Мери Аби ван Клек (; Гленам, 26. јун 1883 — Кингстон, 8. јун 1972) била је америчка друштвена научница 20. века. Била је истакнута личност у америчком радничком покрету, као и поборник научног менаџмента и планске економије.
Холандског порекла, Ван Клекова је целог живота живела у Њујорку, са изузетком својих основних студија на Колеџу Смит у Масачусетсу. Започела је каријеру као део покрета за оснивање студентских насеља, истражујући рад жена у Њујорку. Истакла се као директорка Одељења за индустријске студије Фондације Расел Сејџ, које је водила више од 30 година, почевши од 1916. Током Првог светског рата, амерички председник Вудро Вилсон ју је именовао да предводи развој стандарда на радном месту за жене које улазе у радну снагу, чиме је постала прва жена именована на позицију ауторитета у америчкој савезној влади током рата.
Након рата, предводила је стварање савезне агенције за заступање жена у радној снази (Женски биро), пре него што се вратила у Фондацију Сејџ и наставила своје одлучно истраживање о радничким питањима. До 1930-их, постала је социјалисткиња, тврдећи да је централно планирање економија најефикаснији начин за заштиту радничких права. Током Велике депресије, постала је истакнути левичарски критичар Њу дила и америчког капитализма, заговарајући радикалну агенду за друштвене реформаторе и раднике. Након одласка у пензију из Фондације Сејџ 1948. године, Ван Клекова се кандидовала за Државни сенат Њујорка као члан Америчке лабуристичке партије, али је изгубила изборе и усмерила фокус на мировни активизам и нуклеарно разоружање. Као дугогодишњи заговорник планских економија, постала је бранилац совјетско-америчког пријатељства, што је довело до сумњи од стране моћног антикомунистичког покрета. Преминула је у 88. години 1972. године.
Рани живот Мери Аби ван Клек рођена је 26. јуна 1883. године у Гленаму. Била је дете Елајзе Мејер из Балтимора и Роберта Бојда ван Клека, свештеника Епископалне цркве холандског порекла. Са очеве стране, водила је порекло од породице Шенк из Бруклина. Са мајчине стране, њен деда је био Чарлс Ф. Мејер, истакнути адвокат и политичар из Балтимора. Као најмлађа од петоро браће и сестара, укључујући и брата који је умро у раном детињству, Ван Клекова је била блиска са својом мајком, али је имала дистанциран однос са оцем, који је често био болестан када је била млада. Преминуо је 1892. године, када је имала само девет година. Са снажном репутацијом интелигенције и снаге личности међу својим друговима из разреда, Ван Клекова је била ђак генерације у Средњој школи Флешинг у Њујорку. Написала је у свом опроштајном говору:
Живимо у добу спорова, а нимало најмање међу њима није питање жене и њених права... [они који бране жене] праве једну велику грешку — они храбро бране жену, али заборављају да њој не треба одбрана, елоквентно се залажу за њено ослобађање од окова ропства, али заборављају да она није роб.— Мери ван Клек, 1900.
алт=Колеџ Хол на Колеџу Смит, слика у сепији|мини|Ван Клекова је студирала на Колеџу Смит пре почетка каријере у Њујорку.
Ван Клекова је студирала на Колеџу Смит од 1900. до 1904. године, где је цветала — проучавајући калкулус, пишући поезију и уживајући популарност међу студенткињама. Хришћанско удружење Колеџа Смит (SCACW) било је главна студентска организација на кампусу, а Ван Клекова се убрзо укључила. Служила је као председница SCACW 1903. године. Кроз ову организацију сусрела се са YWCA, са којом је остала повезана до краја живота. На летњем окупљању YWCA у Силвер Беју, Њујорк, Ван Клекову су привукле идеје Флоренс Симс, индустријске секретарке YWCA. Постала је одлучна да посвети своју каријеру јавној служби, идеалу којем је посветила песму у годишњаку Смита.
