Неолудизам или нови лудизам је филозофија која се противи многим облицима модерне технологије. Термин лудит се углавном користи као пејоратив који се односи на људе који показују склоности ка технофобији.Brosnan, M.J. (1998). Technophobia: the psychological impact of Information Technology. . London: Routledge. Име је засновано на историјском наслеђу енглеских лудита, који су били активни између 1811. и 1817. године. Док су првобитни лудити углавном били забринути због економских последица унапређења технологије у вези са индустријализацијом, неолудити имају шире и холистичкије неповерење према технолошком напретку.
Неолудизам је покрет без вође који чине неафилисане групе које се одупиру модерним технологијама и залажу се за враћање неких или свих технологија на примитивнији ниво. Неолудите карактерише једна или више следећих пракси: пасивно напуштање употребе технологије, протестовање против технологије која је штетна по животну средину, заговарање једноставног живота или саботирање технологије. Модерни неолудитски покрет има везе са антиглобализацијским покретом, анархопримитивизмом, радикалним еколошким покретом и дубоком екологијом.
Неолудизам се заснива на забринутости због утицаја технологије на појединце, њихове заједнице и/или животну средину. Неолудизам захтева примену принципа предострожности за све нове технологије, инсистирајући на томе да се технологије морају доказати као безбедне пре усвајања, због непознатих ефеката које би нове технологије могле изазвати.
Филозофија Године 1990, у покушају да оснује јединствени покрет и поврати термин лудит, Челис Глендининг је објавила своје „Белешке ка неолудитском манифесту”. У овом раду, Глендининг описује неолудите као „грађане 20. века — активисте, раднике, комшије, друштвене критичаре и научнике — који преиспитују доминантни модерни поглед на свет, који проповеда да необуздана технологија представља напредак”.Glendinning, Chellis. Notes towards a Neo-Luddite manifesto. Utne Reader, 1990. Глендининг изражава противљење технологијама које сматра деструктивним по заједнице или које су материјалистичке и рационалистичке. Она предлаже да технологија подстиче пристрасности, те стога треба преиспитати да ли су технологије створене за специфичне интересе, како би се одржале њихове специфичне вредности укључујући краткорочну ефикасност, лакоћу производње и маркетинга, као и профит. Глендининг такође наводи да се пре усвајања технологије у технолошки систем морају узети у обзир њени секундарни аспекти, укључујући друштвене, економске и еколошке импликације, а не лична корист.
Неолудизам позива на успоравање или заустављање развоја нових технологија. Неолудизам прописује начин живота који напушта одређене технологије, због веровања да је то најбоља перспектива за будућност. Академици Кевин Робинс и Френк Вебстер то формулишу као „повратак природи и ономе што се замишља као природније заједнице”. Уместо индустријског капитализма, неолудизам прописује мале пољопривредне заједнице, попут оних код амиша и покрета Чипко у Непалу и Индији, као моделе за будућност.Basney, Lionel. Questioning Progress, Books and Culture magazine, 1998
Неолудизам негира способност било које нове технологије да реши тренутне проблеме, као што су деградација животне средине, нуклеарни рат и биолошко оружје, а да притом не створи више потенцијално опасних проблема.Huesemann, Michael H., and Joyce A. Huesemann , New Society Publishers, Gabriola Island, British Columbia, Canada, , 464 pp.
Визија будућности без интервенције Неолудизам често износи мрачна предвиђања о ефектима нових технологија. Иако не постоји кохезивна визија о последицама технологије, неолудизам предвиђа да будућност без технолошких реформи доноси страшне последице. Неолудити верују да су тренутне технологије претња човечанству и природном свету уопште, те да је будући друштвени колапс могућ или чак вероватан.
