1815). Подигао је велику породицу и „био је човек надпросечних способности и разноврсних достигнућа, који се са приличним успехом опробао у архитектури, сликарству, музици и поезији”. Био је довољно имућан за сеоског свештеника, а његово вешто управљање новцем омогућило је породици да лета проводи у Мејблторпу и Скегнесу на источној обали Енглеске. Џорџ Клејтон Тенисон био је старији син адвоката и члана Парламента Џорџа Тенисона, који је такође наследио имања породице своје мајке, Клејтонових. Међутим, Џорџ Клејтон Тенисон је гурнут у црквену каријеру и прескочен као наследник у корист свог млађег брата Чарлса Тенисона д’Енкора.
Њихова мајка, Елизабет, била је ћерка Стивена Фича, викара Цркве Светог Џејмса у Лауту (1764) и ректора Виткола (1780), малог села између Хорнкасла и Лаута. Тенисонов отац је „пажљиво бринуо о образовању и обуци своје деце”.
Тенисон је, присећајући се песничких утицаја из своје младости, рекао: „Као дечак био сам огроман поштовалац Бајрона.” (Oxford World's Classics), Тенисон и двојица његове старије браће писали су поезију у тинејџерским годинама, а збирка песама све тројице објављена је локално када је Алфред имао 17 година. Један од те браће, Чарлс Тенисон Тарнер, касније се оженио Луизом Селвуд, млађом сестром Алфредове будуће супруге; други брат био је Фредерик Тенисон. Још један Тенисонов брат, Едвард Тенисон, био је смештен у приватну душевну болницу.
Психолог Вилијам Џејмс, у својој књизи Разноврсност религиозног искуства (енгл. The Varieties of Religious Experience), цитирао је Тенисона у вези са врстом искуства која је песнику била позната:
Образовање и прва публикација мини|лево|upright|Статуа лорда Тенисона у капели Тринити колеџа у Кембриџу
Тенисон је био ученик Гимназије краља Едварда VI у Лауту од 1816. до 1820. године.Poems of Alfred Lord Tennyson. Eugene Parsons (Introduction). New York: Thomas Y. Crowell Company, 1900. Уписао је Тринити колеџ у Кембриџу 1827. године, где се придружио тајном друштву званом „Апостоли са Кембриџа” (енгл. Cambridge Apostles). Портрет Тенисона који је насликао Џорџ Фредерик Вотс налази се у колекцији колеџа.
На Кембриџу је упознао Артура Халама и Вилијама Хенрија Брукфилда, који су постали његови најближи пријатељи. Његова прва публикација била је збирка „његових дечачких рима и рима његовог старијег брата Чарлса” под називом Песме двојице браће (енгл. Poems by Two Brothers), објављена 1827. године.
Године 1829. Тенисон је награђен Канцеларовом златном медаљом на Кембриџу за једно од својих првих дела, „Тимбукту”.Friedlander, Ed. "Enjoying "Timbuktu" by Alfred Tennyson " Наводно, „сматрало се да није мала част за младића од двадесет година да освоји канцеларову златну медаљу”. Своју прву самосталну збирку песама, Песме, претежно лирске, објавио је 1830. године. Песме „Кларибел” и „Маријана”, које су касније заузеле место међу Тенисоновим најславнијим песмама, биле су укључене у ову збирку. Иако су је неки критичари осудили као превише сентименталну, његова поезија се убрзо показала популарном и привукла пажњу познатих писаца тог времена, укључујући Самјуела Тејлора Колриџа.
Повратак у Линколншир, друга публикација, Епинг шума У пролеће 1831. године, Тенисонов отац је преминуо, што га је приморало да напусти Кембриџ пре него што је дипломирао. Вратио се у жупни дом, где му је било дозвољено да живи још шест година и дели одговорност за своју мајку удовицу и породицу. Артур Халам је дошао да борави са породицом током лета и верио се са Тенисоновом сестром, Емилијом Тенисон.
мини|Слика Џона Вилијама Вотерхауса Госпа од Шалота, 1888. (Тејт Британија, Лондон)
Године 1833. Тенисон је објавио своју другу књигу поезије, која је значајно укључивала прву верзију песме „Госпа од Шалота” (енгл. The Lady of Shalott). Збирка је наишла на оштре критике, што је толико обесхрабрило Тенисона да није објављивао наредних десет година, иако је наставио да пише. Исте године, Халам је изненада преминуо од можданог крварења док је био на одмору у Бечу. Халамова смрт имала је дубок утицај на Тенисона и инспирисала је неколико песама, укључујући „У долини Котерец” и „In Memoriam A.H.H.”, дугу поему која описује „Пут душе”.H. Tennyson .