Почетак каријере Годину дана након што је дипломирала на Смиту, Ван Клекова је добила заједничку постдипломску стипендију од Удружења студентских насеља (College Settlement Association) и Алумни асоцијације Колеџа Смит, што јој је омогућило да обавља истраживања у Њујорку. Као део овог посла, Ван Клекова је спроводила истраге о спровођењу закона о раду који је регулисао радну недељу (у то време ограничену на 60 сати, иако су послодавци често игнорисали ову одредбу).
Такође је радила за Њујоршки комитет за дечији рад и Лигу потрошача. Рад Ван Клекове са Удружењем студентских насеља, заједно са њеном улогом индустријске секретарке у Бироу за запошљавање (AEB), представљао је почетак њеног истраживања о женама у индустрији и дечијем раду. За AEB је спровела студију о нерегуларним условима рада произвођача шешира и произвођача вештачког цвећа, што су били главни извори запослења за жене у то време. Током овог периода, Ван Клекова је такође предузела постдипломски рад из социјалне економије на Универзитету Колумбија. Студирала је под искусним економистом рада Хенријем Роџерсом Сигером и социолозима Френклином Гидингсом и Самјуелом Макуном Линдсијем, али никада није завршила докторат.
Фондација Расел Сејџ Ван Клекова је добила подршку од Фондације Расел Сејџ 1907. године, убрзо након њеног оснивања, што је означило почетак професионалног односа који ће трајати четрдесет година. Организацију је основала Маргарет Оливија Сејџ како би подржала друштвени активизам и реформе из Прогресивне ере кроз посвећено научно истраживање. Под менторством и обуком Флоренс Кели и Лилијан Брант, истакнутих старијих радничких активисткиња и друштвених реформаторки, Ван Клекову је Фондација директно ангажовала 1910. године да води њен Комитет за женски рад. Њена почетна плата износила је 1500 долара годишње. Била је кључна у доношењу закона у Њујорку који су забрањивали дуго радно време 1910. и 1915. године. Ван Клекова и Фондација Сејџ објавили су серију књига заснованих на њеном истраживању: Artificial Flower Makers (1914).
мини|алт=Портрет Ван Клекове на послу за препуним столом у Фондацији Расел Сејџ пре Првог светског рата|Ван Клекова на послу у Фондацији Расел Сејџ пре Првог светског рата.
Године 1916. Ван Клекова је убедила Фондацију да оснује Одељење за индустријске студије са њом на челу. Као директорка одељења, убрзо преименованог и проширеног, постала је позната личност у проучавању услова рада у индустрији и запошљавања жена. Одељење Ван Клекове постало је организација позната по стручности у области индустрије и рада, по обуци дипломаца и развоју нових метода истраге. Њен рад карактерисали су „пажљив емпиризам, колегијални преглед и сарадња са државним и приватним агенцијама”, према историчару Гају Алчону.
Одељење Ван Клекове често је препоручивало реформе рада, као што је успостављање кооперативних одбора за плате. Више пута, Фондација Сејџ је морала да заштити Одељење за индустријске студије од одмазде оштећених корпорација које је одељење истраживало. Произвођач оружја Ремингтон, којег је одељење Ван Клекове критиковало 1916. године због пружања неадекватних услова за своје раднике, покушао је да сузбије резултујући извештај, али га је одбио Роберт Дефорест, потпредседник фондације.
Заједно са Еленор Рузвелт, Ван Клекова је такође била копредседница Женског градског клуба у Њујорку, основаног 1915. године. Током овог периода, њена продукција студија рада и других чланака била је огромна, и често је блиско сарађивала са Лигом синдиката жена (WTUL). На пример, написала је чланак у часопису Journal of Political Economy тврдећи да запослене девојке треба да имају приступ курсевима у вечерњим школама без финансијских баријера, објављен маја 1915. Ван Клекова је такође нашла времена да служи у Комитету за незапосленост градоначелника Њујорка Џона П. Мичела. Осим тога, предавала је серију курсева о индустријским питањима на Универзитету Колумбија од 1914. до 1917. На Колумбији се Ван Клекова сусрела са идејама Тејлоризма (такође познатог као научни менаџмент) и убрзо постала њихов заговорник, видећи га као „друштвену науку утопијског потенцијала”. Била је истакнути члан Тејлоровог друштва неколико деценија. Такође је припадала Националном друштву колонијалних дама.