Ова предвиђања укључују промене у положају човечанства у будућности због замене људи рачунарима, генетског пропадања људи услед недостатка природне селекције, биолошког инжењеринга људи, злоупотребе технолошке моћи укључујући катастрофе изазване генетички модификованим организмима, нуклеарни рат и биолошко оружје; контролу човечанства путем надзора, пропаганде, фармаколошке и психолошке контроле; неуспех човечанства да се прилагоди будућности који се манифестује кроз пораст психолошких поремећаја, све већу економску и политичку неједнакост, широко распрострањено социјално отуђење, губитак заједнице и масовну незапосленост; као и технологију која изазива деградацију животне средине услед кратковидости, пренасељености и пренатрпаности.
Врсте интервенција У свом раду из 1990. године, „Белешке ка неолудитском манифесту”, Глендининг предлаже демонтирање следећих технологија: електромагнетних технологија, хемијских технологија, нуклеарних технологија и генетичког инжењеринга. Она се залаже за „потрагу за новим технолошким формама” које су локалног карактера и које промовишу друштвену и политичку слободу.
Покрет Савремени неолудити представљају веома разнолику групу лабаво повезаних или неповезаних групација које укључују „писце, академике, студенте, породице, амише, меноните, квекере, екологе, 'отпаднике од јапија', 'остарелу децу цвећа' и 'младе идеалисте који траже окружење без технологије'”.Doresa Banning, Modern Day Luddites, 30 November 2001, Неки лудити себе виде као жртве технологије које покушавају да спрече даљу виктимизацију (као што су групе Грађани против злоупотребе пестицида и Родитељи против паметних телефона за малолетнике). Други себе виде као заговорнике природног поретка и одупиру се деградацији животне средине изазваној технологијом (попут покрета Earth First!).
Један од скупова неолудита био је „Други неолудитски конгрес”, одржан од 13. до 15. априла 1996. године у квекерској сали за састанке у Барнсвилу, Охајо. Дана 24. фебруара 2001. године, на Колеџу Хантер у Њујорку одржан је скуп под називом „Предавање о технологији и глобализацији” (енгл. Teach-In on Technology and Globalization) са циљем окупљања критичара технологије и глобализације. Две личности које се сматрају оснивачима покрета су Глендининг и Киркпатрик Сејл. Истакнути неолудити укључују едукатора С. Д. Џорџа, еколошкињу Стефани Милс, Теодора Рошака, Клифорда Стола, Била Макибена, Нила Постмана, Вендела Берија, Алана Маршала и Џина Логсдона. Постман, међутим, није себе сматрао лудитом.
Однос према насиљу и вандализму Неки неолудити користе вандализам или насиље како би постигли друштвене промене и промовисали свој циљ.
У мају 2012. године, одговорност за рањавање Роберта Адинолфија, извршног директора компаније Ansaldo Nucleare, преузела је анархистичка група која га је узела за мету због изјаве да ниједна од смрти након земљотреса и цунамија у Тохоку 2011. није била директна последица саме нуклеарне катастрофе у Фукушими: Адинолфи добро зна да је само питање времена када ће нека европска Фукушима почети да убија на нашем континенту [...] Наука нам је у прошлим вековима обећавала златно доба, али нас гура ка самоуништењу и ропству [...] Овом акцијом враћамо вам мали део патње коју ви научници доносите свету.
Амерички терориста Тед Качински, познат и као Унабомбер, у почетку је саботирао радове у близини своје колибе, али се касније посветио освети систему након што је открио да је изграђен пут преко висоравни коју је сматрао прелепом. Између 1978. и 1995. године, Качински је спровео националну бомбашку кампању против модерне технологије, постављајући или шаљући поштом бројне бомбе кућне израде, убивши три особе и ранивши 23. У свом Манифесту из 1995. године,The Washington Post: Unabomber Special Report: Industrial Society and Its Future by Theodore Kaczynski Качински наводи: Врста револуције коју имамо на уму неће нужно укључивати оружани устанак против било које владе. Она може, али не мора, укључивати физичко насиље, али то неће бити ПОЛИТИЧКА револуција. Њен фокус биће на технологији и економији, а не на политици.