Тенисону и његовој породици било је дозвољено да остану у жупном дому неко време, али су се касније преселили у Бич Хил Парк, Хај Бич, дубоко унутар Епинг шуме у Есексу, око 1837. године. Тенисонов син се присећао: „у парку је био рибњак на којем се зими могао видети мој отац како клиза, пловећи по леду у свом дугом плавом огртачу. Волео је близину Лондона, где је одлазио да види пријатеље, али није могао да остане у граду чак ни једну ноћ, јер му је мајка била у таквом нервном стању да није волео да је оставља...”. Тенисон се спријатељио са др Аленом, који је водио оближњу душевну болницу чији је пацијент тада био песник Џон Клер."History of Holy Innocents Church" , Highbeachchurch.org. Retrieved 27. 4. 2012. Лоше улагање у подухват др Алена са црквеним дрборезом убрзо је довело до губитка већег дела породичног богатства и довело до озбиљне депресије. Према Тенисоновом унуку, сер Чарлсу Тенисону, Тенисон је упознао Томаса Карлајла 1839. године, ако не и раније. Њих двојица су започели доживотно пријатељство. Нека од Тенисонових дела носе утицај Карлајла и његових идеја. Тенисон се преселио у Лондон 1840. године и неко време живео у Твикенаму.
Трећа публикација Дана 14. маја 1842. године, док је скромно живео у Лондону, Тенисон је објавио двотомну збирку Песме (енгл. Poems), од којих је први том укључивао већ објављена дела, а други се састојао готово у потпуности од нових песама. Наишле су на тренутан успех; песме из ове збирке, као што су „Локсли Хол”, „Разбиј, разбиј, разбиј” и „Одисеј”, као и нова верзија „Госпе од Шалота”, стекле су трајну славу. „Принцеза: Мешавина” (енгл. The Princess: A Medley), сатира на тему образовања жена која је изашла 1847. године, такође је била популарна због својих лирских делова. В. С. Гилберт је касније двапут адаптирао и пародирао ово дело.
Године 1850. Тенисон је достигао врхунац своје каријере, коначно објавивши своје ремек-дело, In Memoriam A.H.H., посвећено Халаму. Касније исте године, именован је за песника лауреата, наследивши Вилијама Вордсворта. Исте године (13. јуна), Тенисон се оженио Емили Селвуд, коју је познавао од детињства, у селу Шиплејк. Имали су два сина, Халама Тенисона (рођен 11. августа 1852) — названог по његовом пријатељу — и Лајонела (рођен 16. марта 1854).
Тенисон је изнајмио кућу Фарингфорд на Острву Вајт 1853. године, да би је на крају купио 1856.The Home of Tennyson Rebecca FitzGerald, Farringford: The Home of Tennyson official website Временом је схватио да га у Фарингфорду опседа превише туриста, па се 1869. преселио у Олдворт, у Западном Сасексу. Ипак, задржао је Фарингфорд и редовно се тамо враћао да проводи зиме.
Песник лауреат мини|160px|Карикатура Тенисона у часопису Vanity Fair са натписом „Песник лауреат”, 22. јул 1871. Године 1850, након Вордсвортове смрти и одбијања Самјуела Роџерса, Тенисон је именован за песника лауреата; Елизабет Барет Браунинг и Ли Хант су такође били разматрани.. На овој позицији остао је до своје смрти 1892. године, што је најдужи мандат било ког лауреата. Тенисон је испуњавао захтеве ове позиције, на пример, написавши песму поздрава принцези Александри од Данске када је стигла у Британију да се уда за будућег краља Едварда VII. Године 1855. Тенисон је створио једно од својих најпознатијих дела, „Јуриш лаке коњице” (енгл. The Charge of the Light Brigade), драмску почаст британским коњаницима који су учествовали у непромишљеном јуришу 25. октобра 1854. током Кримског рата. Остала дела написана на положају песника лауреата укључују „Оду поводом смрти војводе од Велингтона” и „Оду певану на отварању Међународне изложбе”.
мини|лево|upright|Алфред Тенисон, портрет П. Крамера
Тенисон је одбио титулу баронета коју му је понудио Бенџамин Дизраели 1865. и 1868. године, да би коначно прихватио племство 1883. на усрдну молбу Вилијама Јуарта Гледстона. Године 1884. краљица Викторија га је прогласила бароном Тенисоном од Олдворта у грофовији Сасекс и од Фрешвотера на Острву Вајт. Заузео је своје место у Дому лордова 11. марта 1884. године.
Тенисон је такође написао значајну количину незваничних политичких стихова. Тенисонова породица је традиционално припадала виговцима, а Тенисонова сопствена политика уклапала се у виговски калуп, иако је такође гласао за Либералну странку након што су се виговци распустили. Тенисон је веровао да друштво треба да напредује кроз постепене и стабилне реформе, а не револуцију.
Вирџинија Вулф написала је драму под називом Фрешвотер (енгл. Freshwater), приказујући Тенисона као домаћина својим пријатељима Џулији Маргарет Камерон и Џ. Ф. Вотсу.
мини|upright=.9|Објављена годину дана након Тенисонове смрти, ова скица га приказује како седи у својој омиљеној сеници у кући Фарингфорд, његовом дому у селу Фрешвотер на Острву Вајт.