Славко Милетић (Нови Сад, 2. март 1869 — Београд, 11. мај 1934) био је српски лекар, политичар и преводилац.
Биографија Рођен је 2. марта 1869. у Новом Саду, као друго дете Светозара и Анке Милетић.
Образовање Основну школу и седам разреда гимназије учио је у Новом Саду, након чега се исписао и наставио школовање у Осијеку због очеве болести, када се породично стање погоршало и политичке прилике у Новом Саду постале теже. У Осијеку је завршио седми и осми разред гимназије, а медицинске студије на универзитетима у Грацу, Прагу и Бечу 1895.
За време студија у Бечу био је активан у српском академском друштву „Зора”.
По завршетку студија, од 1896. године живео је у Вршцу, где је обављао приватну лекарску праксу. Од тада је код њега у Вршцу био и његов тешко оболели отац, до његове смрти 1901.
Политичка каријера Припадао је Радикалној странци, на чијем је челу био његов зет Јаша Томић. Од 1897. године непрекидно је биран за посланика на Српском народно–црквеном сабору у Сремским Карловцима. За време Првог светског рата био је интерниран, а по завршетку рата изабран за председника Велике народне скупштине Војводине која је 25. новембра 1918. прогласила уједињење Војводине са Србијом, а тиме и њен улазак у састав Краљевине Југославије. Одмах затим изабран је за посланика у Привремено народно представништво и отада је на радикалским листама редовно биран за народног посланика.
Уласком у владу Љубомира Давидовића за министра народног здравља 19. фебруара 1920. прешао је из Вршца у Београд. Други пут је ушао у владу као министар истог ресора 16. децембра 1922. и на том положају остао је укупно целу деценију. У међувремену, годину дана је био министар пошта и телеграфа 1921, а кратко време заступао је министра социјалне политике 1924.
Приватни живот Између два светска рата основао је многе хигијенске заводе, подигао домове народног здравља, здравствене станице, школске поликлинике, диспанзере за одојчад, лечилишта и опоравилишта. Говорио је француски, немачки, руски, чешки и италијански језик.
У младости је писао песме и приповетке, касније политичке чланке и популарне прилоге из хигијене и социјалне медицине. Од 1904. до 1914. године био је члан Позоришног одсека Друштва Српског народног позоришта. Сарађивао је у „Застави”, „Жени” и у медицинским часописима, а две године је уређивао новосадски лист „Српска домаја”. Српско народно позориште је извело три његова превода: Нашег пријатеља Некљужева А. Паљма 1890. и Еву и Александру Р. Фоса 1891. године.
Преминуо је 11. маја 1934. у Београду. Имао је два сина, Светозара и Милана.
Референце
Категорија:Рођени 1869. Категорија:Умрли 1934. Категорија:Српски лекари Категорија:Српски политичари Категорија:Српски преводиоци