У августу 2011. године у Мексику, група или особа која се називала Индивидуалисти који теже дивљини извела је бомбашки напад на Институту за технологију и високо образовање у Монтереју (Кампус у Држави Мексико), намењен координатору његовог Центра за развој пословања и трансфер технологије. Напад је био праћен објављивањем манифеста у којем су критиковане нанотехнологија и рачунарство.
Сејл тврди да неолудити нису мотивисани да чине насиље или вандализам.Interview with the Luddite, Wired magazine, Issue 3.06, Jun 1995 Манифест „Другог лудитског конгреса”, у чијем је дефинисању Сејл имао велику улогу, покушава да редефинише неолудите као људе који одбацују насилне акције.
Историја
Порекло савремених критика технологије у литератури Према Џулијану Јангу, Мартин Хајдегер је у својој раној филозофској фази био лудит и веровао је у уништење модерне технологије и повратак у ранији аграрни свет.Young, Julian. , . . Међутим, каснији Хајдегер није сматрао технологију потпуно негативном и није позивао на њено напуштање или уништење.Wheeler, Michael, "Martin Heidegger", The Stanford Encyclopedia of Philosophy (Spring 2013 Edition), Edward N. Zalta (ed.) У есеју Питање о технологији (1953), Хајдегер је поставио тезу да је модерни технолошки „начин бивствовања” онај који посматра природни свет, биљке, животиње, па чак и људска бића као „стални резервоар” — ресурсе које треба експлоатисати као средство за постизање циља. Да би илустровао ову „монструозност”, Хајдегер користи пример хидроелектране на реци Рајни, која претвара реку од нетакнутог природног чуда у пуког добављача хидроенергије. У том смислу, технологија није само скуп алата, већ и начин бивствовања у свету и разумевања света који је инструменталан и гротескан. Према Хајдегеру, овај начин бивствовања дефинише модерни начин живота на Западу. За Хајдегера, овај технолошки процес се завршава свођењем бића на небића, што Хајдегер назива 'напуштањем бића', а укључује губитак било каквог осећаја страхопоштовања и чуђења, као и равнодушност према том губитку.
Један од првих великих савремених антитехнолошких мислилаца био је француски филозоф Жак Елил. У својој књизи Технолошко друштво (1964), Елил је тврдио да логичка и механичка организација „елиминише или подређује природни свет”. Елил је дефинисао технику као целокупност организационих метода и технологије са циљем постизања максималне рационалне ефикасности. Према Елилу, техника има замах који тежи да угуши људске бриге: „Једина ствар која је технички важна јесте принос, производња. То је закон технике; овај принос се може добити само потпуном мобилизацијом људских бића, телом и душом, а то подразумева експлоатацију свих људских психичких снага.” У Енглеској током Индустријске револуције, машине су постале јефтиније за коришћење од људи. У пет округа — Јоркширу, Ланкаширу, Чеширу, Дарбиширу и Нотингемширу — дошло је до мањег устанка у којем су претили онима који су били унајмљени да чувају машине. Још један критичар политичке и технолошке експанзије био је Луис Мамфорд, који је написао Мит о машини. Елилови ставови утицали су на идеје злогласног америчког неолудитског терористе Теда Качинског. Почетак Качинсковог манифеста гласи: „Индустријска револуција и њене последице биле су катастрофа за људску расу.” Остали филозофи технологије који су довели у питање ваљаност технолошког напретка укључују Алберта Боргмана, Дона Идеа и Хуберта Драјфуса.
Види још
:Категорија:Неолудити Антинаука Зелени конзервативизам CLODO Критика развоја Зелени анархизам Халуцинација (вештачка интелигенција) Џон Зерзан Човек и техника Метаверзум#Критике и забринутости MOVE Пенти Линкола Реакционар Нови светски поредак Врли нови свет О пореклу „Машине за утицај” код шизофреније Технофобија Егзистенцијални ризик од вештачке интелигенције Преузимање од стране вештачке интелигенције Технолошки сингуларитет Долина језе Зашто нас будућност не треба
Референце
Литература
Huesemann, M.H., and J.A. Huesemann , New Society Publishers, Gabriola Island, Canada, .