Први светски рат и Женски биро алт=NARA слика женских радница које производе оружје 1918. године|мини|Ван Клекова је истраживала услове рада за жене током Првог светског рата, попут ових произвођачица оружја у Пенсилванији.
Године 1917, Сједињене Америчке Државе су ушле у Први светски рат. У овом тренутку, Ван Клекова је уживала „заслужену репутацију једног од водећих стручњака у земљи за запошљавање жена”. На захтев Одбора за ратну индустрију и Хермана Шнајдера, Ван Клекова је истражила могућност запошљавања жена у војним складиштима. Препоручила је стварање Женског бироа у Министарству рата, и као резултат тога председник Вудро Вилсон ју је именовао да предводи нову групу Службе за жене у индустрији, подагенцију Министарства рада. Као таква, постала је прва жена у Сједињеним Државама именована на позицију ауторитета у савезној влади од почетка умешаности земље у Први светски рат. Ван Клекова је писала да велики број жена које је рат увео у радну снагу представља „нову слободу” за жене: „слободу да служе својој земљи кроз своју индустрију не као жене, већ као радници који се процењују по истим стандардима и награђују истом платом као мушкарци”.
Група Службе за жене у индустрији израдила је серију извештаја који су документовали разлике у платама, небезбедне услове рада и дискриминацију женских радника, спроводећи истраге у 31 држави. Њихове препоруке су често биле игнорисане, а на конференцији у октобру 1918. посвећеној женском раду коју је организовала Ван Клекова, министар рада Вилијам Вилсон одбио је да предузме акције за решавање неједнакости у платама. Ван Клекова је поставила као приоритет да именује црнкињу у особље групе, радећи са Џорџом Хејнсом на проналажењу одговарајућег кандидата. На крају је искусна истраживачица по имену Хелен Ирвин, дипломкиња Универзитета Хауард, ангажована из Црвеног крста.
У децембру 1918. група је објавила опсежан извештај под називом Стандарди за запошљавање жена у индустрији. Извештај је касније коришћен као основа за револуционарни Закон о поштеним радним стандардима из 1938. године, који је применио стандарде на радна места широм земље. После рата, група Ван Клекове постала је Женски биро Сједињених Држава. Написала је закон који је омогућио ову транзицију у јуну 1920. Дана 14. јула, Ван Клекова је именована за шефицу нове агенције у оквиру Министарства рада. Иако се очекивало да трајно води Биро, позвана је да помогне у бризи о својој мајци на самрти и поднела је оставку након неколико недеља. Мери Андерсон, њена блиска пријатељица и колегиница, уместо ње је постала прва дугорочна директорка.
Међуратна каријера Ван Клекова је наставила свој рад и истраживање са Фондацијом Расел Сејџ након Првог светског рата, поново поставши директорка Одељења за индустријске студије. Фондација је наставила да спроводи дубинске студије о условима за раднике на радним местима као што су Рокфелерове фабрике угља и челика (у сарадњи са Беном Селекманом), белионица у Дачесу и робна кућа Филенова. Ове студије су заједно представљале „једно од најдетаљнијих испитивања драматичних промена које су у току у односима између капитала, рада, акционара и менаџмента” током те деценије, према економском историчару Марку Хендриксону. Током 1920-их, Ван Клекова је такође служила у неколико владиних комитета у администрацијама Ворена Г. Хардинга, Калвина Кулиџа и Херберта Хувера, укључујући Председничку конференцију о незапослености 1921. године. Под председавањем Хувера, који је тада био министар трговине, комитет за незапосленост развио је план за јединствено израчунавање статистике запослености широм Сједињених Држава, рад у којем је Ван Клекова одиграла кључну улогу. Неуморна радница, Ван Клекова је додатно била чланица управног одбора Колеџа Смит од 1922. до 1930. и предводила је Националну међурасну конференцију 1928.
алт=Црно-бели портрет Хејса|мини|лево|Вил Х. Хејс је контактирао Ван Клекову због њене стручности у области рада.